Trampov zaokret: Da li su NATO dolari ubedljiviji od Putinove propagande?

Shodno tome, verovao je da bi mogao da reši rat u Ukrajini kao da je u pitanju dogovor oko zemljišta. U zamenu za prekid vatre, Vladimir Putin bi zadržao teritorije koje je već zauzeo.

Ali pre nego što je postao političar, Putin je bio agent KGB-a koji je žalio zbog raspada Sovjetskog Saveza. Njegova ideja „poštenog rešenja“ počinje potpunom predajom Ukrajine imperijalnoj ruskoj matici, piše Rafael Behr, kolumnista Gardijana.

Ne postoje dokazi da je Tramp ikada bio zgrožen tim ambicijama, niti zločinima koji su počinjeni u cilju njihovog ostvarivanja.

Međutim, sada izjavljuje da je „veoma nezadovoljan“ ruskim predsednikom jer je pojačao neprijateljstva uprkos naporima Bele kuće da okonča sukob. Nije ubijanje ono što uznemirava američkog predsednika, već – nezahvalnost.

Tramp je Putinu nudio veliki deo Ukrajine (iako ta zemlja nije bila njegova da je deli), a zauzvrat je želeo samo priliku da se pohvali svojom ulogom mirotvorca. Rusko odbijanje da pristane na takvu trgovinu čini Belu kuću nemoćnom – što je siguran način da se iznervira sujetni moćnik.

Manifestacija tog nezadovoljstva jeste odluka da se Ukrajini isporuče ključni protivraketni sistemi, uz pretnju da će Rusiji biti uvedene „ozbiljne“ carine ako prekid vatre ne bude postignut u roku od 50 dana.

To je dovoljno dug period da se Tramp vrati svojoj staroj navici ugađanja Kremlju. Takođe, njegovi rokovi su poznati po svojoj rastegljivosti.

Bilo bi preuranjeno slaviti Trampovo priznanje da ga je Putin „zavlačio“ kao znak strateške prosvetljenosti, a još manje kao potvrdu solidarnosti s Ukrajinom.

Predsednik koji je ove nedelje govorio o pravu Kijeva na samoodbranu isti je onaj koji je pre samo pet meseci ismevao Volodimira Zelenskog kao krivca za rat i kao prevaranta koji je obmanuo Džoa Bajdena da mu preda dragocene američke resurse za izgubljeni vojni slučaj.

Naklonost koja je uskraćena pa potom pružena – može ponovo biti povučena. Takav je Trampov način.

Trenutna pozicija možda je privremena. Ali to ne znači da je bez značaja. Ključna promena je u tome što su Zelenski i njegovi evropski saveznici ubedili Trampa da oni plaćaju račun za rat te da ukrajinska nezavisnost nije prevara.

Prva faza tog ubeđivanja bila je stvaranje zajedničkog investicionog fonda za eksploataciju minerala, nafte i gasa u posleratnoj Ukrajini. Nominalni udeo Vašingtona od 50 odsto u tim resursima predstavljen je kao „otplata“ za vojnu pomoć.

Zatim je usledila obaveza članica NATO-a da u roku od deset godina povećaju godišnje budžete za odbranu na pet odsto nacionalnog dohotka. Godišnji samit Alijanse prošlog meseca bio je gotovo u potpunosti režiran kako bi se ta obaveza prikazala kao lični znak poštovanja prema Trampu.

Nije bio uzvišen prizor. Generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, nije osramotio svoju funkciju nazivajući predsednika SAD „tatom“, ali predstava je očigledno ostavila utisak na ciljanu publiku. Na konferenciji za novinare posle samita, Tramp je govorio o evropskoj odlučnosti s neuobičajenom toplinom.

Ta naklonost bila je ponovo vidljiva ove nedelje u obraćanju iz Bele kuće, gde je Tramp u prisustvu Rutea izjavio da je „snažna Evropa veoma dobra stvar“.

Podsetio je na „veoma uspešan“ NATO samit, obećanje od pet odsto i novi aranžman prema kojem će sistemi protivvazdušne odbrane, koji su Ukrajini preko potrebni – naročito „Patriot“ sistem – biti kupljeni u ime Kijeva od strane njegovih evropskih saveznika.

