Do sredine januara, Rusija se približava mračnoj prekretnici

Putin je poznat po opsesiji Drugim svetskim ratom, a zvanično veličanje sovjetske pobede nad nacističkom Nemačkom deo je ideološkog „lepljivog sredstva“ koje održava jedinstvo ruske države.

U Rusiji pod Putinom čak je došlo i do rehabilitacije Josifa Staljina, komunističkog diktatora koji je sprovodio brutalne čistke tokom 1930-ih pre nego što je vodio zemlju u onome što se u Rusiji naziva Veliki otadžbinski rat.

Ipak, gotovo četiri godine nakon pune invazije na Ukrajinu, odlučujuća pobeda nad Kijevom izmiče lideru Kremlja: Rusija kontroliše oko 20 odsto ukrajinske teritorije, rat je prema procenama koštao Moskvu više od milion žrtava, a u možda najvećem udaru po ratne ciljeve Putina, predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski i dalje ostaje na vlasti.

Kako se godina bliži kraju, Putin pokazuje samopouzdanje, verujući da je vreme na njegovoj strani i da je pobeda neizbežna.

Pred samit sa indijskim premijerom Narendrom Modijem u decembru, Putin je dao intervju za India Today, u kojem je rekao da će Rusija „osloboditi Donbas i Novorusiju u svakom slučaju – vojno ili na druge načine,“ udvostručujući svoje zahteve za sticanjem svih ukrajinskih regiona koje Rusija polaže pravo, uključujući i one koje njegove trupe nisu uspele da zauzmu silom.

Takva odlučnost izgleda i kao strategija pregovaranja. Putin je sigurno svestan da je američki predsednik Donald Tramp odlučan da postigne dogovor o Ukrajini, i ruski lider je učinio sve što je u njegovoj moći kako bi izvukao maksimalnu korist iz Trampove želje da okonča sukob.

Na konferenciji za štampu na kraju godine, ruski predsednik je izjavio da je njegova zemlja spremna i voljna „da okonča sukob mirnim putem“ — ali ne bez hvalisanja da njegove snage „napreduju duž cele frontne linije.“

Samo nekoliko dana kasnije, u tradicionalnom televizijskom obraćanju za Novu godinu, Putin je pozvao Ruse da „podrže naše heroje“ koji se bore u Ukrajini, dodajući: „Verujemo u vas i u našu pobedu!“

Razlozi zbog kojih Putin pokazuje takvo samopouzdanje su jasni. Pre svega, lider Kremlja je mogao da posmatra kako je nekada jedinstveni Zapadni front podrške Kijevu pokazao ozbiljne pukotine nakon što je Tramp stupio na funkciju u januaru.

U februaru, američki potpredsednik Džej Di Vens zapanjio je evropske lidere na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu govorom u kojem je oštro kritikovao transatlantske saveznike Vašingtona.

Tom spektaklu je potom usledilo vrlo javno kritikovanje Zelenskog od strane Trampa i Vensa u Ovalnom kabinetu.

Nekoliko meseci kasnije, Kremlj je postigao još jedan uspeh u pogledu publiciteta zahvaljujući samitu u Ankoridžu na Aljasci između Putina i Trampa.

Iako samit nije doneo konkretno popuštanje u američko-ruskim odnosima, za Putina je značio više od fotografisanja: ruski predsednik je dobio dodatno vreme u svojoj neumoljivoj strategiji iscrpljivanja Ukrajine.

Ipak, očigledna Putinova nevoljnost da se ozbiljnije uključi u mirovne napore nakon samita u Ankoridžu na kraju je testirala Trampovo strpljenje.

Poziv na drugi bilateralni samit SAD-Rusija u Budimpešti propao je, a Trampova administracija uvela je sankcije najvećim ruskim naftnim kompanijama.

Američki predsednik, koji često hvali Putina, izrazio je frustraciju prema svom ruskom kolegi.

Ipak, čini se da je dovoljno „leda“ probijeno između Vašingtona i Moskve da bi se omogućio nekonvencionalni američki diplomatski napor pod vođstvom Trampovog bivšeg poslovnog partnera Stiva Vitkofa i njegovog zeta Džareda Kušnera.

Nakon posete Vitkofa i Kušnera Kremlju početkom decembra, usledila je serija visokoprofilnih diplomatskih kontakata koji su uključivali Zelenskog i evropske lidere, sa mnogo razgovora o dogovaranju detalja potencijalnog sporazuma.

