„Najmoćnija funkcija na svetu postaje dvorski tron cara“: Analiza Džonatana Fridlanda o prvoj nedelji Trampa

Postajete dezorijentisani i gubite ravnotežu. Ako je cilj Donalda Trampa u prvih 100 sati na funkciji bio baš to, očigledno je uspeo, piše Džonatan Fridland kolumnista Gardijana.

Bombardovanje izvršnih uredbi, odluka i izjava bilo je neumoljivo, šok i užas prikaz predsedničke akcije koji je ostavio svoje mete da se trzaju. Razmislite o tome šta je Tramp uradio samo ove nedelje.

Povukao je SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma i Svetske zdravstvene organizacije.

Pomilovao je ne samo neke, kao što je obećao, one osuđene zbog njihovog učešća u pokušaju da obore demokratske izbore 6. januara 2021. godine, već svih 1.500, uključujući one koji su krivi za nasilje, mnogo od toga usmereno prema policajcima.

Pokušao je da okonča pravo, zagarantovano u ustavu, na automatsko dobijanje državljanstva onima koji su rođeni u SAD-u.

On je poništio mere za rešavanje klimatske krize, ukinuvši podsticaje za kupovinu električnih vozila i obustavljajući sve ugovore za off-shore vetroelektrane.

Poslao je hiljade američkih vojnika na južnu granicu, dok se priprema za masovne deportacije imigranata bez dokumenata.

Ako lokalni zvaničnici pokušaju da se suprotstave jutarnjim racijama i hapšenjima, naredio je federalnim tužiocima da ih podvrgnu krivičnim istragama.

Tramp je predložio novi mehanizam, Spoljnu poresku službu, kako bi nametnuo carine na robu uvezenu iz inostranstva, čime bi ugrozio sistem globalne trgovine na kojem zavisi svetska ekonomija.

Takođe, rekao je da će zapleniti imovinu, Panamski kanal, koji je deo suverenog teritorija saveznika, Paname.

U međuvremenu, njegov najmoćniji pomoćnik pozdravio je inauguracijsku masu sa onim što je izgledalo kao dva nacistička pozdrava, kao da pozdravlja zoru novog doba fašizma.

Ovaj spisak nije ni izdaleka potpun. Nesumnjivo će biti duži do trenutka kada budete pročitali ovo, a još duži sutra.

Ipak, sve stavke na njemu bile bi dovoljno da dominiraju vestima tokom cele nedelje da su se desile same po sebi. Umesto toga, dolaze u olujnom naletu i mediji, kako tradicionalni, tako i društveni, ne mogu da isprate.

Prosto nemaju kapacitet. To znači da glasači jedva mogu da apsorbuju, a kamoli da analiziraju ono što se radi.

Sve ovo Trampu odgovara: potencijalni protivnici još uvek pokušavaju da se nose sa prvim stavkom dok je on već prešao na četvrtu, ostavljajući im malo vremena i prostora da postave bilo kakav izazov.

Ali to nije jedina stvar koja ometa sposobnost opozicije da reaguje.

Tu je i odbijanje da se prizna da se ono što se dešava, zapravo dešava.

Primećujte odgovor Trampove kandidatkinje za američku ambasadorku pri UN, Elise Stefanik, kada je upitana o pozdravima vlasnika X kazala: „Ne, Elon Musk nije izvodio te pozdrave,“ odgovorila je. Niste videli ono što ste videli.

Ipak, problem nije samo u Trampovim pristalicama i njihovom obmanjivanju, niti u tvrdim Maga pristalicama koje sebi govore da su neprijatne činjenice – poput Trampovog pomilovanja huligana koji su napali policiju – izmišljenja pristrasnih medija.

Problem je i u Demokratama, liberalima i drugima koji nisu sigurni kako da se nose sa Trampom drugi put.

Većina nije voljna da ponovi govor „otpora“ iz početka njegovog prvog mandata. To očigledno nije uspelo, barem u smislu da je Tramp ponovo tu.

Takođe su svesni da je Tramp dobio mandat u novembru, brinući se da se protiveći predsedniku koji je osvojio popularni glas, zapravo govore američkom narodu da su napravili grešku. Takođe brinu da deluju histerično, da deluju kao da su podlegli sindromu Trampove deranžiranosti.

