Niko nije bezbedan dok svi nisu bezbedni

Uništavanje Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) dominira naslovima, ali su i Ujedinjeno Kraljevstvo i mnoge evropske zemlje smanjile svoje budžete za stranu pomoć.

Donosioci odluka u tim zemljama ovaj vid potrošnje vide kao oblik milosrđa i veruju da jačanje njihove ekonomske i vojne moći može doneti više koristi za više ljudi.

Takav instinkt je kratkovid. On podseća na ambicije velikih sila iz 19. i ranog 20. veka, koje su kulminirale u dva razorna svetska rata.

Arhitektura globalnog upravljanja koja je proizašla iz te neviđene tragedije – uključujući institucije iz Bretonvudskog sistema, Ujedinjene nacije, bilateralne programe strane pomoći i nevladine organizacije poput CARE i Oxfam – u početku je bila fokusirana na obnovu i humanitarnu pomoć, a potom i na razvoj.

Uprkos svojim manama, ovaj pristup je pomogao da se više od milijardu ljudi izvuče iz ekstremnog siromaštva i doprinese izgradnji stabilnih i uspešnih ekonomija širom sveta.

Globalni zdravstveni sistem je dobar primer. Izgrađen uz finansiranje Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i drugih bogatih zemalja, ovaj sistem je značajno smanjio stope zaraznih bolesti i zdravstvene nejednakosti, stvarajući bezbedniji i sigurniji svet.

Pre pet godina, ovaj sistem je bio ključan za otkrivanje COVID-19, praćenje njegovog širenja i mobilizaciju globalnog odgovora.

Međutim, COVID-19 je takođe pokazao kako se siromašnije zemlje i domaćinstva nalaze uhvaćeni u začaranom krugu nejednakosti i pandemija.

Drugim rečima, suprotno tvrdnjama da Globalni Sever daje previše pomoći a zauzvrat dobija premalo, zapravo Globalni Jug izvlači deblji kraj.

Nakon što je prikupilo i analiziralo stotine recenziranih studija, Globalni savet za nejednakost, AIDS i pandemije (čiji smo članovi) zaključio je da siromašni i marginalizovani ljudi imaju otežan pristup zdravstvenim uslugama tokom izbijanja bolesti, što ih čini podložnijim infekcijama, oboljenjima i smrti.

Virusi i druge zaraze koriste te ranjivosti, pretvarajući lokalna žarišta u epidemije, a epidemije u pandemije, čime se nejednakosti produbljuju i ciklus se nastavlja.

U ranim danima pandemije COVID-19, ciklus nejednakosti i pandemije bio je očigledan i u zemljama Globalnog Severa.

Profesionalci koji rade u kancelarijama mogli su bezbedno da rade od kuće zahvaljujući brzom internetu i platformama za video-konferencije, dok su mala preduzeća i fabrike zatvarani, gurajući radnike u plavim uniformama u finansijsku krizu.

U tim zemljama, pandemija je najteže pogodila zajednice sa niskim prihodima, kao i crnačke i druge manjinske populacije.

Nejednak uticaj pandemije osetio se i među državama. Vakcine su razvijene rekordnom brzinom – rezultat izuzetnog multilateralnog ulaganja u strateške industrije – ali su ih u najvećem broju kupile zemlje sa visokim prihodima, koje su potom odbile da podele višak doza sa zemljama u razvoju.

Ova pohlepa za vakcinama dovela je do više od milion smrtnih slučajeva i nanela globalnoj ekonomiji štetu procenjenu na oko 2,3 biliona dolara.

Ista šema ponovila se i u ranoj fazi odgovora na pandemiju AIDS-a. Krajem dvadesetog veka, efikasni antiretrovirusni lekovi postali su dostupni u zemljama Globalnog Severa.

Međutim, AIDS je nastavio da odnosi stotine hiljada života u zemljama Globalnog Juga, posebno u podsaharskoj Africi.

