Nemački i švajcarski mediji: Srbija nije Jugoslavija, a Vučić nije Tito

Beograd je posle proglašenja nezavisnosti Kosova vodio politiku balansiranja između velikih svetskih sila – rat u Ukrajini je to promenio, piše švajcarski list Noje cirher cajtung (NZZ).

„Na prvi pogled to je razumljivo: mala država poput Srbije, sa oko 6,6 miliona stanovnika, u multipolarnom svetu ne oslanja se samo na jednog snažnog partnera. Iz tog shvatanja Beograd je razvio tzv. ´doktrinu četiri stuba´. Prema njoj, spoljna politika treba da počiva na što povoljnijim odnosima sa EU, Rusijom, Kinom i SAD, uz stalno vođenje računa o sopstvenim interesima“, piše Andreas Ernst za NZZ.

Kako navodi ovaj list, to je gotovo dvadeset godina funkcionisalo prilično dobro i davalo državnom vrhu znatan manevarski prostor.

„Beograd je na međunarodnoj sceni često igrao iznad svoje realne lige. Međutim, tokom protekle godine počela su da se krune tri od četiri stuba srpske spoljne politike. I to u trenutku kada je trinaestogodišnji režim predsednika Aleksandra Vučića unutrašnje oslabljen kao nikada ranije: suočen sa studentskim i građanskim pokretom i jačanjem civilnog društva.“

Andreas Ernst dalje piše da su Vučićeva očekivanja početkom 2025. godine bila velika, da će sa Trampom u Beloj kući započeti novo poglavlje u odnosima sa SAD. Ta se računica nije isplatila, navodi list, jer se Tramp strogo držao Bajdenovih sankcija protiv naftne industrije u Srbiji, koja je većinski u ruskom vlasništvu, i zahtevao je njenu prodaju.

Vučić to želi po svaku cenu da izbegne, jer su i odnosi sa Rusijom opterećeni, piše ciriški list.

„Iako je Srbija jedina evropska država koja se, uz Belorusiju, nije pridružila sankcijama protiv Moskve, ona preko trećih zemalja isporučuje artiljerijsku municiju ukrajinskoj vojsci. To je ozbiljno razljutilo Kremlj, koji Vučića optužuje za dvoličnost. (…) Moskva sada koristi zavisnost Srbije od ruskog gasa kao polugu pritiska – dugo očekivani ugovor o isporukama stalno se odlaže.“

Odloženi ulazak u EU

Kako navodi Noje cirher cajtung, i najstrpljiviji partner Srbije, Evropska unija, okreće se od nje.

„Pristupni pregovori godinama napreduju puževim korakom, a od 2021. praktično su zamrznuti, uglavnom zato što se stanje vladavine prava i medijskih sloboda pogoršalo umesto da poboljšalo.“

Ono što se sada polako raspada, politika četiri stuba, nastalo je ubrzo posle kosovskog šoka 2008. godine, kada je bivša pokrajina proglasila nezavisnost, piše Noje cirher cajtung i dodaje da su se Moskva i Peking tada ponudili Srbiji kao saveznici u borbi protiv kosovske državnosti u međunarodnim forumima, pre svega u Savetu bezbednosti UN.

Međutim, srpska politika balansiranja bila je pre svega namenjena domaćoj publici, ocenjuje švajcarski list.

„Unutar same zemlje Vučić je mogao da se predstavi kao državnik koji održava odnose sa svetskim silama. Primao ga je Putin, sa Sijem je inscenirao ´čelično prijateljstvo´, a bio je dobrodošao i u Briselu.

To je u Srbiji nailazilo na dobar prijem i zato što je budilo sećanja na epohu Pokreta nesvrstanih: period između 1960. i 1980. kada je Tito vešto manevrisao socijalističkom Jugoslavijom između blokova moći.“

Ali Srbija nije Jugoslavija, a Vučić nije Tito, piše Andreas Ernst.

„Zemlja je premala da bi igrala ulogu srednje sile koja se čas priklanja jednoj, čas drugoj velikoj sili kako bi ostvarila svoje ciljeve. A sukob između Rusije i Evrope sada sve više sužava prostor za manevrisanje. Iz Moskve, Vašingtona i Brisela ispostavljaju se računi i traže odluke. Ono što je predstavljano kao politička doktrina – četiri stuba – danas deluje kao fetiš koji prikriva stvarne odnose snaga.“

Na kraju, kako zaključuje švajcarski list, igra sa četiri stuba se bliži kraju. „To dodatno potkopava već oslabljeni autoritet Vučića. Zadatak njegovog naslednika ili naslednice biće da u novom geopolitičkom okruženju izabere pravog saveznika. Evropska unija bi za to trebalo da se pripremi reformom svoje politike integracije.“

Cilj SAD uklanjanje Rusa iz energetskog sektora Srbije

Berliner cajtung donosi tekst o tome kako SAD primoravaju Srbiju na preorijentaciju, ne samo energetskog sektora.

„Reč je o diplomatskom hodu po žici sa ogromnim ekonomskim ulogom. U strateški važnom potezu, američka Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) pri Ministarstvu finansija SAD izdala je Naftnoj industriji Srbije (NIS) privremenu dozvolu za rad. Ova odluka omogućila je energetskom koncernu, koji poseduje jedinu rafineriju nafte u Srbiji, da nakon višenedeljnog zastoja izazvanog sankcijama ponovo pokrene proizvodnju.“

Prema oceni berlinskog lista, paralelno izdavanje dozvola za NIS i JANAF pokazuje da Vašingtonu nije cilj trajno gašenje srpske energetske infrastrukture, već ciljano preuređenje vlasničkih odnosa.

„Strategija SAD je nedvosmislena: OFAC zahteva potpuno uklanjanje ruskih udela iz srpskog energetskog sektora.“

Naredne tri nedelje presudne

Autor teksta Boban Dukić piše da slučaj NIS pokazuje da oštar kurs sankcija Trampove administracije daje rezultate.

„Te mere bi mogle da dovedu ne samo do potiskivanja ruskog uticaja iz energetskog sektora, već i do dalekosežne političke preorijentacije Srbije. Za srpsku vladu situacija je posebno osetljiva. Tradicionalno bliski odnosi sa Moskvom vidljivo su narušeni, jer nespremnost ruske strane da svoje udele direktno proda Srbiji, kao i opšti zastoj u pregovorima, dodatno opterećuju odnose.“

Berlinski list piše da će naredne tri nedelje biti presudne.

„Dok inženjeri u Pančevu tehnički ponovo pokreću rafineriju, diplomate i menadžeri u Beogradu, Moskvi, Budimpešti i Vašingtonu moraju da pronađu trajno rešenje. Prodaja Gaspromovih udela koncernu MOL bila bi više od puke ekonomske transakcije – značila bi jasnu energetsko-političku i geopolitičku orijentaciju Srbije ka Zapadu.

Ako, međutim, pregovori propadnu i američka dozvola istekne krajem januara, Srbija bi se ponovo našla na ivici energetske krize, čiji bi ishod tada bio potpuno neizvestan“, zaključuje Berliner cajtung.