Reporter Danasa u ukrajinskom Umanju na proslavi jevrejske Nove godine: Tokom Roš Hašane u grad mogu ući hodočasnici i vrlo mali broj akreditovanih novinara (FOTO)

Umanj je grad u centralnoj Ukrajini, ali ovo područje je nekada bilo granica između Državne zajednice Poljske i Litvanije, Ruskog carstva i Kozačke republike, koja je stekla nezavisnost u 17. veku i potom privlačila mnoge seljake koji su bili eksploatisani, posebno Ukrajince koji su bežali od ugnjetavačkih poljskih zemljoposednika. Pronalazili su utočište na jugu, u Zaporoškoj oblasti, između reke Dnjepar i stepa. Kozaci su bili odlični borci i mogu se smatrati istorijskom dušom ukrajinske nacije.

Osim što su stvarali probleme poljsko-litvanskoj i turskoj državi, imali su i ogroman doprinos u širenju ukrajinskog jezika: mnogi od njih su bili intelektualci, pisali su i štampali knjige na ukrajinskom jeziku kako bi se suprotstavili pokušajima poljskih kraljeva da prošire katolicizam (iako je bio po pravoslavnoj službi i običajima) po celoj zemlji. Od 1648. do 1764. godine, čak su imali i svoju državu.

Umanj je bio pogranični grad; dugo vremena je bio pod kontrolom poljske porodice Potocki, koja je izgradila prostran park koji se i dan danas može posetiti. U tim područjima, kao i širom Ukrajine, živeli su i još uvek žive mnogi Jevreji; neki od njih žive na ovim prostorima oduvek, neki drugi (Aškenazi) su stigli u Poljsku, Rusko carstvo i Osmansko carstvo nakon što su proterani iz Španije i ostatka Evrope između 15. i 17. veka. Jevreji su se sklanjali upravo u ove krajeve zato što su bili mnogo tolerantniji od Zapada.

U prošlosti je bilo problema između Ukrajinaca i Jevreja, zbog činjenice da su Jevreji, obrazovani i sposobni da čitaju i broje, radili za zemljoposednike i skupljali poreze. Za ukrajinske seljake, zemljoposednici su bili apstraktan pojam jer ih nikada nisu viđali, budući da su živeli u gradovima. Sa Jevrejima su, međutim, imali direktan kontakt, pa su se u kriznim vremenima okretali protiv njih. Suprotno onome što Vladimir Putin tvrdi, Ukrajina uopšte nije nacistička zemlja, a proslava Roš Hašane u Umanju to i dokazuje.

Roš Hašana

Jevrejski svet karakteriše, kao i skoro sve religije, mnoštvo unutrašnjih pokreta i struja.
Ona najradikalnija je obično haredizam, a njena najpoznatija podgrupa su svakako Hasidi: njeni članovi se obično oblače u crno, nose šešire širokog oboda, a muškarci imaju prepoznatljive pletenice koje im vise od slepoočnica do vrata. U svakom slučaju, Hasidi, koji žive prvenstveno u Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi, predstavljaju potpuno zatvoreno i neprobojno društvo.

Upravo Hasidi su glavna grupa koja jednom godišnje ide na hodočašće u Umanj (ali nisu jedini; uz njih idu i drugi Haredi), gde se nalazi grob rabina Nahmana iz Breslova, koji je umro 1810. godine. U znak poštovanja, hasidski Jevreji odlaze da se mole na njegovom grobu na dan Roš Hašane, jevrejske Nove godine, verujući da će hodočašće doneti srećnu i ispunjenu godinu. Smatrati ovo hodočašće tihim i intimnim potpuno je pogrešno. Fundamentalni verski princip koji je uveo Nahman je radost: molitva je sreća koja se treba izraziti, a vernici je izražavaju. Zaista. U Umanj je, tokom dvodnevne proslave jevrejske Nove godine, koja se održala od 22. do 24. septembra, stiglo 40.000 hodočasnika iz celog sveta. Uprkos ratu.

