„Britanski premijer ulaže sve na Ameriku koja ne postoji“: Da li će Starmer i Tramp na sastanku govoriti istim jezikom?

Britanski premijer će vežbati umetnost taktične diplomatije, naglašavajući zajednički interes i istorijsko savezništvo. Većina reči u toj rečenici ne znače ništa predsedniku koji govori isključivo jezikom ličnog interesa, piše Rafael Bar, kolumnista Gardijana.

S obzirom na verovatnu nesporazume između njih dvojice iz potpuno različitih političkih kultura – šou-biznis demagoga i tehnokratskog advokata – odnosi su bili iznenađujuće prijateljski i, prema proceni Dauning strita, plodonosni.

Kontrast u stilovima pretvoren je u prednost. Premijerova tiha uslužnost ne predstavlja konkurenciju predsednikovoj potrebi za reflektorima.

Tramp je pohvalio Starmera kao „dobrog čoveka“ sa „lepim akcentom“. Pristao je na trgovinske uslove koji su tek neznatno manje osvetoljubivi od režima carina koje se primenjuju na ostatak Evrope.

Britanski lobisti imali su ključnu ulogu u ublažavanju prezira Bele kuće prema NATO-u i u navođenju predsednika da postane skeptičniji prema motivima Vladimira Putina u vezi s Ukrajinom.

Upravljanje transatlantskim odnosima jedno je od retkih postignuća koje Starmerovi sve malobrojniji lojalisti s ponosom ističu.

I neki od premijerovih protivnika iz redova torijevaca privatno priznaju tu tačku. Ali unutar nemirnih redova Laburističke partije i u širokom delu javnog mnjenja, Tramp se vidi kao monstrum, čije slabe „usluge“ ne vrede poniženja koje koštaju nacionalnog dostojanstva.

Svi koji se nadaju da će državna poseta uključiti bilo kakvu zvaničnu kritiku autoritarnog karaktera počasnog gosta biće razočarani.

Laskanje i kraljevski glamur, zarad osiguravanja britanskog statusa kao Trampovog najcenjenijeg vazala, predstavljaju samu suštinu cele posete.

Unapred pripremljeni sporazumi o nuklearnoj i tehnološkoj saradnji biće predstavljeni. Neprijatne razlike u spoljnoj politici poput britanskog skorog priznanja palestinske države, nasuprot američkom nastavku tolerisanja ruske agresije neće biti pomenute javno.

Barem ne od strane premijera Starmera. Nijedno planiranje Ministarstva spoljnih poslova ne može garantovati zaštitu od Trampove sposobnosti da neplaniranim ispadima sabotira celu stvar.

Čak i ako je lična naklonost prema Starmeru iskrena, ona je izuzetak kod čoveka čija se politička baza oslanja na duboku netrpeljivost prema laburističkoj Britaniji.

Premijer se može samo nadati da predrasudama nabijeni stavovi neće isplivati u nekom spontanom televizijskom monologu o omiljenim MAGA temama – poput „režima cenzure“, kontrole sadržaja na društvenim mrežama ili „nestajanja domorodačkih belaca pod talasom migranata“.

Čak i ako se to ne dogodi, sam rizik otkriva ključni nedostatak u politici nekritičkog zbližavanja sa režimom koji je po svojoj prirodi nepouzdan.

Argument u korist Starmerove metode jeste da su britanski ekonomski i bezbednosni interesi neraskidivo povezani sa američkom moći i da će tako ostati u doglednoj budućnosti.

Pokušaj strateškog udaljavanja iz gađenja prema aktuelnom predsedniku bio bi kratkovida samodovoljnost.

Uticaj koji mlađi saveznik može imati na ćudljivog zaštitnika mora se koristiti štedljivo i iza zatvorenih vrata. Otvoreniji pristup neslaganja, kakav ponekad demonstrira francuski predsednik Emanuel Makron, ne donosi rezultate.

Osim toga, Francuska je deo EU. Bregzit je stavio Britaniju u drugačiju kategoriju u Trampovim očima i, kako se tvrdi, time otvorio jedinstvene prilike.

Verzija ovog argumenta izneta je u govoru Pitera Mandelsona, nedugo pre nego što je prošle nedelje smenjen sa mesta ambasadora u Vašingtonu. Suština je bila da će 21. vek oblikovati nadmetanje supersila između SAD i Kine.

