Nezasita glad za ključnim mineralima: Kina, Evropa i SAD rizikuju da nanesu ozbiljnu štetu zemljama koje ih poseduju

Međunarodna agencija za energetiku predviđa da će potražnja za ovim mineralima porasti više nego četiri puta do 2040. godine, samo za potrebe tehnologija čiste energije.

Ali u trci da preuzmu kontrolu nad tim vitalnim resursima, Kina, Evropa i Sjedinjene Američke Države rizikuju da nanesu ozbiljnu štetu zemljama koje ih poseduju.

Za sada Kina prednjači, jer je stekla vlasništvo ili kontrolu nad procenjenih 60-80 odsto ključnih minerala potrebnih za industriju (na primer za proizvodnju magneta) i za zelenu tranziciju.

Ova kontrola obuhvata čitav lanac snabdevanja: Kina je značajno investirala u rudarsku industriju širom Afrike, Centralne Azije i Latinske Amerike, i paralelno razvijala svoje kapacitete za preradu.

Za zapadne sile, kineski kvazi-monopol nad ključnim mineralima predstavlja ekonomsku i bezbednosnu pretnju.

Ovaj strah nije neosnovan – u decembru 2024. Kina je ograničila izvoz ključnih minerala u SAD kao odmazdu za američka ograničenja na izvoz naprednih mikročipova Kini.

Od tada je predsednik SAD Donald Tramp primorao Ukrajinu da ustupi značajan deo svojih ključnih minerala Sjedinjenim Državama, što je predstavio kao otplatu za američku podršku u borbi protiv Rusije.

Tramp, takođe, želi američki suverenitet nad Grenlandom, koji je bogat mineralima, na nezadovoljstvo Danske.

Takođe je sugerisao da Kanada, sa svim svojim prirodnim resursima, postane 51. američka savezna država. Evropska unija, sa svoje strane, traži sopstvene rudarske ugovore, kao što je onaj u Demokratskoj Republici Kongo (DRK), koju mnogi nazivaju „Saudijskom Arabijom ključnih minerala“.

Od borbe za Afriku u 19. veku do zapadnih pokušaja da prisvoje naftu sa Bliskog istoka u 20. veku, ovakvo otimanje resursa nije ništa novo.

Ono odražava osnovnu asimetriju: manje industrijalizovane zemlje u razvoju obično konzumiraju manje resursa nego što proizvode, dok je kod razvijenih ekonomija – a danas i Kine – obrnuto.

U teoriji, ova asimetrija stvara idealne uslove za obostrano korisne sporazume: industrijalizovane zemlje dobijaju resurse koje žele, dok zemlje koje ih poseduju ostvaruju neplanirane prihode, koje bi mogle da iskoriste za sopstveni razvoj.

Međutim, u stvarnosti su ogromna prirodna bogatstva često bila više prokletstvo nego blagoslov, jer su zemlje bogate resursima često napredovale sporije od onih siromašnijih.

Glavni razlog za to jeste što razvijene ekonomije poseduju veću ekonomsku moć, napredniju tehnologiju i vojnu silu – sve što koriste da bi došle do resursa koje žele.

Na primer, evropske imperijalne sile su koristile tehnologiju parne mašine kako bi istražile i eksploatisale Afriku tokom 19. veka, ciljajući resurse poput bakra, kalaja, gume, drveta, dijamanata i zlata.

U kombinaciji sa naprednijim oružjem i drugim tehnologijama, to je značilo da evropske sile nisu nudile poštenu nadoknadu lokalnim zajednicama za vredne resurse, već su ih potčinjavale i koristile njihovu radnu snagu za vađenje i transport onoga što su želele.

Ali čak i zemlje koje izvoze resurse i ostvaruju profit često se bore da ostvare razvoj, ne samo zbog neravnotežnih ugovora sa moćnijim uvoznicima resursa, već i zbog lošeg upravljanja tim iznenadnim bogatstvom od strane sopstvenih vlada. Dodatni problem je što zemlje i regioni bogati resursima često pate od unutrašnjih i spoljašnjih sukoba.

Uzmimo za primer pokrajine u Demokratskoj Republici Kongo bogate mineralima, poput Katange i Severnog Kivua, koje već dugo trpe nasilje i bezakonje, podstaknuto susednim zemljama poput Ruande i Ugande.

Danas napredovanje pobunjenika M23 koje podržava Ruanda izaziva novo krvoproliće u istočnom Kongu – i stvara priliku za strane sile da dođu do ključnih minerala.

Mirovni sporazum između DRC-a i Ruande, kojem je posredovala Trampova administracija, precizno obećava takav pristup SAD-u, u zamenu za bezbednosne garancije.

Ali prokletstvo resursa nije neizbežno, naročito za zemlje koje imaju snažne spolja usmerene institucije za upravljanje spoljnoekonomskim odnosima, uključujući sposobnost sektora resursa da privuče investicije i generiše prihode za državu, kao i unutra usmerene institucije koje upravljaju načinom na koji se ti prihodi koriste.

Ako neka zemlja želi da pretvori svoje prirodno bogatstvo u ekonomski razvoj i unapređenje kvaliteta života svojih građana, obe vrste institucija imaju ključnu ulogu.

Spolja usmerene institucije moraju da pregovaraju poštene i transparentne ugovore o rudarstvu sa multinacionalnim kompanijama i da ojačaju kapacitete lokalnih vlasti da čine isto.

Takvi ugovori treba da uključuju zahteve za lokalnim sadržajem, koji omogućavaju da više aktivnosti s dodatom vrednošću ostane u zemlji, podstiču zapošljavanje lokalnog stanovništva i jačaju kapacitete domaćih dobavljača i izvođača.

Na primer, od kada je Bocvana stekla 15 odsto udela u kompaniji De Beers, nastoji da obrada dijamanata – a ne samo rudarenje – bude obavljeno u zemlji, što zahteva da unutra usmerene institucije obezbede odgovarajuće investicije u te kapacitete.

Unutra usmerene institucije takođe moraju da upravljaju rizicima koje donosi eksploatacija resursa – od zdravstvene i ekološke štete (kao što su krčenje šuma, gubitak biodiverziteta, zagađenje), do kršenja radnih prava (uključujući dečji rad).

Nažalost, mnoge zemlje bogate mineralima ozbiljno zaostaju na ovom polju, što je dovelo do poziva na bojkot ključnih minerala koji dolaze iz zona sukoba ili iz zemalja koje koriste prisilni rad. Iako su takvi bojkoti malo verovatni da direktno utiču na vlade tih zemalja, mogu podstaći multinacionalne kompanije i strane vlade da zahtevaju bolju primenu ekoloških i društvenih standarda od zemalja sa kojima posluju.

Na kraju, ipak, na zemljama bogatim mineralima je da zaštite svoje interese i maksimalno iskoriste svoja prirodna bogatstva. To počinje jačanjem institucija.

Rabah Arecki je bivši potpredsednik Afričke razvojne banke, trenutno je direktor istraživanja u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS) i viši saradnik na Harvardskoj školi za javnu upravu (Harvard Kennedy School).

Rik van der Plog je profesor ekonomije na Univerzitetu u Oksfordu i univerzitetski profesor ekonomske ekologije na Univerzitetu u Amsterdamu.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji