Kraj rata u Ukrajini ne menja logiku: Novinari koji prate rusku službu pojašnjavaju zašto Putin neće stati

Bez obzira na ishod trenutnih pregovora, Putinova opsesija Evropom je tolika da će vodeće evropske države i tvrde antikremljovske države poput Nemačke, Francuske, Poljske, baltičkih zemalja i Velike Britanije i dalje trpeti napade, pišu u analizi za Cepa.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Ukrajina je bila poluga Putinove kampanje za promenu posleratnog uređenja iz 1989–91, ali ona je samo deo mnogo ambicioznije kampanje za izgradnju Evrope koja bi bila prijateljski nastrojena prema Rusiji.

Vredno je podsetiti se da je Putinov ultimatuma Zapadu u decembru 2021, pred njegovu punu invaziju na Ukrajinu, bio prvenstveno usmeren na prisustvo NATO-a na evropskom kontinentu.

Konkretno, on je postavio izuzetne zahteve za povlačenje trupa i oružja sa istočnog krila NATO-a, uključujući povratak snaga NATO-a na baze iz 1997. To bi značilo povlačenje garnizona iz baltičkih zemalja, Poljske i Rumunije.

Taktičko nuklearno oružje SAD-a, centralni element evropske odbrane NATO-a, takođe bi bilo povučeno sa kontinenta.

Kolektivni Zapad – omiljeni i često korišćeni termin Kremlja za večite neprijatelje Rusije – danas se primarno odnosi na evropske zemlje i Veliku Britaniju, a ne na SAD.

U međuvremenu, druga propagandna etiketa – „Anglo-Saksonci“ – opisuje Britanije kao ključnog manipulatora SAD-a.

Putinovi ljudi rezervišu posebno mesto za Britaniju u svojoj demonologiji – karakteriše je žestoka mržnja i preterana strast.

U očima Kremlja, Evropa je mnogo slabiji deo tog kolektiva, za razliku od SAD-a, koje se priznaje kao supersila. Moskva čvrsto veruje da Evropa mora biti „na svom mestu“ bez obzira na bilo kakav dogovor oko Ukrajine.

Ovo objašnjava ubrzavanje tajnih vojnih operacija Kremlja protiv Evrope – uključujući paljevine, sabotaže, napade dronovima, ciljana ubistva ruskih emigranata i sajber-napade na infrastrukturu — koje imaju za cilj da uplaše stanovništvo i vrše pritisak na vlade da promene politiku u korist Rusije.

Kraj borbi u Ukrajini ne menja ovu logiku.

Unutrašnji faktori u Rusiji takođe čine održiv mir malo verovatnim. Tri i po godine rata u Ukrajini oslabile su ulogu mnogih ključnih ruskih institucija u svemu što se tiče odnosa sa spoljnim svetom.

Na primer, nikoga ne zanima koju ulogu Lavrov i njegovo ministarstvo spoljnih poslova igraju u aktuelnim pregovorima.

Pravi razgovori sa Amerikancima odvijaju se negde drugde i njima upravljaju drugi akteri – počevši od samog Putina, njegovih ličnih saradnika kao što je Kiril Dmitrijev, i obaveštajnih službi, koje su povećale svoj uticaj kroz nekoliko rundi razmene talaca.

U međuvremenu, vlada, uključujući premijera Mišustina i Centralnu banku, svedena je na logistički aparat za vojsku, bez ikakvog uticaja na to kako se rat zaista vodi.

Dve institucije koje su važne u ratnom sistemu Kremlja, a koje su tokom konflikta stekle sve veću važnost, su vojska i obaveštajne i bezbednosne službe.

Putin je bio nevoljan da svojim generalima dozvoli da reputaciju sa bojnog polja pretvore u nacionalnu političku prisutnost – naučivši lekcije iz ratova u Avganistanu i Čečeniji, kao i iz pobune Vagnera 2023. – ali vojska je ipak proširila svoj uticaj u ruskom društvu.

Ovo je vidljivo u raspodeli unosnih vojnih ugovora širom zemlje, ugovora koji mogu održati industrije, oligarhe i čitave regione na površini i izolovane od zapadnih sankcija.

To je takođe opipljivo u poslovnom svetu: danas kompanije moraju da održavaju dobre odnose sa lokalnim vojnim komesarijatom da bi njihovi zaposleni bili zaštićeni od iznenadnog poziva i slanja u Ukrajinu.

Danas su kvalifikovani radnici skupi i nedovoljno dostupni u Moskvi i u regionima.

Službe bezbednosti, u međuvremenu – sveprisutne i svemoćne nakon dva desetleća rastuće moći – u potpunosti su iskoristile paranoju Kremlja o ukrajinskim špijunima i saboterima, i sada imaju prste u svemu što je ikako važno u zemlji – od federalnih ministarstava i regionalnih vlada, koje se drže u šaci selektivnim represijama koje sprovodi FSB, do korporacija koje su uznemiravane bezbrojnim krivičnim istragama, u kojima na ovaj ili onaj način učestvuju FSB ili vojna kontraobaveštajna služba.

Vojska i bezbednosne službe su duboko svesne da bi kraj rata u Ukrajini bio loša vest za njih.

One dele i traumatično institucionalno sećanje na ono što se dogodilo na kraju poslednjeg velikog ruskog rata na stranoj teritoriji — sovjetske invazije na Avganistan.

Nakon odluke Gorbačova da povuče trupe 1988–1989. godine, sovjetska vojska je bila ponižena, smanjena i podfinansirana godinama, dok je KGB bio podvrgnut oštroj javnoj kontroli, makar privremenoj, i na kraju podeljen u delove.

Ova trauma duboko je ukorenjena u svesti i ruske vojske i službi bezbednosti, iako su političke okolnosti ova dva rata vrlo različite.

Rat u Avganistanu završen je u vreme Gorbačovljeve perestrojke i glasnosti, što je oslabilo kontrolu Kremlja nad sovjetskim društvom.

Putin, s druge strane, imao bi malo izbora osim da pojača unutrašnju represiju nakon prestanka otvorenih sukoba kako bi zadržao kontrolu nad zemljom — u suštini, kako bi ostao na vlasti. Na prvi pogled, to bi moglo izgledati kao da jača poziciju njegovih tajnih službi, ali one bi mnogo radije to ne otkrile.

Ta prošla trauma ubedila je vrh bezbednosnih i obaveštajnih agencija u Moskvi da trenutni sukob nije samo rat u Ukrajini, već treći krug vekovne borbe između ruskih i zapadnih obaveštajnih službi, sa ulozima jednako visokim kao što je opstanak ruske države. (U ovoj verziji istorije, prvi krug trajao je od 1917. do 1945. i „osvojile“ su ga sovjetske službe; drugi je obuhvatao Hladni rat i „izgubljen“ je, sa katastrofalnim posledicama.)

Iz ove apokaliptične perspektive, teritorijalna osvajanja u Ukrajini, sudbina Zelenskog ili smanjena ukrajinska vojska su suviše trivijalni da bi imali značaja.

Po standardima ruskih špijuna, takvi ishodi bi jednostavno bili nebitni. Oni bi samo omogućili veće fokusiranje na naredni krug, sa novim i većim ciljem — demokratskom Evropom.