Hrvatski Index: Vučić je sinoć odahnuo, moći će sam planirati svoj odlazak

Ništa, ali ništa se nakon ove serije protesta u susednoj Srbiji ne menja – a nema ni neke naznake da će se promeniti.

Što je, naravno, loše za Srbiju, zemlju politički zamrznutu u prošlom veku, a ekonomski toliko uništenu da su im devizne doznake iz Hrvatske, novac koji šalju građani Srbije koji odrađuju sezonu na Jadranu, postale statistički nezanemariv deo prihoda.

Studente treba pohvaliti, ali cela stvar se rasplinula

Studenti su krenuli u proteste čista srca. Želeći, jednostavno rečeno, bolju Srbiju.

Nešto na čemu im treba čestitati i za što ih treba pohvaliti – jer, uostalom, svakome je u interesu da mu susedna država, kao i susedna kuća ili zgrada, budu pravno uređene i gospodarski razvijene.

Razvijena demokratska Srbija je interes ne samo građana Srbije nego i svih nas koji sa Srbijom graničimo.

Nešto što je krenulo čista srca, s idejom bolje Srbije, u međuvremenu se rasplinulo.

Juče je Beograd imao nekih 300.000 ljudi na ulicama. Ogroman protest. Protest koji neće doneti ništa – jer čini se da vlast možete uzeti od Vučića, ali je nemate kome dati. A kada nemaš kome dati vlast, ona ostaje gde je.

Protest zbog duboke nefunkcionalnosti države

Faktografski je lako objasniti. ​Dana 15. marta 2025. u Beogradu je održan jedan od najvećih protesta u novijoj povijesti Srbije, poznat kao „15. za 15“, kojim se obeležila tragedija u kojoj je 1. novembra 2024. u Novom Sadu urušavanje nadstrešnice Železničke stanice usmrtilo 15 osoba.

Urušavanje nadstrešnice je bio samo povod – ovo je u svojoj srži bio protest protiv političkog i društvenog sistema, ali ne u nekoj anarhističkoj varijanti kao što su bili protesti krajem 60-ih, ovo je bio protest i izraz ogorčenja protiv duboke nefunkcionalnosti srpske države.

Nije samo ta nadstrešnica pala, nego je pala odgovornost, pala je država, pala je u konačnici i pravda, ma što pod pravdom podrazumevali.

Nadstrešnica je pala jer se dozvole dele ne po tehničkim pravilima, nego po političkoj volji, jer se položaji dele ne po stručnosti, nego po političkom rodbinskom i drugom nepotizmu, jer je celi državni sistem zamišljen da štiti sam sebe i političke vođe u vidu Vučića i njegove oligarhije.

Govorimo o potpuno zaključanoj državi koja postoji samo zbog blagostanja svoje elite – a za građane nikoga nije briga.

Vrhunac protesta – i nije se dogodilo ništa

Protest studenata je bio potpuno opravdan. Krenuli su u protest videvši da se bez pritiska ništa ne mijenja. Juče je, nakon nekoliko meseci, bio vrhunac protesta u Beogradu. Velik broj ljudi, velika ljudska sila. Velika mogućnost. Nije se dogodilo ništa. Niti će se dogoditi išta. Jer, ako se nakon juče nije ništa dogodilo – šta bi dalje trebalo?

Problem nije jednostavan – studenti su (pametni su to mladi ljudi) ispravno detektovali da Vučićev režim koristi model osobnog denunciranja bilo kakvog ozbiljnijeg političkog suparnika.

Jednostavno rečeno – ako se pojavi neko tko bi na neki način mogao postati kakav lider opozicije, Vučićeve televizije, tabloidi i stotine sendvičima plaćenih komentatora na društvenim mrežama krenu u osobni napad.

Ako je kandidati proevropski – onda bi prodao Srbiju NATO-u. Ako spomene da povratak Kosova nije realan – onda je albanski plaćenik. U svakom slučaju, uvek ga se može proglasiti ustašom. Agitprop škola Slobodana Miloševića.

