Orvelovske taktike Vladimira Putina

Brutalno saslušavanje svetski proslavljenih umetnika, od pesnika Osipa Mandeljštama do pozorišnog reditelja Vsevoloda Mejerholjda, očito je ekvivalent nasleđu koje je vredno najjače zaštite države.

Koristeći svoj karakterističan orvelovski „dvostruki govor“, Putin uglavnom uspeva da napravi protivtežu kritikama i debatama koje Rusi nalaze na internetu, navodeći ih kao dokaz da je on reformator

Putinov uspeh u ubeđivanju ruske javnosti u sve živo – od njegove spretnosti na hokeju na ledu do postojanja zavera Zapada protiv Rusije predstavlja odraz njegovog pravog talenta – kao svaki dobar operativac KGB-a majstor je fasada

Naravno, činjenica je da je Lubjanka instrument razaranja ruskog kulturnog nasleđa. Ali, pod vlašću predsednika Vladimira Putina, koji je i sam đak KGB-a, ruska vlada nije zainteresovana za činjenice. NJoj se više dopada orvelovski „dvostruki govor“ (doublespeak), koji je, potvrđujući validnost propagandnih veština režima, perverzniji čak od onog koji je praktikovan u vreme SSSR-a i čini da među ruskim građanima vlada užasna „dvomisao“ (Doublethink je prihvatanje dva oprečna stava kao ispravna; doublespeak je jezik kojim se namerno skriva ili izvrće pravo značenje reči; i jedan i drugi termin je potekao od britanskog pisca DŽordža Orvela, prim. prev.).

Autentična dostignuća, uključujući industrijalizaciju i pobedu u Drugom svetskom ratu, preuveličavana su pod vlašću Josifa Staljina u ideološkoj bici protiv kapitalizma, dok su Mandeljštam, Mejerholjd i milioni drugih skapavali u rukama tajne policije. Ali Putinu manjkaju takve pobede. Jalova pobeda, odnosno pripajanje Krima, iako je popularna, bledi u poređenju s najvećim podvizima njegovih prethodnika, te je prisiljen da ide dalje od odvlačenja pažnje i pređe na bezobzirno izvrtanje realnosti, tvrdeći da Zapad namerno osujećuje uspeh Rusije.

Putinov uspeh u ubeđivanju ruske javnosti u sve živo – od njegove spretnosti na hokeju na ledu do postojanja zavera Zapada protiv Rusije predstavlja odraz njegovog pravog talenta – kao svaki dobar operativac KGB-a majstor je fasada. Najočiglednije je to što budući da Kremlj kontroliše sve glavne medijske izvore, Rusi čuju onu verziju događaja koju Putin želi da oni čuju, bilo da je reč o revoluciji u Ukrajini, opozicionim protestima u Moskvi ili vojnoj kampanji u Siriji.

Čak inicijative za koje se stiče utisak da se kose s Putinovim ciljevima, odnosno puštanje da internet bude u suštini slobodan, okreću se u njegovu korist. Koristeći svoj karakterističan „dvostruki govor“, Putin uglavnom uspeva da napravi protivtežu kritikama i debatama koje Rusi nalaze na internetu, navodeći ih kao dokaz da je on reformator.

Putinova najnovija inicijativa za jačanje njegove proreformatorske fasade jeste namera da vrati u Kremlj Alekseja Kudrina, bivšeg ministra finansija, koji je poznat po svojim liberalnim stavovima, pružanju podrške modernizaciji i povremenim kritikama predsednika. Postavljanjem Kudrina za šefa ruskog Centra za strateško istraživanje sugeriše se Putinova tvrdnja da je spreman da predvodi napore za modernizaciju privrede koja je Rusiji toliko potrebna. Naravno, upravo Putinova vlada guši rusku privredu pomoću vojnoindustrijskog kompleksa.

S obzirom na takvu upadljivu kontradiktornost, možemo se zapitati zašto Putinova fasada prosvećenog i efikasnog lidera ne propada. Objašnjenje se može naći na bilbordu na autoputu Rublevski koji vodi do Putinove državne rezidencije, a na kojem piše „Rusija je sila za mir, poslednja božja nada na zemlji“. Bilbord, za koji je platila jedna privatna firma da bi udovoljila Kremlju, ističe Putinovo savezništvo sa ultrakonzervativnom ruskom Pravoslavnom crkvom, omogućavajući mu da ujedini religioznost, patriotizam i slepo verovanje vlastima. To, zajedno sa težnjom privatnih kompanija da povlađuju, stvara temelje Putinove vladavine.

Putin sada pokušava da upotrebi iste taktike u svetu. Kudrinov povratak ima više veze sa ubeđivanjem Zapada da ukine sankcije koje su Rusiji uvedene nakon pripajanja Krima nego sa podupiranjem podrške u ruskoj javnosti, čiji najveći deo i dalje odobrava Putinovu vladu.

Zapadni lideri, počev od onih u Evropi koji već počinju da olabavljuju sankcije, moraju da prepoznaju da je jedini cilj Kudrinovog povratka očuvanje statusa kvo Kremlja. Kudrin je oslonac, čija je uloga da osnaži Putinov imidž „mačomena-reformatora“. On je „dobar policajac“ Putinovom „lošem policajcu“, čiji je cilj da ubedi Zapad da se Rusiji može verovati, čak i kada zahteva poštovanje. Zapad ne sme da dozvoli da pada na taj izanđali šablon.

Razbijanje Putinove fasade će biti teže u okvirima Rusije. Tamošnja životna realnost današnjice je definitivno neprijatna. Nezavisno od privrede koja propada, Putinovi kritičari se hapse, stavljaju u zatvor, a u slučajevima novinarke Ane Politkovske i političara Borisa NJemcova, i ubijaju. Onda su tu i sve učestaliji napadi na obične građane – provale u kuće, nanošenje štete imovini i čak zatvorske kazne za objavljivanje karikatura protiv Putina, Kremlja ili crkve.

Ali, u okviru zaista majstorskog manevra u stilu KGB-a Putin se i represijom i liberalizmom bavi preko aktera od spolja i tako se drži van sukoba. U prvom slučaju preko ruskog pandana Hong Veibingu predsedavajućeg Mao Cedunga, odnosno pandanu ideološkim volonterima koji su 1960-ih izveli napade na slobodoumne nastavnike, naučnike, umetnike i studente, za koje je dato zeleno svetlo. Kada je o ovom drugom reč, to je ono gde nastupaju „lajkovi“ za Kudrina. Na kraju se ništa ne menja; kako se bliže predsednički izbori 2018, Putinova fasada mačomena-reformatora koji je Rusiji potreban i dalje je netaknuta.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa i prodekanka za studentska pitanja u Novoj školi i viša saradnica Instituta za svetsku politiku

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org