„Tačno zna šta šef želi“: Ko je Jurij Ušakov, jedan od glavnih Putinovih ljudi za pregovore o Ukrajini?

Tokom samita, on je bio tih a povremeno je pružao neke informacije ili pojašnjenja svom šefu. Nakon samita, po dužnosti, objasnio je Putinu ciljeve u daljim kontaktima sa stranim liderima i zapadnim medijima.

Ušakov je bio deo pregovaračkog tima za mirovne razgovore o Ukrajini koji su vođeni i u Turskoj ali i Abu Dabiju. Takođe, dospeo je u centar pažnje nakon što je Blumberg juče objavio transkripte razgovora Ušakova i Trampovog specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa u kojem ga američki predstavnik savetuje kako bi Putin mogao da pokrene temu sa Trampom, uključujući organizovanje poziva pre posete Volodimira Zelenskog Beloj kući i korišćenje sporazuma iz Gaze kao osnove.

Čini se da je ovaj razgovor predstavljao odnovu za mirovni plan Donalda Trampa od 28 tačaka koji se pojavio početkom ovog meseca, i kojim su SAD pritiskale Ukrajinu da prihvati kao osnovu za dogovor, piše Blumberg.

Novinaru Sveruske državne televizije i radio-difuzne kompanije Pavelu Zarubinu Ušakov je danas rekao da se „o mirovnom planu Vašingtona od 28 tačaka za rešenje u Ukrajini nije se razgovaralo tokom razgovora u Abu Dabiju“.

U kontekstu objavljenih transkripta razgovara sa Vitkofom od oktobra koje je objavio Blumberg Putinov pomoćnik je pojasnio da često razgovara sa Vitkofom, ali ne komentariše sadržaj razgovora.

Ko je Jurij Ušakov?

Jurij Ušakov je proveo 10 godina u Vašingtonu kao ambasador Rusije u Sjedinjenim Državama, i tokom većeg dela tog vremena, seća se u tekstu za Politico Tobi T. Gati, viši direktor za Rusiju, Ukrajinu i evroazijske države u Savetu za nacionalnu bezbednost tokom Klintonove administracije, ručavao sam s njim svakih nekoliko meseci u njegovom omiljenom italijanskom restoranu na P Street, u blizini Dupont Circle.

Naravno, piše Gati, nisam unapred znao gde ćemo se sastati. „Dogovarali bismo samo vreme, a lokaciju bi njegova pomoćnica javila ujutru na dan ručka. Uvek sam pretpostavljao da Ušakov želi da smanji mogućnost da naš sto bude prisluškivan, bilo od strane američkih ili ruskih bezbednosnih agenata“.

Pretpostavljao je, ipak, navodi Gati, da ću informacije o našim ručkovima podeliti sa bivšim kolegama u Stejt departmentu ili Nacionalnom savetu za bezbednost, što sam, naravno, i činio.

Ne seća se, kaže, da se Ušakov ikada otvoreno neslagao s politikom Kremlja, iako je pokušavao da mi je predstavi manje antagonistički i da zadrži mogućnost pronalaženja zajedničkog jezika.

Dobre diplomati su uvek takvi, ali u Ušakovljevom slučaju, lojalnost „partijskoj liniji“ mu je usađena kao i drugima iz njegove generacije.

Ipak, bio je dovoljno fleksibilan da se prilagodi tranziciji posle komunizma pod bivšim predsednikom Borisom Jeljcinom, a potom i promenama u ranom periodu Putina.

Dok je ranije u karijeri bio otvoreniji i naklonjeniji prema Zapadu – slao je svog unuka u školu u Evropi, redovno se sastajao sa američkim zvaničnicima i promovisao pragmatičan, poslovno-prijateljski pristup — njegovo vreme u predsedničkoj administraciji Vladimira Putina očigledno ga je promenilo.

Do 2008. a naročito tokom političke nestabilnosti oko parlamentarnih izbora 2011, Ušakov je sve više usvajao stavove Kremlja koji su odražavali zabrinutost za unutrašnju stabilnost.

Uspon opozicionih kandidata, koji su viđeni kao marionete stranih aktera, verovatno je pojačao njegov skepticizam i defanzivan stav prema SAD i Zapadu uopšte, oblikujući način na koji je sprovodio i komunicirao rusku spoljnu politiku, ističe Gati.

U suštini, Ušakov je prešao iz uloge relativno „prijateljskog diplomate prema Zapadu“ u lojalnog savetnika Kremlja, balansirajući diplomatiju sa sve većim naglaskom režima na suverenitet, kontrolu i sumnju prema spoljnim uticajima.

„Prema mojim beleškama iz aprila 2013, na primer, on je već zvučao vrlo slično ostalim ruskim (i sovjetskim) birokratama: ‘novi’ Ušakov je imao tendenciju da krivi Sjedinjene Države za svaki problem u svetu, odbijajući kritiku ruske spoljne i domaće politike, u regionu Bliskog istoka, Avganistanu, a sve više tada i zbog zapadnog mešanja u Ukrajini“.

Nekoliko meseci kasnije, 2014. godine,Gati kaže da je bio iznenađen kada ga je Ušakov pitao zašto Amerikanci mrze Ruse – pitanje koje mi ranije, dok sam bio u Vašingtonu, nikada ne bi postavio.