A ne žele ni da budu lakoverni, da uzmu mamac kulturnog rata i bore se u bitkama koje je Tramp već odabrao za njih, bitkama koje ih obično stavljaju na pogrešnu stranu biračkog tela.

Svi ti rizici su stvarni, ali postoji još veća opasnost, a njeno ime je Donald Tramp. Prošle nedelje je potvrđena priroda pretnje i zašto ona mora da bude suočena.

Prvi korak je pokušati da se probije kroz oluju i vidi šta se dešava, shvatajući kako će to uticati na najmoćniju demokratiju na svetu, a samim tim i na sve nas.

Jer ono što svedočimo je tvrdnja sirove moći i pokušaj da se ona vežba bez ograničenja.

To je, sigurno, način na koji treba da shvatimo njegov pokušaj da opozove pravo na državljanstvo po rođenju. Delimično je to večiti potez svih ultranacionalista – pokušaj da se definiše ko pripada naciji, a ko je isključen, u ovom slučaju deca novih, neodobrenih pridošlica – ali je takođe i pokušaj demonstriranja snage.

Trampov tim zna da 14. amandman američkog ustava kaže: „Sve osobe rođene ili naturalizovane u Sjedinjenim Državama su građani Sjedinjenih Država,“ i da je Vrhovni sud dužan da ukine svaku meru koja je u suprotnosti sa tim principom.

Ali on to radi uprkos tome.

Neki sugerišu da je to zato što uživa u perspektivi dugog pravnog boja, u kojem može da se postavi kao borac protiv sistema. Ali podjednako verovatno je da misli da Vrhovni sud oblikovan po njegovoj slici, sa tri od devet sudija koje je on imenovao, neće mu u potpunosti odbiti, da će ga prihvatiti.

A ako ne, možda će ga jednostavno ignorisati. (Džej Di Vens je već dao signale u tom pravcu).

To bi značilo rušenje celokupnog američkog sistema vlasti, pretvaranje Amerike iz ustavne demokratije u autokratiju. Kao što novinar Ezra Klein kaže, pitanje koje Donald Tramp postavlja je: „Koliko može da bude kralj?“

Slično razmišljanje sigurno motiviše široko pomilovanje za učesnike pobune 6. januara 2021. godine, koje Tramp neoprostivo naziva „J6 taocima“.

Tim potezom je, zapravo, legalizovao političko nasilje, pod uslovom da je ono počinjeno u njegovu korist.

Oni koji su oslobođeni sada će „stajati po strani“, kao što je on jednom tražio od ekstremne desnice, organizacije Proud Boys, spremni da služe kao dobro naoružana pretorska garda, spremna da uradi bilo šta što vođa od njih zatraži.

To masovno pomilovanje postavilo je presedan koji ne samo da potkopava vladavinu prava, već je suspenduje: svaki Trampov podržavalac koji se odluči za napad na policiju mogao bi biti na sličan način izuzet od pravnih posledica, ako to kralj želi.

Demokratama će biti teško da ovo istaknu, s obzirom na pomilovanja koja je Džozef Bajden dodelio svojoj porodici, ali Tramp sada koristi alat koji, zapravo, proširuje potpunu imunost koju mu je dodelio Vrhovni sud na njegove pristalice.

Ovo je slika koja izlazi iz ovog nedeljnih aktivnosti u Vašingtonu. Predsednik i njegov vladarski krug tvrde svoju moć i, time, izlažu slabost ili potpuno odsustvo bilo koga ko bi želeo i mogao da ih obuzda.

Maskov nacistički pozdrav i kukavičji odgovor na njega – uz mnoge medije koji su ostali bez reči i čak Anti-defamacionu ligu koja nije mogla da ga okarakteriše ničim gorim od „neprijatnog gesta“ – otkrili su do koje mere je Trampov svet odbacio svo uzdržavanje. Najglasniji protest ove nedelje došao je od tihog, malog glasa episkopskog biskupa.

Bilo da je u pitanju očigledna zloupotreba moći u oduzimanju lične sigurnosti bivšem savetniku i savezniku jer se drznuo da kritikuje Trampa, ili profitujući od visoke funkcije izdajući meme coin vezan za kriptovalute pred inauguraciju, slika je jasna: najmoćnija funkcija na svetu postaje dvorski tron cara, nezaustavljiv bilo kakvim savezima, ustavom ili zakonom. Zadatak je videti to.