Hodočasnici

Moj prvi kontakt s hodočasnicima bio je u vozu koji saobraća od mađarske granice do Mukačeva, prvog ukrajinskog grada na pruzi za Lavov. Vernici koji se kreću prema Umanju vozom dolaze do Vinice, a zatim autobusom do odredišta. U vozu od tri vagona koji dolazi iz Budimpešte, prvi put od kako putujem u Ukrajinu da izveštavam o ratu, ne vraćaju se kući samo žene i deca, već i muškarci.

Hodočašće u Umanju nije zabranjeno ženama, barem ne u teoriji, ali gradski rabin je savetovao muškarcima da dođu sami, jer bi prisustvo žena moglo da ih ometa u molitvama. Hodočasnici su vrlo bučni: sviraju i pevaju, a deca jedu i trče s jedne strane vagona na drugu. Ukrajinke izgleda da su navikle na ove gromoglasne pojave i žale se samo na kofere postavljene ispred vrata toaleta u vozu, koji im smetaju da uđu. U Mukačevu, putnici se iskrcavaju, a Jevreji nastavljaju dalje, ka Vinici. Ja, naprotiv, idem u Sumi i Kijev, ali, zahvaljujući mojim pažljivim prijateljima, Điđiju i Oksani, dobijam posebnu dozvolu da posetim Umanj. Tokom Roš Hašane u grad mogu ući samo stanovnici, hodočasnici i vrlo mali broj akreditovanih novinara.

Nakon što smo prošli kontrolni punkt, stižem u centar grada. Policija je svuda, a i Jevreji su svuda. Glasno razgovaraju među sobom i pre nego što sam i shvatio, nalazim se u reci ljudi koji se kreću prema Nahmanovom grobu. Hodočasnici me vuku, guraju i gledaju iskosa. Imam nagon da reagujem, ali sećam se reči mog prijatelja Jaroslava iz Kijeva, koji mi je objasnio da se oni tako ponašaju, nepristojno i grubo, ne zbog mržnje, već jednostavno zbog činjenice što nisam Jevrej: tako mi daju do znanja da sam stranac i da moram ostati na svom mestu, tih i pun poštovanja.

Svuda su samo spisi na jidiškom; uspevam da stignem do zgrade u kojoj se nalazi Nahmanova grobnica. Ulazim, unutra je gomila ljudi koja peva i igra, neki se mole mehanički se savijajući napred-nazad, neki plaču. Našao sam se usred gomile i kružio oko grobnice, ne mogavši da je vidim, sve dok me stariji čovek s bradom ne zgrabi i doslovno izbaci iz zgrade: Ušao sam bez šešira, gole glave, teška uvreda, bogohuljenje.

Želeo bih da se izvinim, ali ne znam kome; svuda oko mene je haos. Napuštam središte proslave i sedam na klupu ispred jedne socijalističke zgrade. U tom trenutku, oglašavaju se sirene za vazdušnu uzbunu i osvešćujem se gde sam: u Ukrajini, u zemlji u ratu.

Samo Jevreji ulaze u zgradu i izlaze. Deca me gledaju u čudu, kao da se pitaju: „Šta ovaj tip radi? Šta on ovde traži?“. Prilazim mladiću s Torom u ruci. Zove se Benjamin, iz Njujorka je i sin je poznatog njujorškog rabina. Radi u timu jednog demokratskog senatora. Pitam ga zar se ne boji vazdušnih napada i rata.

“Putin je krvoločan i opasan kriminalac“, odgovara, „ali nije glup; nikada ne bi bacio bombu na nas Jevreje”.

U međuvremenu nam prilaze drugi mladići, uvek sa šeširima i s pletenicama. Jedan od njih mi u šali kaže: „I u Izraelu, kod nas, sirene stalno zavijaju; navikli smo na bombe!“ i, glasno se smejući, odlazi. Koristim Benjaminovu ljubaznost da uradim upravo ono što su mi svi moji ukrajinski prijatelji savetovali da ne radim: da razgovaram o političkoj situaciji u Izraelu. Benjamin se ne uzrujava i odgovara čak i na ovo pitanje.