Sredinom decembra, Trampova prognoza bila je optimistična, pri čemu je američki predsednik novinarima rekao da su „sada bliži nego ikada“ postizanju mirovnog sporazuma.

Ipak, krajem godine, Putin i dalje deluje kao potencijalni „prelomač dogovora“: dok je Zelenski prošlog vikenda imao sastanak sa Trampom u Mar-a-Lagu kako bi razgovarali o revidiranom mirovnom sporazumu, lider Kremlja je okončao taj susret sopstvenim telefonskim pozivima američkom predsedniku.

Ruska pozicija po pitanju mirovnih pregovora sada deluje da se zaoštrava.

U razgovoru sa Trampom u ponedeljak, Putin je obavestio svog američkog kolegu o navodnom ukrajinskom napadu dronom na njegovu rezidenciju u Valdaiju, u Novgorodskoj oblasti, prema saopštenju koje je Kremljov savetnik Jurij Ušakov dao ruskom državnom radiju.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov takođe je izrazio ogorčenje zbog navodnog napada – koji je Zelenski odbacio kao „potpuna izmišljotina“ – izjavivši da će „pregovaračka pozicija Rusije biti revidirana“ tokom tekućeg mirovnog procesa.

Neki posmatrači Kremlja sumnjičavi su prema mogućnosti da Putin prihvati dogovor koji bi prešao bilo koju od njegovih „crvenih linija“.

Konture takvog sporazuma tek se oblikuju, ali je ruska strana odavno bila jasna po pitanju glavnih sporne tačke.

Najnovije, ruski zamenik premijera Sergej Rjabkov je ponovio te stavove u intervjuu za ABC News: nema predaje nijedne ukrajinske teritorije na koju Moskva polaže pravo, i nema NATO trupa na tlu Ukrajine nakon završetka rata.

„Lavrov, Ušakov, portparol Kremlja Dmitrij Peskov, kao i sam Putin (koji je vidno pojačao angažman sa vojskom dok je istovremeno isticao ‘ostvarićemo naše ciljeve’) jasno su dali do znanja da je revidirani plan potpuno neprihvatljiv.

Ipak, Vašington i dalje pregovara sa Kijevom, hvaleći ‘napredak’ koji Moskva vidi kao iluzoran,“ napisala je ruska politička posmatračica Tatjana Stanovaja na X nakon poslednjih pregovora u Mar-a-Lagu.

„Upravo o tome se radi u ruskoj priči o napadu dronom na Putinovu rezidenciju: o snažnom ‘udarcu o sto’ da Zapad konačno čuje da trenutni mirovni pregovori idu u potpuno neprihvatljivom pravcu za Moskvu i da se ometa nastali američko-ukrajinski okvir,“ dodala je ona.

Putin ima Trampovu pažnju, ali još uvek nije uspeo da nadjača suprotstavljene glasove. Koliko je samouverenost Kremlja zapravo dim i ogledalo ostaje veliko pitanje.

U novembru je Putin obukao kamuflažnu uniformu i posetio vojni komandni punkt na nepoznatoj lokaciji, gde je načelnik Generalštaba ruske vojske, general Valerij Gerasimov, tvrdio da ruske trupe kontrolišu istočni grad Kupjansk.

Samo nekoliko nedelja kasnije, Putin je bio nadmašen od strane Zelenskog, koji je objavio video posete Kupjansku, obučen u pancir i stojeći ispred znakova prepunih rupa – lako geolokabilnih.

Kada je kasnije upitan o videu na konferenciji za štampu na kraju godine, Putin je bio odbojan, podsmevajući se ukrajinskom predsedniku kao „talentovanom umetniku“ uključenom u teatar.

Raspoloženje u Rusiji teško je proceniti – kritikovanje vojske može dovesti osobu u zatvor – a ekonomija i dalje sporadično funkcioniše, uprkos usporenom rastu i ukrajinskoj kampanji napada na rusku energetsku infrastrukturu, kamen temeljac moskovske ekonomske moći.

Ipak, neosporna Putinova vlast daje mu moć u bilo kojem mirovnom procesu.

Groblja u provincijskoj Rusiji mogu nastaviti da rastu ratnim žrtvama, ali nijedan parlament ga ne može pritiskati, politička opozicija mu ne predstavlja pretnju, a navodno pasivno stanovništvo znači da može nastaviti svoj rat u Ukrajini.