Foto: EPA-EFE/OLIVIER MATTHYSU godini za nama vladajući HDZ nije se više ograđivao od „desnih skretanja“ koja su često ličila na lov na preostale Srbe u Hrvatskoj. Ima li opozicije tome i šta će doneti nova godina?
Hrvatska ekstremna desnica doživela je u proteklih nekoliko meseci iznenadni uzlet, a nastavak toga predviđa se i za 2026. godinu, piše Dojče Vele.
Pod uzletom se podrazumeva pre svega vidno omasovljenje i sve veća prisutnost u javnom životu, uz isticanje raznih kritičnih zahteva, ali i simptomatičnu novu bliskost s vrhom vladajućeg HDZ-a.
Ranije, u pojedinim fazama, ta stranka znala se odmicati s izrazito desničarskih pozicija ka desnom centru, makar naizgled. Tako je bilo i niz godina pre sadašnjeg zbližavanja, a najviše će od toga zavisiti i razvoj situacije dogodine.
Uoči leta u Zagrebu je održan megakoncert desničarske estradne zvezde Marka Perkovića Tompsona, kantautora s više zabrana nastupa po zapadu Evrope, a zbog političkih stavova.
Zagrebački koncert postigao je određeni tip mobilizacije koja će zatim ponajviše delovati u mesecu novembru. Hrvatska se tada inače suočava s najvećim brojem komemoracija vezanih uz Domovinski rat koji je završen pre 30 godina.
No u protekloj godini to je izgledalo mnogo više kao obračun s preostalim Srbima u Hrvatskoj i, mestimično, s novopridošlom pojavom – stranim radnicima iz Azije.
Osiguravanje nesigurnosti
Udruženi fudbalski navijači-ultrasi i deo predstavnika hrvatskih ratnih veterana tako su u više navrata u novembru zaustavljali ili pokušavali da zaustave kulturne i sportske događaje koje organizuju srpska udruženja u okviru svojih redovnih programa, ili neke u kojima su Srbi samo učestvovali.
Dešavalo se to od Splita i Rijeke do Zagreba i Vukovara. Vlada premijera Andreja Plenkovića nastojala je donekle da suzbije te nasrtaje koji su se odvijali pod maskama i uz uzvikivanje ustaškog pokliča „Za dom – spremni!“
No Plenković je bio na generalnoj probi za Tompsonov koncert, odobravajući upotrebu tog pozdrava u okviru jedne pesme.
Štaviše, legalizacija pozdrava hrvatskih fašista iz Drugog svetskog rata leži u temeljima sadašnje eskalacije desničarenja u Hrvatskoj.
S obzirom na njegovu upotrebu među pripadnicima jedne paravojno-braniteljske grupe u Domovinskom ratu, naknadno mu je i zvanično odobren delimični legitimitet.
To je nazvano „dvostruke konotacije“, ali one su potom izmakle kontroli.
Nije pomogla ni premijerova izjava da levica to provocira i izmišlja profašistička strujanja, naprotiv.
Pokušaj vlasti da se dodvori najširoj desnici završio je prelivanjem procesa izvan navodno zacrtanih novih ograničenja, a nastavak toga predviđa se i za sledeću godinu.
Politički analitičar Jaroslav Pecnik tako je u više medija prozivao premijerovu gestu podrške bardu nacionalne ekstremne desnice, te odmah za pristajanje uz to prozvao i kalkulantski SDP.
Takođe, podcrtao je činjenicu da desničarima podilazi i predsednik RH Zoran Milanović, koji je potekao iz SDP-a i bio mu na čelu.
Politička aktivistkinja Vesna Teršelič pozdravila je pak masovno policijsko obezbeđenje srpskih okupljanja koja desničari žele da spreče, ali i upozorila da to nipošto nije rešenje, jer će se pritisak nastaviti i dogodine.
„Nećemo prihvatiti ‘osiguravanje’ kao zamenu za vladavinu prava, već tražimo odgovornost i delovanje sada“, rekla je ona.
Udar i na prostor
Mimo nereagovanja SDP-a kao najveće opozicione stranke, otpor desničarenju beleži se jedino u građansko-aktivističkim krugovima i delovanju kakvo je bilo ono s nedavnim protesnim marševima antifašista u Zagrebu, Puli, Rijeci i Zadru.
Često se u hrvatskoj javnosti procenjuje da to ipak neće biti dovoljno. Za potpunije suprotstavljanje bio bi, prema tome, nužan i veći angažman povodom neke konkretne politike.
Od takvih je na vidiku samo nedavno sveopoziciono protivljenje zakonskom HDZ-ovom građevinsko-klijentelističkom udaru na prostor.