Odgovorio sam (mislim na ruskom): „Ja ne mrzim Ruse. Volim jezik. Pevam ruske narodne pesme. Čitam rusku literaturu. Sviđalo mi se nešto od onoga što je Jelcin pokušao da učini i pritiskao sam svoju vladu da ozbiljno shvati ruske brige. Nisam izgubio nadu u tolerantniju, otvoreniju Rusiju“.

Zatim sam dodao: „Iskreno, nisam mogao da verujem kada je 2005. godine predsednik Putin nazvao raspad Sovjetskog Saveza ‘katastrofom’ – znate mnogo bolje od mene koliko je patnje ruski narod pretrpeo pod tim režimom.“ Ušakov je branio svog šefa i naš razgovor o toj temi je završio.

Ipak, uprkos rastućim tenzijama između SAD i Rusije, posebno zbog ruske invazije na Krim 2014. godine, Ušakov me je ponovo video naredne godine, kada je jedna od glavnih tema bila predstojeća američka predsednička izborna 2016.

Ušakov je bio znatiželjan u vezi svih republikanskih kandidata, ali najviše pamtim njegove povoljne komentare o Donaldu Trampu – posebno u poređenju sa Hilari Klinton. „Osvježavajući je“, rekao je Ušakov. SAD trebaju „novi pristup“ svetu.

Nastavili smo da se viđamo sve do 2022. kada je Rusija pokrenula punu invaziju na Ukrajinu. Tada su gotovo svi bilateralni kontakti sa Rusijom – poslovni, naučni, kongresni i turistički – prestali.

Još 2015, Ušakov je govorio pozitivno o Trampu jer ga je video, kako je rekao, kao „razarača ustaljenog poretka“.

Poput svog šefa i ostatka tima, Ušakov vidi jaku, nezavisnu Ukrajinu kao pretnju Rusiji, i pod nijednim okolnostima NATO ne sme da rasporedi trupe na ukrajinskom tlu. Ukratko, u njihovim očima Ukrajina „pripada“ Rusiji.

Nema pravo da postoji kao nezavisna država, što je jasno objašnjeno u novim udžbenicima za sve ruske srednjoškolce, na ruskim propagandnim TV stanicama i u pratećim dokumentima verovatno pripremljenim za samit na Aljasci. Na tom pitanju, ruska politička elita je jedinstvena.

Putin je okružen stručnjacima poput Ušakova koji tačno znaju šta šef želi i koji su godinama radili zajedno kao tim. Oni takođe veoma dobro poznaju Sjedinjene Države. Ruski diplomatski tim ima skoro 100 godina kombinovanog iskustva u radu sa SAD.

Tramp i njegov tim nemaju uporedivu stručnost – niko u njegovom timu nije proveo vreme u Rusiji, a kamoli decenije gradeći kontakte unutar ruske vlade, piše Gati.

Američki tim je neiskusan, fokusiran na „nekretninske“ probleme u Ukrajini, kao da rešavanje sukoba zavisi od razmene teritorija, a ne od prevazilaženja ukorenjenih ideologija i neprijateljstava koja su dovela do invazije.

Jurij Ušakov je rođen 13. marta 1947. godine u Moskvi. Diplomirao je na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO) i započeo rad u Ministarstvu spoljnih poslova SSSR-a, piše na sajtu Kremlja.

U periodu od 1970. do 1986. obavljao je različite funkcije u Ambasadi SSSR-a u Danskoj, u Skandinavskom odeljenju Ministarstva spoljnih poslova SSSR-a i u Generalnom sekretarijatu.

Završio je napredni kurs Akademije za diplomatiju i odbranio tezu o spoljnim politikama severnoevropskih zemalja (doktorat iz istorije).

Od 1986. do 1992.  bio je zamenik šefa misije, ministar savetnik u Ambasadi SSSR-a/Rusije u Danskoj.
Od 1992. do 1996. obavljao je funkciju direktora Odeljenja za evropsku saradnju u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije, odgovoran za saradnju sa OEBS-om, EU, NATO-om, NACC-om, ZOE-om, Savetom Evrope i regionalnim evropskim organizacijama.

Bio je ambasador Rusije pri Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Beču, Austrija.

Takođe je obavljao ulogu zamenika ministra spoljnih poslova, odgovoran za saradnju sa UN, pravna i humanitarna pitanja, ljudska prava, jezik i arhive, zatim  kopresedavajući Međuresornom komisijom za koordinaciju učešća Rusije u mirovnim misijama.

Od decembra 1998. do juna 2008.  ruski ambasador u Sjedinjenim Državama i stalni posmatrač Ruske Federacije pri Organizaciji američkih država (OAS) u Vašingtonu.

Od juna 2008. do maja 2012. bio je zamenik šefa Vlade.  Od 21. maja 2012. je na mestu savetnika predsednika Ruske Federacije.

Dobitnik Ordena za zasluge domovini (I, II, III i IV stepen), Ordena Aleksandra Nevskog, Ordena časti i Ordena prijateljstva, medalja i tri ordena Ruske pravoslavne crkve.

Oženjen je i ima jednu ćerku.  Govori engleski i danski.