„Trampizam ruši iluzije“: Upozorenja Evropi teško da mogu biti jasnija

Upravo to, naravno, znači njegova nedavno objavljena Nacionalna bezbednosna strategija, koja obavezuje SAD da „negovanjem otpora“ u evropskim državama odgovore na navodno „civilizacijsko brisanje“ koje, po tom viđenju, predstavlja imigracija, ukazuje u analizi Oven Džons u analizi za Gardijan.

Sa ili bez američkog mešanja, krajnje desni autoritarizam danas je sasvim moguća evropska budućnost, ukoliko ne dođe do drastičnih promena.

Uostalom, to je već sadašnja realnost u SAD. Američka izuzetnost je nekada podrazumevala da je takav ishod nemoguć u najstarijoj neprekidnoj ustavnoj republici na svetu, sa sistemom podele vlasti i bez istorije despotizma.

Ipak, tom zemljom danas vlada samoproglašeni kralj, koji centralizuje izvršnu vlast, instrumentalizuje pravosuđe, napada civilno društvo i neutralizuje medije.

Napredovanje krajnje desnice počiva na jednostavnoj, ali razornoj pretpostavci. Od finansijskog sloma, zapadna javnost se podstiče da veruje kako je zarobljena u igri nulte sume, prinuđena da se takmiči za sve oskudnije resurse.

Poruka krajnje desnice je brutalno jasna: ako nema dovoljno za sve, zašto se „naši“ ograničeni resursi daju migrantima? Uklonite, tvrde oni, nezaslužnu konkurenciju i „autohtono“ stanovništvo će ponovo procvetati.

Činjenice govore suprotno. U proseku, doseljenici su neto doprinosioci evropskim ekonomijama. Između 2014. i 2018. godine, na primer, migranti su doprinosili oko 1.500 evra više po glavi stanovnika nego građani rođeni u Evropi.

U Nemačkoj bi se, bez migranata, radna snaga smanjivala, što bi zemlju gurnulo u još dublju ekonomsku stagnaciju.

Nažalost, činjenice malo znače u takozvanoj debati o imigraciji, naročito kada političari mejnstrima na uspon krajnje desnice odgovaraju preuzimanjem njenog jezika i demonizacijom migranata – uz pomoć zapaljivog i često obmanjujućeg medijskog izveštavanja.

Ekonomska patnja predstavlja plodno tlo za demagoge, posebno kada se ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem ubede da ne postoji alternativa sistemu koji tu patnju proizvodi.

Nakon završetka hladnog rata, javnosti je rečeno da su sve uverljive alternative neoliberalnoj ekonomiji nestale.

Povlačenje države, smanjenje poreza za bogate, deregulacija i slabi sindikati predstavljeni su kao neminovne činjenice života.

Političari su insistirali da ih je globalizacija lišila mogućnosti delovanja: tržišta su sada vladala. Posle finansijskog sloma, evrozona predvođena Nemačkom nametnula je razornu politiku štednje širom kontinenta.

Kada se grčka vlada Sirize usudila da se pobuni protiv tog pogubnog eksperimenta, bila je izložena brutalnoj kazni – osmišljenoj da odvrati druge da krenu istim putem.

U Francuskoj birači slušaju predsednika Makrona kako insistira da moraju duže da rade kako bi sačuvali svoja socijalna prava.

Ne čudi, stoga, što se neki okreću obećanju krajnje desničarskog Nacionalnog okupljanja da će „socijalnu pomoć rezervisati za francuske građane“ ili da će „sve Francuze učiniti privilegovanima u sopstvenoj zemlji“.

U Austriji, kako nezaposlenost raste, tvrdnje da migranti kradu radna mesta i iscrpljuju sistem socijalne zaštite odjekuju sve glasnije.

U Britaniji, laburistička vlada tvrdi da se podrška penzionerima i osobama sa invaliditetom više ne može priuštiti. Nije, dakle, iznenađenje što tvrdnja Najdžela Faraža da „Starmer bira beneficije za migrante umesto zimskog grejanja za penzionere“ nailazi na prijemčivu publiku.

Nemačka elita je dugo ekonomske nevolje drugih Evropljana posmatrala kao dokaz njihove lakomislenosti i neodgovornosti.

Ipak, sama Nemačka je sledila model zasnovan na potiskivanju plata u ime konkurentnosti, gotovo religioznoj odanosti uravnoteženim budžetima i hronično nedovoljnom ulaganju. Dodajte tome šok ruske invazije na Ukrajinu i rezultati su jasni: rast je ispario, životni standardi su pod pritiskom, a krajnje desna AfD beleži snažan uspon, pronalazeći spremne slušaoce za svoju poruku o davanju prioriteta „autohtonim“ građanima koji se bore da sastave kraj s krajem.

Evropa je kontinent natopljen pesimizmom. Gotovo dve trećine nemačkih potrošača ima negativan stav prema nacionalnoj ekonomskoj situaciji.

Kako političke elite ne uspevaju da obezbede trajna poboljšanja životnog standarda, bezbednosti ili javnog prostora, poverenje u demokratiju se urušava. U Britaniji je tek četvrtina birača zadovoljna načinom na koji demokratija funkcioniše, u Francuskoj se isto oseća manje od jednog od pet građana.

Širom kontinenta, i desni i levi centar ostavili su birače sa osećajem da su zarobljeni u svetu nulte sume. A stvarnost je dramatično drugačija.

Samo skoro 500 milijardera u EU kontroliše 2,3 biliona evra bogatstva. U prvih šest meseci ove godine, njihovo zajedničko bogatstvo raslo je za više od 2 milijarde evra dnevno. To što se bogatstvo koje stvaraju milioni evropskih radnika odliva u imovinu i bankovne račune sićušne elite nije zakon prirode, to je politički izbor.

Ali kada se predstavlja kao neizbežno, obični ljudi razumljivo zaključuju da njihov opstanak zavisi od smanjenja konkurencije za oskudne resurse – gorivo za uspon krajnje desnice.

Stigma koja je nekada pratila krajnju desnicu, rođena iz evropskog košmarnog iskustva sa fašizmom, u velikoj meri je nestala. Takozvani cordon sanitaire – ideja da su snage van centra desnice nelegitimne – praktično je spaljen.

Utešno uverenje da zapadne demokratske institucije, kultura i istorija same po sebi predstavljaju bedem protiv autoritarizma trebalo bi konačno sahraniti. Lako je pomisliti da je mađarsko posrnuće – pražnjenje demokratije, sporo gušenje nezavisnih medija i civilnog društva – moglo da se dogodi samo u zemljama sa istorijom diktature.

Trampizam ruši tu iluziju. On sada nastoji da iskoristi moć posustalog hegemona kako bi istu sudbinu izvezao širom Evrope.

Pred nama je jasan izbor. Ili ćemo okončati ekonomski model koji milione osuđuje na nesigurnost i stagnaciju ili rizikujemo da izgubimo samu demokratiju. Upozorenja teško da mogu biti jasnija. Ako ih ne shvatimo ozbiljno, buduće generacije mogle bi skupo da plate posledice, zaključuje Džons.