Neprihvatljivo uskraćivanje pristupa lekovima koji spasavaju živote izazvalo je globalni gnev, što je dovelo do osnivanja Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija za HIV/AIDS (UNAIDS), Globalnog fonda za borbu protiv AIDS-a, tuberkuloze i malarije, i američkog Predsedničkog hitnog plana za pomoć u borbi protiv AIDS-a (PEPFAR).

Godine 2002, manje od milion ljudi koji žive sa HIV-om imalo je pristup antiretrovirusnim lekovima, dok danas taj broj prelazi 30 miliona; širenje pristupa terapiji do sada je spasilo oko 26 miliona života.

I, pre nedavnih smanjenja budžeta za stranu pomoć, svet je bio na putu da postigne cilj iskorenjivanja AIDS-a kao javnozdravstvene pretnje do 2030. godine.

Višedecenijska borba protiv AIDS-a naglasila je koliko je važno ulagati u zdravstvene sisteme, medicinska istraživanja, kao i proizvodnju vakcina i lekova kako u Globalnom Severu, tako i u Globalnom Jugu.

Takođe je pokazala da uslovi u kojima ljudi žive – često nazivani socijalni determinanti zdravlja, uključujući sigurnost zaposlenja, nivo prihoda, pristup obrazovanju i pristupačnom stanovanju, kao i poštovanje prava – u velikoj meri određuju njihovo zdravstveno stanje i dobrobit.

Na primer, 1996. godine Bocvana, koja je bila posebno pogođena pandemijom AIDS-a, efikasno je dodala još jednu godinu srednjoškolskog obrazovanja u svoj javni obrazovni sistem.

Ova politika stvorila je prirodni eksperiment na nivou populacije o tome kako obrazovanje utiče na rizik od HIV infekcije.

Analiza velikih kohorti mladih ljudi koji su išli u školu prema starom i novom sistemu pokazala je da svaka dodatna godina školovanja smanjuje rizik od HIV infekcije kod mladih ljudi za 8,1 procentni poen.

Ovaj zaštitni efekat bio je najizraženiji među ženama, kod kojih je rizik od oboljevanja od HIV-a opao za 11,6 procentnih poena sa svako dodatno godinom školovanja.

Izgradnja pravednijih društava dovodi do zdravijih populacija koje su bolje pripremljene da reaguju na izbijanje bolesti i spreče pandemije.

S druge strane, smanjenje finansiranja javnog obrazovanja, rezanje socijalnih sigurnosnih mreža, uvođenje carina, zatvaranje granica, smanjenje strane pomoći i povlačenje iz multilateralne saradnje proširiće nejednakosti, izazvati političku nestabilnost, ubrzati ekonomsku migraciju i stvoriti uslove za širenje virusa.

Ovo je očigledno u Ukrajini, gde preopterećen zdravstveni sistem ubrzava širenje infekcija otpornih na lekove kroz zajednice pogođene ratom.

U međuvremenu, izbijaju epidemije ebole, mpoxa, morbila i Marburga, delimično zbog globalizacije i klimatskih promena.

Slabljenje globalnog zdravstvenog sistema omogućiće ovim epidemijama da se šire i uzimaju živote, produbljuju nejednakosti i potencijalno destabilizuju društva. Stručnjaci već upozoravaju da bi smanjenje američkih programa (uključujući one koje finansira USAID) moglo dovesti do 400 odsto porasta smrtnih slučajeva od AIDS-a do 2029.

Pouka koju pandemije uvek donose je da niko nije bezbedan dok svi nisu bezbedni. Građenje zidova i zatvaranje sveta neće zaštititi ljude. Jedini način da se to postigne je smanjenje nejednakosti i ulaganje u globalni zdravstveni sistem.

U ovom kontekstu, saradnja je ultimativni čin samointeresa.

Vini Bjanjima je izvršna direktorka UNAIDS-a i podsekretarka generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Majkl Marmot je direktor Instituta za zdravstvenu ravnotežu i profesor epidemiologije na Univerzitetu u Londonu.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji