Kada je Rusija zaista započela svoju agresiju na Ukrajinu?

Većina vas je verovatno instinktivno odgovorila na ovo pitanje: 2014. godine, kada je Vladimir Putin, iskorišćavajući političku nestabilnost i promenu vlasti u Ukrajini nakon Euromajdanske revolucije, anektirao Krimski poluostrvo.

Ali šta ako vam kažem da je Rusija pokušavala da zauzme ukrajinski Krim još 1990-ih?

Tada je, piše za Kijev independent Jevgenija Motorevska, zvanično bila proglašeno „prijateljstvo i saradnja“ između dve „bratske nacije“ — fraza za kojom se ruska propaganda i danas drži.

U vreme kada su ruski lideri gradili odnose sa „civilizovanim“, odnosno zapadnim svetom.

Jedan primer: 1993. godine, ruski parlament je glasao za priznanje Sevastopolja – jednog od ključnih gradova ukrajinskog poluostrva – kao ruskog grada i objavio nameru da ga finansira iz federalnog budžeta Rusije.

Ukrajini je tada pomoglo unutrašnje prepiranje unutar ruskih vlasti.

Predsednik parlamenta Ruslan Hasbulatov bio je u borbi za vlast sa predsednikom Borisom Jeljcinom. Parlament je na kraju raspušten, njegov predsednik uhapšen, a pokušaj ruskih političara da preuzmu Sevastopol kroz politički puč nije uspeo.

Drugi primer usledio je već godinu dana kasnije.

Godine 1994, u direktnom kršenju ukrajinskog Ustava, uvedena je funkcija predsednika Autonomne Republike Krim.

Juri Meškov, lokalni političar otvoreno podržavan od strane Rusije i kriminalnih organizacija, pobedio je na izborima.

Nakon stupanja na dužnost, Meškov je izrazio želju za integracijom sa Rusijom, prebacio Krim na moskovsko vreme, obećao dvojno državljanstvo lokalnom stanovništvu i formirao vladu koja je bila delimično popunjena ruskim stručnjacima.

Da bi se tada sprečila de fakto aneksija Krima, ukrajinske bezbednosne službe morale su da sprovedu specijalnu operaciju na poluostrvu.

Neposredno potom, ukrajinski parlament je ukinuo funkciju predsednika Krima. Meškov je tako postao prvi i poslednji predsednik Krima.

Međutim, najveći uticaj na sve što je usledilo na Krimu imala je podela Crnomorske flote, jedne od pet flota Sovjetskog Saveza, proces koji je trajao gotovo šest godina.

Brodovi iz flote bili su raspoređeni u nekoliko bivših sovjetskih republika, sa većinom stacioniranom u Ukrajini, a sedište flote se nalazilo u Sevastopolju.

Flota je tada imala strateški značaj, jer region Crnog mora leži na preseku interesa Evrope, Rusije i Bliskog istoka.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, većina vojnih sredstava podeljena je po jednostavnom principu: šta se nalazi na teritoriji određene republike, dolazi pod kontrolu te republike. Taj princip, međutim, nije važio za Crnomorsku flotu.

Rusija je kategorčki odbila da se složi sa prenosom flote pod ukrajinsku zastavu, iako je fizički bila locirana na ukrajinskoj teritoriji.

Tokom jedne posete komandantima flote, predsednik Boris Jeljcin čuveno je izjavio: „Crnomorska flota je bila, jeste i uvek će biti ruska.“

Usledila je šestogodišnja borba između Rusije i Ukrajine oko flote.

Zajedno sa svojim timom, provela sam oko godinu dana radeći na istorijskoj istrazi o tome kako se Rusija pripremala za preuzimanje Krima počevši od 1990-ih.

Analizirali smo video i foto arhive, proučavali medijsko izveštavanje tog vremena, čitali memoare visokih zvaničnika sa obe strane i razgovarali sa učesnicima tih događaja na Krimu.

Ono što me najviše zapanjilo bila je doslednost i proračunatost kojom se Rusija borila za kontrolu Crnomorske flote – od pretnji da će flotu upotrebiti protiv ukrajinskih jedinica, do uznemiravanja i progona mornara i komandira koji su se zakleli na vernost Ukrajini.

Na kraju, politički pritisak i ucena gasnim dugom primorali su Ukrajinu da prihvati nepovoljan i nepošten dogovor o podeli flote.

Rusija je dobila većinu brodova i formalno učvrstila svoj vojni prisustvo na Krimu. Ukrajina je, kako je jedan od sagovornika rekao, ostala sa „olupinama metala“.

Ironično, nakon 2022. godine, dok se branila od pune invazije Rusije, Ukrajina je uništila značajan deo brodova Crnomorske flote sposobnih za borbu na Krimu. Ali to je već druga priča.

Za mene su događaji iz 1990-ih jasna lekcija o ceni ustupaka Rusiji. Ukrajina nije uspela da odbrani flotu i, pod pritiskom, prihvatila je moskovske uslove.

Ruska zastava je zvanično zavijorila nad bazom Crnomorske flote u ukrajinskom Sevastopolju.

Godine 2014. ista flota odigrala je ključnu ulogu u aneksiji Krima. A 2022. godine, iz okupiranog Krima, Rusija je pokrenula ofanzivu na južne regione Ukrajine.

To je cena.