„Zločin bez zločinaca, genocid bez genocidaša, napaćeni narod“: Analiza Gardijana o još jednom poglavlju Izraela bez odgovornosti

Donald Tramp, Kir Starmer, Emanuel Makron, Pedro Sančez i drugi sastaju se „kako bi okončali rat u Pojasu Gaze, pojačali napore za postizanje mira i stabilnosti na Bliskom istoku i otvorili novu eru regionalne bezbednosti i stabilnosti“.

Ako primirje opstane, ovaj jezik najavljuje budućnost. Budućnost u kojoj nema suočavanja s istinom, nema rešavanja osnovnih uzroka, piše u analizi za Gardijan Nesrin Malik.

Samo hitno pristupanje raščišćavanju i logističkom rešavanju problema. Sve to dok se ilegalna okupacija nastavlja, a još jedno poglavlje izraelskih kršenja prava zatvara se tiho i bez odgovornosti – ne samo za Izrael, već i za njegove pokrovitelje.

Postoji arapski izraz: hameeha harameeha – što znači „njen zaštitnik je njen lopov“ – koji pada na pamet dok se oni koji su snabdevali Izrael oružjem okupljaju da razmotre kako da postignu mir u Gazi.

U narednim nedeljama i mesecima, Gaza – još više razorena nego što je svet dosad video – počeće da se pojavljuje pred očima javnosti. Već sada postaje jasno koliki je ogroman posao obnove pred nama.

Ljudi se vraćaju svojim domovima u Gaza Sitiju i zatiču pustoš – zemlju sravnjenu sa zemljom, najpre bombama, a zatim buldožerima.

Na snimcima sa tog područja čak i sunčeva svetlost izgleda drugačije, nestvarno. Nisam mogla da shvatim zašto dok nisam uvidela da nema više nikakvih objekata koji bi je filtrirali.

Nema hlada, nema senki. Dom u koji se neko vratio sada je samo parče zemlje na kojem može da se razapne još jedan šator i da se čeka pomoć. Ali ovog puta, sa manjim rizikom da ćeš biti bombardovan dok spavaš.

Ljudi u Gazi oslobođeni su straha od smrti, ali kakav ih život sada čeka? Šta je sa hiljadama siročadi, ranjene ili osakaćene dece koja više nemaju nikoga od porodice?

Nisu uništene samo građevine u velikom delu Gaze – uništeno je i samo društveno tkivo. Porodične loze koje su trajale dve, tri, četiri generacije – izbrisane su. Šta je sa hiljadama roditelja koji su sahranili svoju decu?

I sa svima onima koji su skupljali delove tela svojih najmilijih? Kako uopšte početi da se razmišlja o lečenju takve kolektivne traume, kad nema ni krova pod koji bi se ljudi okupili?

Pitala sam jednog čoveka iz Gaze za njegovog brata, koji je izgubio svu decu i ženu u jednom napadu. Gde je sada? „Samo neprestano hoda unaokolo, kruži oko ruševina“ mesta gde su poginuli. „Izgubljen je“.

Broj mrtvih će sigurno rasti, kako se tela koja ranije nisu mogla biti izvučena izvlače iz ruševina. Najmanje 10 odsto stanovništva Gaze je ili ubijeno ili ranjeno – i to je konzervativna procena.

Važno je da se ove činjenice ne sabiraju hladno i ne odbacuju kao „cena rata“. Napadi moraju prestati, ali uslovi pod kojima prestaju, kao i na kojima se zasniva put ka miru i obnovi, ključni su.

Zločini koji su počinjeni ne mogu biti ispravljeni, pa čak ni sprečeni da se ponove, ako se uslovi koji su omogućili njihove počinioce nastave.

To je teško zahtevati kada se suočavate sa genocidom. Razmere smrti i nasilja, brisanje samih uslova za život, čine zaustavljanje tog uništavanja najhitnijim – jedinim fokusom. Ali uz to dolazi i oslobađanje od krivice – i još gore.

Donald Tramp već slavi svoju „mirovnu misiju“, nakon što je mesecima omogućavao sve što se dešavalo. Džared Kušner je pohvalio ponašanje Izraela: „Umesto da uzvratite istom brutalnošću, vi ste izabrali da budete izuzetni“.

Kir Starmer je pohvalio Trampa zbog postizanja dogovora i naglasio važnost dopremanja humanitarne pomoći. Iz Dauning strita je saopšteno da će mu u Šarm el-Šeiku odati „posebno priznanje“.

I tako sada imamo zločin bez zločinaca, genocid bez genocidaša, napaćen narod koji, kako treba da poverujemo, nije stradao od izraelske ruke, već zbog Hamasa – i sada treba da mu se da voda i hrana dok svet razmišlja šta da radi s njim.

Čitava istorija izraelskog nekažnjavanja i dominacije nad Palestinom – od ponovljenog etničkog čišćenja, vojne uprave, širenja naselja, do eksplicitnog odbijanja palestinske samoodređenosti – ponovo se briše.

Ovoga puta, to oslobađanje od krivice, to prikazivanje svega što se dogodilo kao tragično, ali sada „konačno završeno“, još je hitnije, jer je odgovornost zemalja koje su podržavale Izrael i ućutkivale njegove kritičare jasnija nego ikada.

Naravno da biste požurili u Šarm el-Šeik ako predstavljate vladu koja je isporučivala oružje, ograničavala proteste i odbijala da prizna optužbe za genocid – ili da poštuje odluke Međunarodnog krivičnog suda kada je izdao nalog za hapšenje Benjamina Netanjahua.

Mir u Gazi postaje prilika za zaborav – za brisanje iz kolektivne svesti cele jedne ere u kojoj su neke zapadne zemlje zgazile međunarodne norme, institucije, pa čak i sopstvenu demokratiju, da bi omogućile uništenje Gaze.

Ali mnogi širom sveta, koji su svedočili masakru i svemu što ga je omogućilo tokom pune dve godine, neće tako lako zaboraviti.

Sigurna budućnost za one u Gazi, i u Palestini uopšte, ne može se isporučiti od strane „lopova koji su postali zaštitnici“.

Bez osnaživanja palestinskog naroda i njihovog prava na samoodređenje, ne može biti vere ni poverenja da će Izrael i njegovi saveznici doneti taj stalno pominjani „trajan mir“.

Ubijanja su, srećom, za sada prestala u Gazi – ali sada mora postojati i odlučno odbijanje da se normalizuje ono što sledi: povratak na status kvo, u kojem svi nastavljamo da se pretvaramo da je palestinski život održiv pod izraelskom vlašću.

Palestinci će i dalje biti ubijani, njihove kuće oduzimane, njihovi zatvorenici mučeni i držani u pritvoru bez zakonskog postupka.

Ono što je naučeno u protekle dve godine ne može se „odučiti“, uprkos svoj energiji koja će biti uložena da se to zaboravi. Palestinsko pitanje se više ne može vratiti na margine politike kao nešto „kompleksno“, nešto što se može zanemariti – upravo takav okvir omogućio je dve godine razaranja.

Počinioci tog razaranja odavno su se diskvalifikovali iz bilo kakvog prava da odlučuju o sudbini naroda koji su pomogli da se ubije i slomi. Ono što će sada izaći na videlo kroz broj mrtvih i razaranja u Gazi trebalo bi da učini nemogućim dalje poricanje istine.

Dok svetski lideri pristižu, nad Šarm el-Šeihom lebdi stih iz pesme T. S. Eliota „Gerontion“:
„Nakon takvog saznanja, kakvo oproštenje?“, zaključuje Malik.