Kako Putin ostavlja saveznike na cedilu kad su u nevolji

Ali kako je niz međunarodnih kriza pogodio režime koji su saveznici Moskve, Putinovi odgovori su bili prigušeni ili potpuno odsutni, piše Moskovski tajms (The Moscow Times).

On još uvek nije javno govorio o munjevitoj američkoj operaciji s početka meseca kada je uhvaćen predsednik Venecuele Nikolas Maduro. Nije ni snažno reagovao u ime Irana, dok je predsednik Donald Tramp razmatrao mogućnost vojne akcije protiv te zemlje, pogođene protestima.

Analitičari kažu da njegovo ćutanje odražava fokus Rusije na rat u Ukrajini i oprez da se ne provocira SAD – stav koji rizikuje da udalji dugogodišnje saveznike i naruši poverenje u Moskvu.

Dok Putin ostaje tih, rusko Ministarstvo spoljnih poslova objavljuje blaže osude u oba slučaja.

„Jutros je Sjedinjene Države počinile čin oružane agresije protiv Venecuele“, saopštilo je Ministarstvo dok je Maduro leteo za Njujork gde će se suočiti sa optužbama za trgovinu drogom i drugim krivičnim delima. „To je duboko zabrinjavajuće i osudivo“.

Nekoliko dana kasnije, drugo saopštenje pozvalo je na očuvanje suvereniteta Venecuele i njenu sposobnost da odlučuje o sopstvenoj sudbini „bez destruktivnog mešanja spolja“, bez direktnog imenovanja SAD.

Ono što je bilo upečatljivo u ovom incidentu je koliko je malo podsećao na Putinov uobičajeni odgovor.

Kada je 2019. u Venecueli kuljala kriza zbog spornih izbornih rezultata, a SAD su podržavale Madura kao izazivača, Kremlj je objavio oštru i jasnu izjavu o razgovoru Putina i venecuelanskog lidera.

Iako SAD tada nisu bile posvećene intervenciji, Putin je upozorio da je „destruktivno spoljašnje mešanje grubo kršenje osnovnih normi međunarodnog prava“.

Ovog puta, čak i dok su svetski lideri osuđivali hapšenje Madura kao kršenje suvereniteta, Putin nije komentarisao.

„Delimično je odgovor jednostavno, mislim, da je to njegova sklonost i da je to tako već neko vreme“, rekao je Džulijan Valer, profesor na Univerzitetu Džordž Vašington i istraživač Rusije u think-tanku CNA.

„Ponekad zavaravamo sami sebe kada pričamo o odlučnosti u ruskom slučaju i u Putinovim ličnim obrascima donošenja odluka, kada je zapravo često potrebno dosta vremena da ili donese odluku, ili da odluku koja je doneta pretvori u nešto što je javno vidljivo“, rekao je za The Moscow Times.

Drugi razlog bi mogao biti da Putin ne želi da dodatno potencira priču koja ističe klimavu rusku podršku globalnim saveznicima.

„Kremlj očigledno pribegava dobro poznatom obrascu: ne govoriti ništa o sramnom neuspehu i nadati se da će priča izbledeti iz medija“, napisao je Endrju Percev, politički komentator u Carnegie Endowment for International Peace, u online časopisu Riddle.

Za Rusiju, američka kontrola Venecuele predstavlja udar na reputaciju, ali sa ograničenim posledicama.

Od ranih 2000-ih, ruski lider često koristi termin „obojene revolucije“ da opiše teoriju prema kojoj Zapad navodno podstiče demokratske pučeve u zemljama prijateljskim Kremlju koristeći plaćene demonstrante, zapadno podržane NVO i disruptivne omladinske grupe.

Termin je koristio i 2022. godine, kada su ruske trupe poslate u Kazahstan kako bi pomogle u suzbijanju masovnih nemira.

„Naravno, razumemo da događaji u Kazahstanu nisu prvi i daleko nisu poslednji pokušaj mešanja u unutrašnje poslove naših država iz spolja“, rekao je Putin tada.

Iako bi čak i Putin imao teškoća da hapšenje Madura predstavi kao obojenu revoluciju, ono što se potom dogodilo u Iranu deluje kao primer takvog scenarija.

Antivladini protesti potresaju Iran, ključnog ruske saveznika u diplomatskoj i vojnoj sferi, od kraja decembra. Nakon što je u brutalnom obračunu sigurnosnih snaga ubijeno na hiljade ljudi, Tramp je najavio mogućnost vojne intervencije, iako je kasnije od toga odustao.

Putinovo vidljivo angažovanje bilo je ograničeno na telefonski razgovor sa liderima Izraela i Irana u kojem je ponudio pomoć u pronalaženju diplomatskog rešenja. Nije bilo nikakvog žestokog kritikovanja, pretnji oružjem i tvrdnji o zapadnoj licemerju koje bi se moglo očekivati od ruskog lidera u ranijim godinama.

Ovaj nagli zaokret odražava promenu prioriteta ruske spoljne politike, rekao je Valer. Konkretno, Putin izgleda želi da izbegne antagoniziranje Vašingtona dok Rusija pokušava da stekne pregovaračku prednost u razgovorima o Ukrajini.

„Postoji argument da, da, oni zapravo hoće da se pažljivo ponašaju prema SAD, jer je američko donošenje odluka neobično podložno uvredama i poniženjima“, rekao je on za The Moscow Times.

Iskreno govoreći, dodao je, gledajući pregovore u poslednjih godinu dana, mislim da je Rusija bila oštećena jer nije shvatila s kim ima posla nekoliko puta.

Valer je dodao da Putinovo uksraćivanje podrške može dodatno pojačati skepticizam prema Rusiji među frakcijama iranskog vrha koje su ionako već bile oprezne prema Moskvi.

„Rusija koja javno ne podržava režim mogla bi imati značajne posledice ako režim preživi“, rekao je.

Za posmatrače, najnoviji događaji podsećaju na ruski odgovor na pad režima Bašara al-Asada u Siriji u decembru 2024.

Nakon što su pobunjeničke snage preuzele kontrolu nad vladinim položajima, Asad i njegova porodica pobegli su u Moskvu. To je bio šokantan udar na reputaciju Rusije, koja je godinama vojno i finansijski podržavala Asadovu vlast, samo da bi se sve srušilo preko noći.

Putin je jedva priznao da je jedan od najvažnijih ruskih saveznika pao, rekavši da kraj režima ne znači da Rusija nije postigla svoje ciljeve u Siriji.

Izgleda da se od tada pokušava distancirati od te priče.

Porodica Asad je od bekstva u Moskvu ostala u senci. Ruske vlasti navodno su zabranile bivšem sirijskom lideru da razgovara s medijima, i on se nije javno sreo s Putinom.