„Relativizacija koja se ne razlikuje od desničarskog AfD“: Kako je Nobelovac Handke fikcijom izbrisao genocid u Srebrenici

Kada neki autor dobije nagradu, a majke žrtava genocida protestuju protiv toga, onda bi se on morao zapitati da li tu nešto nije u redu… Da li prvi impuls autora treba da bude da dovede u pitanje genocid? Ne bi li pre trebalo da proba da razgovora? Ili da se izvini, makar iz pristojnosti?, pita se Aleksander Šimelbuš, autor teksta objavljenog u listu Frankfurter algemajne cajtung, prenosi Dojče Vele.

Autor se priseća da se Majke Srebrenice sa Handkeom sukobljavaju još od 1996. godine, kada je on u članku u Zidojče cajtungu postavio pitanje šta se „zaista dogodilo“ u Srebrenici, a potom dodao: „Postojale su majke iz Buenos Ajresa. One su se udružile i pitale vojne diktatore šta se dogodilo sa njihovom decom. … Ali ova jeftina imitacija je odvratna. Postoje majke iz Buenos Ajresa i to je dovoljno.“

U nastavku teksta Šimelbuš podseća na svedočenje Kade Hotić, krojačice iz Srebrenice, čiji su muž, sinovi i braća ubijeni u tom gradu.

„Kada su došli Srbi, odvodili su mlade devojke. Jednu devetogodišnjakinju su jednostavno silovali na ulici. Jedna beba je plakala, a jedan vojnik je vikao na majku tražeći od nje da dete smiri.

Zatim je zgrabio bebu, odsekao joj nožem glavu i bacio glavu i telo u različitim pravcima. Nekoliko metara dalje jedna žena je bila u porođajnim bolovima.

Beba je jednostavno ispala iz nje, jer nije bilo nikoga da joj pomogne. Jedan vojnik je rekao: ‘Ej, ja ću ti pomoći’ i čizmom usmrtio novorođenče, koje nije imalo ni ime“, deo je njenog svedočenja.

Handke je, navodi se dalje u tekstu, decenijama u brojnim izjavama relativizovao genocid, ali ne prihvata da majke kritikuju njegovu relativizaciju, već na nju reaguje daljim relativizacijama: naravno, Srebrenica je sramota, „strašna osveta“ Srba nad „muslimanskim vojnicima“, čime implicitno sugeriše da to ne može biti genocid, jer se genocid odnosi na civile, a povrh toga da su žrtve prve počele i time i same postale počinioci – jer zašto bi se inače neko njima svetio?

Predistorija predistorije predistorija

„Uvek se mora gledati predistorija i sve druge predistorije predistorija tokom proteklih stoleća, sve do Osmanlija i tako dalje – i već je ovakvom argumentacijom Handke postigao svoj cilj: niko više ne zna ko je započeo, dakle nikome se ne može pripisati krivica, a ponajmanje Srbima“, piše FAZ.

I to je dobro tako, jer: „Pitanje krivice deli svet, ono više ne ostavlja prostor za osvetljavanje razloga, ono sve rastvara u podražaj i reakciju i ne poznaje ništa između, ono ne zna za pravednost u nepravdi i za nepravdu u pravednosti“, rekao je Handke 2010. godine u razgovoru za Zidojče cajtung i dodao: „To je toliko teško, da se tome može odgovoriti samo fikcijom, ne istorijski ili novinarski“, navodi se dalje.

Handkeova poruka glasi: ne postoje činjenice, postoje samo osećaji; ne postoji istorijska istina, već samo fluidni spektar fikcionalnih alternativa.

I sa svakim zaokruživanjem Handke se približava svom cilju da ukloni sve ometajuće činjenice na putu u „sonornu zemlju“, gde opstaju samo njegove izmišljene priče, zaključuje autor teksta u frankfurtskom listu.

Životni projekat banalizacije jednog genocida

Aleksander Šimelbuš konstatuje da je Handke osmislio alternativnu interpretaciju genocida u Srebrenici, koji navodno nije bio genocid, već „bratoubistvo“, kako bi „nastavio svoj životni projekat banalizacije ovog genocida“.

Autor se potom vraća na njegovo obraćanje povodom dodele Nobelove nagrade za književnost, kada je Handke govorio o svojoj majci, čije mu je samoubistvo dalo priču za njegov prvi bestseler, dok su se Majke Srebrenice napolju na hladnoći umotavale u svoje kapute i držale transparente na kojima je pisalo: „Read my lips, Peter Handke: Genocide“ (Čitaj mi sa usana, Peter Handke: genocid).

U svojoj kritici dodele Nobelove nagrade Handkeu, Majke Srebrenice nisu bile same.