Uostalom, sam Aleksandar Vučić je martu 1998. godine bio izabran za ministra informisanja u Vladi Republike Srbije. Miloševićevoj. Naučio je školu denunciranja tamo.

Depersonalizovana akcija kao taktika

Studenti su zato krenuli u potpuno depersonalizovanu akciju. Nema studentskih vođa. Nema osoba koje nastupaju u svoje ime. Nema političkih lidera koji vode proteste. Vučić, navikao graditi sukob lažnim optužbama preko medija i društvenih mreža, našao se zbunjen. Izgledao je kao neko tko se protiv mlaza vode ide braniti mačem. Ne ide.

Studentski protesti su se proširili po celoj Srbiji. Uključilo se puno mladih. Vučićev propagandni model ne funkcioniše na mladima – oni ne gledaju klasičnu televiziju, ne čitaju klasične novine, mnogi ne čitaju ni online tabloide.

Dodatno, pokret koji kreće od studenata uključuje s vremenom i njihove roditelje, dedove i bake – Srbija je relativno siromašna zemlja, porodice teško i s ponosom šalju svoje sinove i kćeri na studije. Kada ti mladi ljudi dođu kući, pričaju o svojim problemima, pričaju o tome što im se događa.

Porodice će im verovati. To je trenutak koji je za Vučića postao opasan.

Kome predati vlast?

Tek tokom protesta se iskristalisao problem. Kada nemaš kome dati vlast – vlast ostane tamo gde je. Vlast nikada ne silazi sama. Studenti su iskazali nezadovoljstvo, jasno rekli da su Srbiji potrebne promene – iskazali su veliku moć juče. Ali i vatromet ima veliku moć. Obasja celo nebo. Zadivi. I raspline se u nekoliko sekundi kao da ništa nije bilo. Protest je juče izgledao kao vatromet, ne kao početak promena.

Protest u Beogradu nije samo bunt protiv jedne nesreće, nego opšte protiv načina na koji se vodi država. Protest je bio odraz one stare boljke: nepravde koja se ne ispravlja, nesposobnosti koja se ne kažnjava i političke moći koja ne oseća odgovornost.

Ljudi su vikali jer su umorni od istih obrazaca – od toga da se gradi po političkim linijama, da se posao daje podobnima, da se mulja na svakom koraku, a da se onda svi prave nevini kad dođe do tragedije.

Međutim, nije se pojavio niko tko će sada preuzeti zastavu. Ko će krenuti s promenama. Na kraju dana, ako ne postoji politička alternativa, sve to ostaje samo krik u prazno. Može se izaći na ulice, može se vikati, ali ako nema sistemske promene i jasne alternative, moć se ne pomiče.

Nema jasnog puta, gde Srbija želi – juče smo uostalom gledali neke blago rečeno čudne zastave kojih se ne sećamo po dobrome. Nije bilo zastava EU. Želi li Srbija u EU ili biti ruska gubernija? Što ćemo s Kosovom? Nijedna relevantna politička snaga u Srbiji ne želi priznati da je Kosovo za Srbiju izgubljeno – a oni koji viču da je Kosovo Srbija, ne žele dati odgovor što bi s 1.6 miliona Albanaca da se čak i sutra Kosovo integriše…

Vučić je sinoć odahnuo – moći će sam planirati svoj odlazak

Aleksandar Vučić sinoć je paradoksalno odahnuo – nije se pojavio niko ko bi ga potencijalno zamenio. Ako bude morao otići (što je moguće), moći će programirano pripremiti svog naslednika i sebi osigurati budućnost koja neće biti u zatvoru ili apartmanu u Moskvi.

Za sve one koji su juče prosvjedovali, poruka – sistem ne pada od lepih želja. Ne pada ni od protestana ulicama. Može ga zameniti samo drugi sistem, a gde je taj u Srbiji? Ko je taj koji može preuzeti Srbiju, čak i da Vučić sutra raspiše izbore i da izbori budu demokratski provedeni?