„Dati Rusima Donbas osudili ste ljude na propast“: Upozorenje advokatice Memorijalnog centra

Pa, mogu vam reći za jedan novi izveštaj koji će, nažalost, biti pročitan još manje od bilo kog UN dokumenta, piše Natalija Morozova, pravnica ruskog Memorijalnog centra za ljudska prava, za The Moscow Times.

Svih 224 stranice ispunjeno je krvlju i mučenjem. U svakom trećem pasusu neko biva pretučen ili elektrošokiran.

A kada nema prebijanja ili mučenja, sledi zamorno objašnjenje ruskih sistema vođenja projektila i zašto međunarodno pravo zabranjuje korišćenje takvih sistema noću za napade na gradove – čak i ako su projektili navodno visoke preciznosti i ciljani isključivo na vojne ciljeve.

Ovaj izveštaj Memorijalnog centra za ljudska prava, pod naslovom „Ukrajina: Ratni zločini ruskih agresora“, predstavlja rezultate našeg putovanja u Ukrajinu u januaru 2025.

Da bi naš izveštaj imao makar šansu da bude pročitan kao rad UN-a, neću otkriti gde smo tačno bili, zašto smo išli ni šta smo videli. Ali objasniću zašto je i dalje vredno čitanja, čak i ako smo zakasnili sa objavom.

U trenutku kada se raspravlja o mirovnim planovima, amnestijama za ratne zločince i ukidanju raznih sankcija, ključno je znati i pamtiti šta Rusija radi na okupiranim teritorijama.

Na primer, ruski vojnici su izvadili čoveku oko jer su u njegovom novčaniku našli plavo-žutu popust karticu iz supermarketa Ukraina. Tvrdili su da karta ukazuje na simpatije prema nacizmu.

Drugi Rusi su dan pre povlačenja iz Hersona pod izrugivanjem izveli masovnu egzekuciju nekoliko desetina ljudi.

Još su otišli korak dalje i ubili trojicu braće samo zato što je najstariji nekada služio u Antiterorističkoj operaciji (ukrajinska misija za odbranu teritorijalnog integriteta 2014–2018).

Srednji brat je čudesno preživeo nakon što ga je metak pogodio u vilicu. Izašao je iz doslovnog masovnog groba, vratio se u selo sporednim putevima i ispričao sve.

Ruski vojnici su takođe krali automobile i upuštali se u druge oblike pljačke i mučenja, koliko god je njihova mašta mogla da smisli.

Uvek uz podsmeh i reči: „fašisti“ i „Banderina gamad“, i pitanje: „I šta te je navelo da misliš da možeš bolje živeti od nas?“

Zahtevali su od žrtava da pokažu skrivene arsenale oružja – čak i ako ih nije bilo – ili da priznaju saradnju sa ultranacionalističkim Desnim sektorom i drugim „Jaroševim vizitkartama“, iako žrtva nije imala pojma o čemu govore.

Ovo je teror koji Rusija uspostavlja na okupiranim teritorijama.

Takođe je ključno da svi zatvorenici i vojnici i civili budu vraćeni u Ukrajinu. Nije važno za koga će biti razmenjeni. Jedino je imperativ da nijedan ukrajinski talac ne ostane u Rusiji.

Moskva ne smatra da se Ženevske konvencije primenjuju na ukrajinske zarobljenike. Uostalom, ovo nije rat, već „specijalna vojna operacija“, što znači da zatvorenici nisu zatvorenici, već teroristi.

Vojne vežbe? To je obuka za terorističke aktivnosti. Zarobljeni u Kurskoj oblasti u Rusiji? Onda su „ilegalno prešli granicu“.

Dozvolite mi da se ukratko osvrnem na zatvorenike i objasnim kako se borci iz bataljona Azov i Aidar osuđuju za učešće u „terorističkoj zajednici“, jer takve akrobacije pravne misli zaslužuju javnu pažnju.

Ljubov Selina, 30-godišnja žena iz Luhanske oblasti 2015. je radila  pet i po meseci kao sekretarica u bataljonu Aidar.

Preciznije, ona je zapravo radila u bivšem bataljonu Aidar jer je zvanično raspušten 2015. godine i reorganizovan u 24. Odvojeni jurišni bataljon Ukrajinskih kopnenih snaga.

Ali, osam godina kasnije, Južni vojni sud je Selinu osudio na pet godina zatvora – skoro godinu dana po mesecu rada – po članu 205.4, deo 2, ruskog Krivičnog zakonika („učestvovanje u terorističkoj zajednici“).

Presuda je stupila na snagu 22. novembra 2023. godine. Još uvek nije objavljena, ali na osnovu ove odluke, Aidar je u decembru 2023. godine dodat na rusku listu terorističkih organizacija.

Siguran sam da razumete šta ovo znači. Pronašli su nasumičnu osobu čija je veza sa Aidarom mogla biti dokumentovana, nekako su zaključili tokom „suđenja“ da je Aidar teroristička organizacija, osudili ovu nesrećnu ženu i potom koristili samu presudu kao osnov za proglašavanje Aidara terorističkom organizacijom.

To što Aidar formalno ne postoji, nije zaustavilo Rusiju. Nije ih zaustavilo ni nepostojanje „međunarodnog LGBT pokreta“.

Postaje još luđe. Petnaest takozvanih boraca Aidara nedavno je osuđeno na kazne od 15 do 21 godine za učešće u terorističkoj organizaciji.

Oni su zarobljeni u proleće 2022. – godinu i po dana pre nego što je nepostojeći bataljon Aidar uopšte dodat na listu terorističkih organizacija.

Barem je poznato da su ti muškarci živi; mogu da razgovaraju sa advokatima i primaju pakete itd. Stotine drugih ukrajinskih zatvorenika drže se „bez komunikacije“ i nije im moguće prići.

Ministarstvo odbrane Rusije kaže da su „zadržani zbog otpora specijalnoj vojnoj operaciji“, i to je sve: mogu im činiti šta god žele.

Zamislite da morate stajati nepomično od šest ujutru do osam uveče, bez pomeranja težine ili oslanjanja na bilo šta.

Pomaknete li se, prebijaju vas. Ovo traje mesecima dok ne razvijete proširene vene, čireve ili gangrenu. Ovako ljudi bivaju mučeni u zloglasnoj Kaznenoj koloniji br. 10 u Mordoviji.

Pored toga, zatvorenicima puštaju pse, prebijaju ih i primoravaju da uče napamet „Katjušu“ i rusku nacionalnu himnu.

Ove taktike izgledaju kao mračno nasleđe koje je Rusija prenela iz svoje prošlosti.

One nisu jedino što je nasleđeno: Kaznena kolonija br. 10 nije izabrana slučajno.

Šezdesetih godina bila je jedno od retkih mesta gde su držani politički zatvorenici i stranci, zajedno sa pripadnicima oružanih podzemnih grupa sa Severnog Kavkaza.

Naselje u kojem se kamp nalazi simbolično se zove Udarny („Šok/UDAR“). Moderni filtracioni punktovi nisu se pojavili niotkuda — kopirani su sa onih korišćenih tokom Čečenskih ratova, o čemu je Memorijal pisao mnogo puta.

Sada možemo reći da smo vas upozorili.

Iako, kako je disident Aleksandar Jesenin-Volpin voleo da kaže, nismo „ubacili logiku u ovaj sistem“. Zato je besmisleno tražiti je: obrazac brutalnosti je nepogrešivo vidljiv od Čečenije preko Gruzije i Sirije do Ukrajine.