Nikada pre jednom dobitniku te nagrade nije se suprotstavio tako masivan talas odbijanja, počevši od Dženifer Igan iz američkog PEN-centra.

Od 1948. godine, izjavila je Igan, PEN je bio „posvećen borbi protiv iskrivljavanja činjenica“, i stoga odbija „da se autor koji uporno dovodi u pitanje opsežno dokumentovane ratne zločine slavi zbog svoje jezičke inventivnosti“, piše FAZ.

Pisac Aleksandar Hemon napisao je da bi se, s obzirom na strahote koje je Handke poricao, vrednost njegovog književnog rada morala rastvoriti poput leša u kiselini.

Peter Handke je autor „iz zaprege pesnika i dželata“, komentarisao je filozof Slavoj Žižek: „Nepolitičko promišljanje o složenoj prirodi duše i jezika je materijal od kojeg se prave etnička čišćenja.“

Šta se dogodilo?

Sve je, piše dalje FAZ, počelo pre 30 godina, u januaru 1996. godine, kada je Handke u Zidojče cajtungu objavio tekst pod naslovom „Jedno zimsko putovanje do Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“.

Na prvi pogled radi se o nekoj vrsti putopisne reportaže po Srbiji, ali suštinski je to „rani dokument njegove faze propagandiste“, koji je u vidu knjige trebalo da objavi izdavačka kuća Zurkamp.

Nekoliko meseci nakon „osvetničkog masakra“ u Srebrenici Handke je odleteo za Beograd, kako bi na svom putu kroz Srbiju pre svega razmišljao o predistoriji rata u Bosni: „Ko je prvi počeo i ko je zapravo bio agresor?“, pita se on.

„Da li je onaj koji je isprovocirao rat bio isti kao onaj koji ga je započeo? I šta je uopšte značilo ‘započeti’? Da li je i takvo provociranje značilo započinjanje?“

Handke u spisima o bosanskim muslimanima nonšalantno primećuje: „Ako bi uopšte ti srpsko-hrvatski govoreći muslimani srpskog porekla trebalo da budu jedan narod.“

Implikacija je jasna: ono što nije narod, po prirodi stvari ne može biti ni žrtva genocida.

FAZ potom konstatuje da je, za razliku od Trumana Kapotea, koji je izmislio žanr „non-fiction“ – faktografski tačan izveštaj napisan poput romana – Peter Handke svojim srpskim opusom stvorio žanr „fictional nonfiction“, dakle izveštaj o činjenicama koji je mestimično izmišljen.

„Njegova misija, čini se, jeste da cvetnim zazivanjima zaostalih krajeva i njihovih stanovnika izvrši rasterećenje srpske soldateske koja je harala u susednoj Bosni.

Njegove reči evociraju miroljubive figure Srba, koje već tokom svakodnevnih aktivnosti, poput, na primer, točenja goriva u automobil, deluju toliko začarano da njihova sposobnost da izvrše genocid poput onog u Srebrenici izgleda kao nešto potpuno neverovatno“, još je jedan zaključak autora teksta.

Braća po duhu

Na 30. godišnjicu ubijanja u Srebrenici, obeleženu prošlog jula, u nemačkom Bundestagu su, na primer, pojedini funkcioneri Alternative za Nemačku iznosili relativizacije koje se jedva mogu razlikovati od Handkeovih, navodi FAZ.

Tako je, na primer, poslanik Aleksander Volf, izdavač pesmarice „Der Schlachtruf“ sa, između ostalog, i pesmom Hitlerove omladine Baldura fon Širaha, insistirao na tome da su Srbi streljali samo muškarce, pa se stoga ne može govoriti o genocidu i ukazao na to da je pre masakra u Srebrenici bilo i zločina bošnjačke paravojske.

I Nova desnica je, nastavlja se u tekstu, u potpunosti na Handkeovoj liniji: Srbi su proglašeni narodom počinilaca, baš kao i Nemci „nakon izgubljenog Drugog svetskog rata“, argumentuje novodesničar Gec Kubiček u jednom eseju o Handkeu.

„Ako se danas čita ‘Zimsko putovanje’, tačno trideset godina nakon prvog pojavljivanja, onda se čita predistorija rata protiv činjenica. A to je nešto protiv čega se danas borimo…

Uz to dolazi prostakluk, to naslađujuće nepoštovanje prema žrtvama, čak i prema majkama koje su izgubile svoju decu u genocidu.

Sve u svemu, Handke u svom srpskom modusu deluje kao energetska ‘plava faza’ svih onih obrazovno udaljenih, seljački lukavih političara-glumaca koji danas na Zapadu žele da vrate naše satove stotinu godina unazad“, zaključuje Aleksander Šimelbuš u opširnom tekstu za Frankfurter algemajne cajtung.