No Pecnik je podsetio i na podršku Crkve desnici. Najuži vrh Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj ponaša se danas „ekstremnije nego u doba Franje Tuđmana, dok sada mogu i prednjačiti u odnosu na Plenkovića“, kako je taj analitičar rekao za DW pre nekoliko nedelja.
S druge strane, politički komentator Žarko Puhovski u crkvenoj poziciji vidi svojevrstan – gubitak pozicije.
On tvrdi da se Tompson prikazuje kao „evanđelista koji prenosi poruku“, dok Crkva to podržava, ali je „blaženo nesposobna“ da shvati da je on zapravo „preuzeo njenu funkciju“.
Tako je i ovih dana, dok Tompson sa bine poziva na rušenje zagrebačkog gradonačelnika. U takvoj upornoj nesposobnosti Puhovski vidi jedno od uporišta mogućnosti nastavka sličnog procesa i dogodine.
Crkva opet uz falangiste
Ipak, određena previranja u Crkvi oko tog pitanja ipak izbijaju na površinu, na primer indirektna polemika između dvojice nadbiskupa – riječkog Mate Uzinića i zagrebačkog Dražena Kutleše.
Uzinić je kritičan prema desničarskim ispadima i ulozi Crkve u tome, a Kutleša je sklon i Tompsonu i muškim moliteljima koji se jednom mesečno kolektivno okupljaju na centralnom trgu u Zagrebu radi takozvanog nebeskog zagovora ženskog ćudoređa.
No predsednik Hrvatske biskupske konferencije ipak je Kutleša, a ne Uzinić, koji je u tom društvu očigledni marginalac.
Tu dinamiku i odnos na opštoj hrvatskoj političkoj sceni, naime, presudno određuju četiri unutrašnja faktora.
Prvi se tiče odnosa u vladajućoj koaliciji, kao i unutar samog HDZ-a, koji se od poslednjih parlamentarnih izbora kreću u prilog desnim skretanjima umesto delimično centrističkih kakva su ranije odgovarala Plenkoviću.
Drugi momenat tiče se ekonomske i opšte bezbednosne situacije u zemlji, te odgovornosti aktuelne vlasti za to.
Ekonomsko stanje nipošto nije dobro, iako se premijer trudi da ubedi javnost u suprotno, pogonjen spašenom prošlom turističkom sezonom i novcem iz EU fondova.
Na trećem mestu je opisani uticaj Crkve kao čuvara nacionalnih vrednosti, a ne primarno verskih, čemu se ovih dana suprotstavio i papa Lav XIV.
Četvrto se odnosi na predstavnike zvaničnih veteranskih udruženja, inače u direktnoj vezi s HDZ-om. No oni prema akcijskoj potrebi mogu delovati i falangistički na ulici, motivisani očuvanjem svojih izuzetnih materijalnih i statusnih privilegija, posve nalik Crkvi prema tom parametru.
Sve to zajedno daje čvrst blok koji, s obzirom na sadašnje socijalne i geopolitičke prilike, nagoveštava dalje zaoštravanje u idućoj godini.
Tenkovi bez šofera
Hrvatski filozof Boris Buden, međutim, u onome što neki vide kao renesansu hrvatske ekstremne desnice, prepoznaje simptome terminalne krize jednog nacionalističkog projekta. Dok ostali komentarišu potencijal desničarskog nametanja kriterijuma „nacija iznad svega“, on je za DW već konstatovao da „hrvatska nacija nema budućnost“, jer demografski izumire kroz raseljavanje i starenje.
Mladi odlaze usled ekonomskih i drugih problema, a desnica slavi neku svoju bolju prošlost. Sadašnjost se, po njemu, može svesti na hrvatsku kupovinu desetina nemačkih tenkova Leopard koji se ne mogu valjano upotrebiti ni u Ukrajini.
Buden stoga nije optimista za narednu godinu ni dugoročno, pa iznosi projekciju dostignute „tačke bez povratka“.
Hrvatska je za jedan takav hiperskupi tenk, dodaje on, mogla da otvori 800 mesta u dečjim vrtićima, a svakom novom bračnom paru da uplati 50 hiljada evra.
Umesto toga, ljudi zbog nedostatka socijalnih beneficija beže iz zemlje, a tenkovima ionako gotovo da neće imati ko da upravlja, čak i ako budu upućeni na teren.
Dok hrvatska desnica najavljuje nova udruživanja i koaliranja, ne čini se da će joj se u 2026. godini suprotstaviti kritična masa oponenata, ali je još moguće da se i to pokaže kao preuranjen utisak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