Pobednik će biti onaj koji dominira u oblastima kao što su veštačka inteligencija, kvantno računarstvo i druge inovacije sa ogromnim vojnim potencijalom. Britanija je, s obzirom na svoju veličinu, nesrazmerno konkurentna u toj oblasti.

Ukratko, Ujedinjeno Kraljevstvo je povezano zajedničkim interesima i postbregzitovskom realpolitikom da se pridruži „američkom timu“, kada je jedina alternativa svetski poredak kojim upravlja Komunistička partija Kine.

„Sviđalo vam se to ili ne, naše partnerstvo sa SAD postalo je neophodno za funkcionisanje naše nacije“, rekao je Mandelson.

Ta perspektiva će i dalje oblikovati spoljnu politiku britanske vlade bez obzira na to ko je ambasador u Vašingtonu. Ona sadrži izvesnu istinu o novoj tehnološkoj trci u naoružanju, ali još važnije, uklapa se u duboko ukorenjeni atlantski pogled Britanije nakon Drugog svetskog rata.

Takođe, zanemaruje bilo kakvu obavezu da se ozbiljnije radi na reintegraciji sa ostatkom Evrope, što je komplikovan multilateralni proces.

Starmer pravi postepeni napredak u resetovanju odnosa sa EU. Pregovori o poljoprivrednoj trgovini, odbrani i energetskoj saradnji su u toku. Ali mehanizmi zbližavanja sa Belom kućom su jednostavniji, a političko zadovoljstvo dolazi brže.

Tramp sklapa dogovore brzo, ali ih isto tako brzo i poništava. Njegova reč nije garancija. Njegove obaveze su uslovne. Povoljni uslovi za britanske kompanije možda će biti obećani, ali ne i ispunjeni, ili će biti delimično sprovedeni, pa jednog dana poništeni.

Predsednik je potpisao sporazume u svom prvom mandatu koji sada ništa ne znače. Njegov način delovanja je iznuda, klasična šema „zaštite“. On nanosi bol carinama za strane vlade, tužbama ili birokratskim maltretiranjem za domaće firme i nudi da olakša patnju u zamenu za neku komercijalnu prednost.

Ako platite, nasilnik se vraća po još.

To je ekonomski pandan Trampovom političkom napadu na nezavisnost pravosuđa, pluralizam i vladavinu prava.

Britanski građani možda nisu direktno ugroženi raspoređivanjem Nacionalne garde u američke gradove pod izgovorom sprovođenja zakona ili paravojnim imigracionim snagama koje otimaju ljude s ulice, ali to ne znači da razaranje demokratije u SAD nema uticaja na interese Ujedinjenog Kraljevstva.

S jedne strane, Maga projekat predstavlja šablon koji Najdžel Faraž s divljenjem posmatra, spreman da sprovede nešto slično ukoliko Reform UK ikada formira vladu. Uskraćivanje te prilike biće lakše ako se argumenti protiv autoritarnog nacionalizma budu iznosili unapred, pre početka izborne kampanje.

Ti argumenti treba da se iznose iz principa, ali oni važe i kada je reč o pragmatičnim proračunima geopolitičkog uticaja.

Dauning strit negira da postoji izbor između obnove odnosa sa Briselom i Vašingtonom, ali Tramp je ljubomoran gospodar. Odanost supermoćniku s druge strane Atlantika je kocka u kojoj se ulaže sve. Postoji i oportunitetni trošak u vidu jačanja saveza bližih kući sa državama koje poštuju ugovore i međunarodna pravila.

Taj konflikt možda može biti izbegnut ako se ispostavi da je Trampova vladavina bila anomalija. On je star. Možda će ga naslediti neko ko će, uz podršku umerenog Kongresa, preokrenuti klizanje američke republike u tiraniju. To je moguće.

Ali da li je to najverovatniji scenario u zemlji u kojoj se političko nasilje normalizuje alarmantnom brzinom?

Koja je verovatnoća mirnog prenosa vlasti sa vladajuće partije koja okuplja verske fundamentaliste, belosvetske suprematiste, zanesene tehno-utopijske oligarhe i oportunističke kleptokrate koji svaku opoziciju prikazuju kao izdaju?

To nisu ljudi koji ponizno predaju vlast na izborima, niti oni koji rizikuju održavanje fer izbora. To nisu ljudi na čije vrednosti i prosudbe Velika Britanija treba da ulaže svoju buduću ekonomsku dobrobit ili nacionalnu bezbednost.