„Izrael je kriminalna država. Situacija se može rešiti veoma jednostavno: moramo priznati Palestinu. Palestinci su dobri ljudi; nema razloga da ih ubijamo.“ Zatečen sam Benjaminovim stavom. On primečuje šok na mom licu i odgovara pre nego što sam ga i pitao: „Ne misle svi kao ja, ali mi Hasidi smo pomalo kao siromašni u judaizmu i stojimo uz narod i siromašne, a Nahman nas je naučio da razlikujemo dobro od zla”.

Ukazujem Benjaminu da su možda neortodoksni Jevreji kivni jer su ortodoksni Jevreji oslobođeni vojne službe i ne idu u rat. „Mi smo protiv rata“, kaže Benjamin, ali se umeša mladić koji me već nekoliko minuta znatiželjno posmatra. Na nesavršenom, nesigurnom engleskom kaže: „To nije istina, ne slušajte ga! Evo, uskoro ću napuniti 18 godina i želim se prijaviti, želim braniti Izrael! Kao i ja, mnogi mladi ljudi su spremni da se prijave, a neki od mojih prijatelja su već u Gazi.“ „Eto, vidiš, i ovde se stvari menjaju“, kaže mi Benjamin s gorkim osmehom.

Ispred zgrade, grupa Ukrajinki jede šljive i razgovara međusobno. Prilazim im i pitam ih kako provode ove praznike. Jedna od njih kaže: „Kao što vidite, ovde gotovo da nema Ukrajinaca. Izdajemo sve stanove hodočasnicima, zarađujemo i do 1.000 evra dnevno! Ali ima i troškova: Jevreji često sve polome, boravi i do pet ili šest osoba u sobi, tako da zarada nije bruto… Ali ovaj praznik je postao tradicija i donosi dobar novac gradu!“.

Smeštaj tokom Roš Hašane je ozbiljan problem. Neki Jevreji su ovde kupili kuće i dolaze nekoliko puta godišnje. Izrael razmatra izgradnju mega-hotela za smeštaj hodočasnika, koji trenutno iznajmljuju kuće od Ukrajinaca, koji odlaze kod rodbine ili na vikendicu na nekoliko dana. Ono što zarade od iznajmljivanja svojih stanova obezbediće im finansijsku sigurnost barem nekoliko meseci. Još jedan ozbiljan problem je smeće. Jevreji ga ne mogu ukloniti tokom praznika. Sve se baca na ulice, a grad se muči da ih očisti.

Veče

Uveče, nakon usamljene šetnje prekrasnim gradskim parkom, vraćam se u centar grada kako bih prisustvovao molitvi, koja počinje odmah nakon zalaska sunca.

Policija odlučuje da mi obezbedi pratnju. U prošlosti su se dešavali incidenti sa onima koji nisu Jevreji u gradu. Po prvi put u životu hodam između dva diva naoružana kalašnjikovima. Oko mene je haos: ljudi koji pevaju i mole se (molitva je pevanje), reke ljudi se kreću iz jedne ulice u drugu, neko pokušava da me gurne i viče nešto na jidiškom, ali moji anđeli čuvari ih brzo teraju.

Bežim iz haosa, vraćam se na periferiju i provodim neko vreme s policijom na gradskom kontrolnom punktu. Zvuk Jevreja koji pevaju i mole se dopire dovde. Čekam grupu volontera da zajedno s njima idem na front. Vraćam se u ukrajinsku realnost, ratnu, koja brzo postaje očigledna: odmah izvan grada, u daljini, vide se plamenovi. Brujanje motora automobila u kojem putujem prikriva buku, ali prepoznajem eksplozije dronova Šahed. Rusi napadaju, kao što to već čine svakodnevno, ukrajinsku električnu infrastrukturu.

Ove godine je u Umanju uvedena i posebna molitva za Ukrajinu. Sa neba, za sada, ne stiže nikakav božanski znak, samo rakete i dronovi.