Reforma ili razvod u Evropi

Zemlje evrozone s najgorim učinkom su pogođene depresijom ili dubokom recesijom; njihovo stanje – pomislite na Grčku – na mnogo načina je gore od onoga što su pretrpele ekonomije za vreme Velike depresije 1930-ih. Članice evrozone s najboljim učinkom, kao što je Nemačka, izgledaju dobro, ali samo kada se vrši upoređivanje; a njihov model rasta je delimično zasnovan na politici „prosjak suseda svog“, te se uspeh ostvaruje na račun bivših „partnera“.

Za ovakvo stanje stvari su iznete četiri vrste objašnjenja. Nemačka voli da krivi žrtvu, ukazujući na rasipništvo Grčke i dug i deficit drugih zemalja. Ali to stvara konfuziju – Španija i Irska su pre krize evra imale suficit i niske odnose duga prema BDP-u. Dakle, kriza je uzrokovala deficite i dugove, a ne obrnuto.

Fetišizam deficita je nesumnjivo deo problema Evrope. I Finska ima probleme da se prilagodi višestrukim šokovima s kojima se suočava, budući da je njen BDP 2015. bio za oko 5,5 odsto niži u odnosu na najviši 2008.

Ostali kritičari po modelu „okrivi žrtvu“ navode sistem socijalne zaštite i prekomerne zaštite tržišta rada kao uzrok poboljevanja evrozone. Ipak, neke evropske zemlje s najboljim učinkom, kao što su Švedska i Norveška, imaju najjači sistem socijalne zaštite i zaštite tržišta rada.

Mnoge zemlje koje sada imaju loš učinak ostvarile su veoma dobre rezultate – iznad evropskog proseka – pre uvođenja evra. NJihov pad nije bio rezultat neke iznenadne promene njihovog zakona o radu ili epidemije lenjosti u kriznim zemljama. Ono što se promenilo jeste valutni aranžman.

Drugi tip objašnjenja ekvivalent je želji da Evropa ima bolje lidere, muškarce i žene koji bolje razumeju ekonomiju i sprovode bolju politiku. Manjkava politika – ne samo mere štednje, već i pogrešne takozvane strukturalne reforme, koje su produbile nejednakost i samim tim oslabile sveukupnu potražnju i potencijalni rast – nesumnjivo pogoršavaju stvari.

Ali evrozona je predstavljala politički aranžman u kojem je bilo neminovno da će glas Nemačke biti snažan. Svi koji su imali posla s nemačkim poslanicima u poslednjih trideset godina trebalo je unapred da znaju šta je najverovatniji rezultat. Najvažnije, s obzirom na raspoloživo oruđe, čak ni najbriljantniji ekonomski mag nije mogao da učini da evrozona prosperira.

Treći paket razloga za loš učinak evrozone jeste šira kritika desnice na račun EU, koja je skoncentrisana na sklonost evrokrata ka odredbama koje guše i osujećuju inovaciju. I tom kritikom je promašena suština. Te evrokrate, kao i zakoni o radu i sistem socijalne zaštite, se nisu iznenada promenile 1999. sa stvaranjem fiksnog deviznog sistema, ili 2008. s početkom krize. Ono što je važno jeste životni standard, kvalitet života. Svi koji negiraju koliko mi na Zapadu bolje živimo s našim zagušljivo čistim vazduhom i vodom treba da posete Peking.

To ostavlja četvrto objašnjenje – više treba kriviti evro nego politiku i strukture pojedinačnih zemalja. Evro je manjkav od rođenja. Čak ni najbolji politički odlučioci koje je svet video nisu mogli da ga učine funkcionalnim. Struktura evrozone je nametnula vrstu rigidnosti koja se dovodi u vezu sa zlatnim standardom. Jedinstvena valuta je njenim članicama oduzela najvažnije mehanizme prilagođavanja, a to je devizni kurs i evrozona je ograničila monetarnu i fiskalnu politiku.

Kao reakcija na asimetrične šokove i odstupanja u produktivnosti, morale bi da postoje korekcije u realnom deviznom kursu (prilagođenom inflaciji), što znači da bi cene na periferiji evrozone morale da padnu u odnosu na Nemačku i severnu Evropu. Ali, pošto je Nemačka postojana kada je reč o inflaciji – njene cene stagniraju – korekcija se mogla postići samo pomoću nagle deflacije negde drugde. Kao što se moglo očekivati, to je značilo bolnu stopu nezaposlenosti i slabljenje sindikata; najslabije zemlje evrozone, a posebno radnici u njima poneli su najteži deo tereta korigovanja. Tako je plan da se podstakne konvergencija među zemljama evrozone jadno propao, pri čemu se produbljuje nejednakost između i u okviru zemalja.

Ovaj sistem ne može i neće funkcionisati na duge staze – demokratska politika garantuje njegovu propast. Evro može da se učini funkcionalnim samo promenom pravila i institucija evrozone. To će iziskivati sedam promena – napuštanje kriterijuma konvergencije, što iziskuje da deficit bude manji od tri odsto BDP-a; zamenu mera štednje strategijom rasta uz podršku fonda solidarnosti za stabilizaciju; rastavljanje sistema koji je podložan krizi, zbog čega zemlje moraju da pozajmljuju u valuti koja nije pod njihovom kontrolom i umesto u njega da ser uzdaju u evroobveznice ili sličan mehanizam; bolju podelu tereta za vreme korigovanja, pri čemu zemlje sa suficitom tekućeg računa treba da se obavežu da podignu plate i povećaju fiskalnu potrošnju i samim tim obezbede da njihove cene rastu brže nego u zemljama sa deficitima tekućeg računa; promenu ovlašćenja Evropske centralne banke koja se usredsređuje samo na inflaciju za razliku od Federalnih rezervi SAD, koje uzimaju u obzir zaposlenost, rast, kao i stabilnost; uspostavljanje zajedničkog osiguranja depozita, što bi sprečilo da novac odlazi iz zemalja s lošim učinkom, i ostalih elemenata „bankarskog saveza“; podsticanje, a ne zabranjivanje industrijske politike čiji je cilj obezbeđivanje garancija da oni koji zaostaju u evrozoni mogu da utiču na njene lidere.

Iz ekonomske perspektive ove promene su male; ali današnjem rukovodstvu evrozone će možda nedostajati politička volja da ih sprovede. To ne menja osnovnu činjenicu da je aktuelno stanje stvari na pola puta neodrživo. Sistem čiji je cilj da promoviše prosperitet i dalju integraciju ima upravo suprotan efekat. Prijateljski razvod bi bio bolji od trenutne mrtve tačke.

Naravno, svaki razvod košta; ali funkcionisati bez plana koštalo bi još više. Kao što smo već videli ovog leta u Ujedinjenom Kraljevstvu, ako evropski lideri ne mogu ili neće da donesu teške odluke, umesto njih će odluke doneti evropski birači, a lideri možda neće biti zadovoljni rezultatima.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Profesor je na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista na Institutu Ruzvelt.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org