Poenta nije bila u tome da je cilj pravedan, već da trošak snosi neko drugi. (Promena stava odražava procenu da je Evropa bolji klijent od Kremlja.) NATO dolari nadmašuju Putinovu blef-politiku. Za sada.

To jeste olakšanje za Ukrajinu, ali ne mnogo više od toga.

„Patriot“ sistemi pomažu u zaštiti gradova koji su pod žestokim ruskim bombardovanjem, ali neće značajno promeniti odnos snaga na širem ratištu.

Kremlj i dalje stiče teritorijalne dobitke uz ogromne ljudske gubitke. Ukrajinske snage nastavljaju da se herojski brane i povremeno ostvaruju impresivne kontraofanzive, ali ni hrabrost ni veština ne mogu dugoročno odoleti čistoj brojčanoj nadmoćnosti.

Putinov plan je više matematički nego strateški. Njegova namera je da neprestano šalje vojnike u ono što Rusi zovu „mlin za meso“ dok ne ostane dovoljno Ukrajinaca sposobnih ili naoružanih da pruže otpor.

Zbog toga je ekonomski front – posebno sankcije koje pogađaju sposobnost Moskve da prihoduje izvozom nafte i gasa – od presudne važnosti, i zato bi Trampova spremnost da pojača te napore, ako je iskrena, zaista predstavljala značajan korak.

Putin bi s pravom mogao da pretpostavi da se radi o blefu, ili o prolaznom hiru. Ali moguće je i da je precenio sopstvene karte.

Ima manje kontrole nad događajima nego što to misle njegovi najveći obožavaoci – ili najuznemireniji protivnici.

Propaganda Kremlja neguje mit o velikom i vizionarskom vođi koji kroči kroz istoriju. Taj imidž se, u inostranstvu, često doživljava kao senka svemoćnog lutkara koji povlači konce i ruši zapadne demokratije.

Istina je i dalje zlokobna, ali daleko banalnija. Putin je šef šefova u gangsterskoj kleptokratiji u kojoj su bezbednosne službe glavni klan.

Ultrantacionalistička ideologija i kult ličnosti oko predsednika ugrađeni su u sav javni diskurs kao testovi lojalnosti. Teško je znati ko u šta zaista veruje kada su kazne za pogrešno mišljenje stroge.

Ekonomija je potpuno mobilisana za rat, od industrija koje proizvode municiju, preko nagrada za dobrovoljce, do kompenzacija porodicama poginulih koje pomažu u održavanju siromašnih regiona gde je vojska jedina opcija za zaposlenje.

Putin je više puta poručio Rusima da se bore za opstanak protiv Zapada, u sukobu koji je jednak otporu nacističkoj invaziji 1941. godine.

Ako bi sada zaustavio rat u zamenu za deo istočne Ukrajine, to ne bi bilo ono pobedničko rešenje koje je obećao. On je raspalio patriotski zanos da bi ugušio sumnju u mudrost borbe, a implicitna nagrada trebalo bi da bude nacionalna slava.

Ako rat stane pod manje slavnijim uslovima, suočiće se s gnevnim majkama čiji su sinovi poginuli uzalud. Moraće da pronađe civilne poslove za razočarane veterane.

To su problemi koje bi radije odložio. Lakše mu je da nastavi da se vozi na pokretnoj traci smrti nego da s nje siđe zarad dogovora poput onog koji Tramp ima na umu – dogovora koji, treba naglasiti, i dalje groteskno nagrađuje ničim izazvanu agresiju.

Putinovo odbijanje takve opcije nije odluka strateškog genija – kao što to nije bila ni invazija punog razmera u februaru 2022.

Prvobitni plan (Plan A) bio je da pregazi Ukrajinu u roku od nekoliko dana. Ruski predsednik je tada ozbiljno potcenio svog protivnika. Plan B je sporo klanje i strpljenje – nada da će druga strana ostati bez municije i volje.

Moguće je da će se i zavlačenje Trampa ispostaviti kao još jedna velika greška u proceni. Ukrajina i njeni pouzdaniji saveznici moraju se nadati da je tako i da snažno iskoriste prednost dok još traje, zaključuje Behr.