„Evropa se ne može skrivati iza svojih zidina“: Kapetan u američkoj vojci predlaže koja bi trebalo da bude strategija Evrope

U vremenu rastućih pretnji i neizvesnih savezništava, njegova mudrost može biti neprocenjiva za usmeravanje kontinenta duž opasnog puta.

Nijedna bitka nije izgubljena dok se ne vodi, i Evropa ima mnoge prednosti, piše u analizi za CEPA.org Natan Deseti, konsultant za makroekonomsku strategiju i kapetan u vojsci SAD.

Iako je pravila greške u pristupu sve povezanim pretnjama iz Rusije i Kine, još uvek može odlučiti da preokrene situaciju većom integracijom i razvojem snaga u većem obimu.

Evropa se danas nalazi u strateškoj dilemi koja podseća na Peloponeski rat iz 5. veka pre nove ere. Atina, pod vođstvom Perikla, primenjivala je strategiju kontrole mora i povlačenja iza svojih dugih zidova, čekajući da Peloponežani uvide uzaludnost rata.

Sparta, koja je predvodila Peloponežane, nije mogla da probije zidine Atine i zato je pustošila okolnu zemlju u nadi da će izazvati odlučujuću bitku.

Ako verujemo da je Putin vojna pretnja sa imperijalnim ambicijama, onda su evropski „dugi zidovi“ zapravo – Ukrajina. Ukrajina sledi tzv. Fabijevu strategiju – da Rusiji nanese što veće gubitke i time rat učini preskupim.

To je racionalan pristup. Ali postoji strah da Putina ne zanima racionalnost, niti ga brine cena, ma koliko visoka bila. On je spreman da potroši ogromne količine krvi i novca za svoju imperijalnu misiju, a iza sebe ima Kinu – industrijsku silu i najveću ekonomiju sveta (prema paritetu kupovne moći).

Cena koju Ukrajina može da mu nametne verovatno neće biti dovoljna.

Zato Evropa ne može jednostavno da čeka da Rusija izgubi volju. Drugim rečima, ne može da se skriva iza svojih „dugih zidova“. Mora da stvori prednost kroz snagu.

Tukidid je u svojoj Istoriji Peloponeskog rata pokazao da defanzivne strategije propadaju bez kredibilne ofanzivne sposobnosti.

Atina nikada nije izgradila koordinisanu ofanzivu. Umesto toga, rasipala je resurse na avanture poput Sicilijanske ekspedicije, dok je Sparta, uz podršku Persije – tadašnje supersile – izgradila mornaricu i blokirala Atinu do predaje.

Evropa danas rizikuje sličnu sudbinu ako se osloni samo na sankcije, defanzivne rasporede i utvrđenja. A poslednji talas neprijateljskih incidenata s dronovima od napada na Poljsku 9–10. septembra pokazuje koliki su rizici. U panici, Evropa uviđa da se njeni zidovi ionako urušavaju.

Evropa zato mora da investira u sposobnosti za projekciju kopnene, vazdušne i pomorske moći van svojih granica.

To zahteva mnogo veći stepen jedinstva kako bi se ujedinile brojne snage i ogromno bogatstvo kontinenta. Neophodno je uspostaviti jedinstven okvir za nabavku naoružanja, kao i zajedničke vojne vežbe koje bi stvorile kredibilnu sposobnost da se ugroze ruski prihodi od nafte. Takođe, Evropa mora zaštititi države koje žele da se udalje iz ruske sfere uticaja.

Ovo istovremeno doprinosi široj bezbednosti Evrope. Saradnja sa organizacijama poput Kvadrilaterale (Quad) — SAD, Australije, Indije i Japana — omogućila bi ravnotežu u odnosu na Kinu, čija strategija zasnovana na izvozu i podrška Rusiji podriva evropsku bezbednost. Snažna i otvorena Evropa, usmerena ka spoljnim izazovima, biće u boljoj poziciji da obezbedi sopstveni prosperitet i bezbednost.

Ali kako bi Evropa i njene nacionalne vlade, već prezadužene i u borbi da čak i svog ukrajinskog saveznika snabdeju potrebnim, mogle da razviju kredibilnu, široko obimnu odbrambenu silu?

Zapravo, Evropa nema izbora osim da nemilosrdno teži ekonomiji obima i širine kroz specijalizaciju, zajedničku nabavku i duboku integraciju postojećih resursa. Same za sebe, evropske zemlje su drugorazredne sile. Zajedno, Evropa može biti super sila.

To ne bi samo omogućilo Evropi da sledi kvalifikovano nezavisan geostrateški pristup, već bi išlo ruku pod ruku sa ekonomskim rastom i duboko integrisanim kontinentom kakav je zamislio Mario Dragi. To je snažan plan koji bi i Tukidid odobrio.

Ubediti birače je najveći izazov. Evropsko biračko telo, koje izbegava rizik i u velikoj meri je samozadovoljno – posebno penzioneri – može favorizovati uzdržanost, ali istorija pokazuje da oni koji se skrivaju iza zidina nisu pošteđeni.

Tukidid beleži da strah, čast i lični interes pokreću ljudsko ponašanje. Ako pozivi na solidarnost i demokratiju ne uspeju, lideri bi trebalo da istaknu materijalne koristi integracije i opasnosti nečinjenja.

Delski savez, formiran pre Peloponeskog rata, svojim saveznicima je ponudio zajednički novac, mere, slobodnu trgovinu i sigurne morske puteve. Evropa može da ponudi sličan argument: dublja integracija može doneti mnogo veće i opipljivije koristi od jeftine energije koju nudi Rusija.

Nasuprot tome, ako Evropa ne uspe da odvrati Moskvu, mogao bi izbiti širi sukob, a civili – naročito starije osobe – snosili bi posledice.

Kuga koja je harala Atinom tokom rata odnela je oko četvrtinu njenog stanovništva; ratovi i gladi 20. veka takođe su razorili civilno stanovništvo širom Evrope (10–20% starijih ljudi u Evropi je umrlo tokom Drugog svetskog rata). Najstariji imaju najviše da izgube kada odvraćanje ne uspe, a katastrofa se dogodi.

Koliko god to bilo teško za ponosne evropske nacije da prihvate, kontinent se suočava sa pretećom strateškom dilemom koja se može rešiti samo – sa više Evrope. Udruživanje resursa, specijalizacija i zajedničko delovanje ključ su za sprečavanje tragedije klasičnih razmera i za očuvanje evropske uloge u nestabilnom multipolarnom svetu.

Evropski lideri moraju ovo jasno da poruče: sada je vreme za Zeitenwende (prelomni trenutak) konsolidacije.