Zapad bez Amerike: NATO, kakav je do sada postojao, verovatno neće moći da se obnovi

Isto važi i za kolaps zapadne bezbednosne alijanse nakon 1945. godine, koji se približavao od novembra 2024, kada je Donald Tramp osvojio drugi mandat u Beloj kući, a koji sada izgleda kao da se zaista dogodio vrlo iznenada, u roku od nekoliko dana.

Neposredni okidač, naravno, bila je namera Bele kuće da prisvoji Grenland, teritoriju koja pripada drugom članu NATO-a, i pretnje invazijom ako joj to ne bude dozvoljeno mirnim putem. Povezana najava o uvođenju kaznenih tarifa protiv drugih saveznika koji se protive ovom aktu agresije dodatno je narušila savez.

Pod pritiskom ovih saveznika i tržišta, administracija se povukla. To je pružilo predah u krizi, ali problem nije rešen, ukazuje Rut Dejermond sa Odseka za ratne studije na Kraljevskom koledžu u Londonu u analizi za Centar za evropske analize.

Kolektivna bezbednosna alijansa ne može opstati kada glavni član preti vojnim i drugim akcijama protiv svojih savezničkih članica. Kao što je predsednik Tramp rekao kada je opisivao svoj početni zahtev, „nema povratka“.

Može se tvrditi da je NATO ionako bio u oštrom, pa čak i potencijalno fatalnom padu od početka drugog Trampovog mandata. Postoji više razloga za to koji se protežu daleko izvan predsednikovog otvorenog nezadovoljstva savezom i njegovih ponovljenih referenci na NATO kao da SAD nisu članica.

Pretnje Grenlandu i Kanadi počele su gotovo odmah po Trampovom stupanju na dužnost. Kao što je potpredsednik Vens istakao na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 2025, i kao što su Nacionalna strategija bezbednosti i mnoge druge izjave naglasile, administracija Evropu vidi kao problem, a ne kao saveznika, kao region sa kojim ne dele vrednosti ili interese, uključujući i bezbednosne interese.

Ekonomski, Evropa se vidi kao konkurent po pitanju bezbednosti, kao teret.

Istovremeno, administracija je transformisala odnos sa Rusijom – glavnom pretnjom Evropi – iz neprijateljskog u nešto što izgleda zapanjujuće blisko usklađenosti.

Znaci za to uključuju dramatičan preokret u prethodnoj američkoj podršci Ukrajini. Crveni tepih koji je Putin dobio na Samitu na Aljasci i plan od 28-tačak za mir Ukrajinu koji je uključivao obaveze o ekonomskoj saradnji s Rusijom (uključujući Arktik) i koji je težio da Rusija bude „reintegrisana u globalnu ekonomiju“ i ponovo primljena u G7.

Prošle godine, kreatori politika i mnogi analitičari u Evropi delovali su nevoljno da priznaju obim i implikacije transformacije u pogledu NATO-a i Evrope u Vašingtonu. Kriza u Grenlandu izgleda da je neke vlade navela na javnije priznavanje toga.

U Davosu, Mark Karni je govorio o „pukotini, a ne tranziciji“ u svetskom poretku, a ekonomska integracija sa neimenovanim velikim silama postaje „izvor podređenosti“.

Van konferencijske dvorane, evropske države se kreću i preispituju svoj stav o nuklearnom naoružanju, pri čemu su nekada skeptične zemlje poput Švedske sada u ranim razgovorima s Francuskom i Velikom Britanijom o zaštiti od njihovih arsenala.

Značajna povećanja u obavezama za odbrambenu potrošnju drugih država NATO sve više deluju manje kao želja da se umiri SAD, a više kao težnja da se bude nezavisniji od njih, iako glavni pokretač ostaje pretnja od Rusije.

Tvrdnja Marka Rutea da Evropa ne može da se brani bez SAD – diplomatski neophodna tvrdnja od strane Generalnog sekretara NATO-a – javno je odbijena od strane francuske vlade i oštro opisna od strane bivšeg francuskog ambasadora u NATO-u kao neuspešna politika „mahanja evropskom slabosti da bi se vezale garancije SAD-a“.

Neki posmatrači i dalje sugerišu da je odnos između SAD i ostatka NATO-a samo zategnut, a ne slomljen, da će mudrije i Evropi naklonjene ličnosti unutar i oko administracije ograničiti njene ekscese i da Evropa i Kanada samo treba da sačekaju da se normalnost vrati nakon narednih izbora.

Međutim, koliko god primamljivo zvučalo, ovi argumenti ne funkcionišu. Jedan razlog je što haos i neprijateljstvo Trampove administracije prema NATO-u i Evropi kao političko-ekonomsko-kulturnom prostoru, šteta naneta Ukrajini, i kvazi-usklađenost s Rusijom pokazuju da restriktivni efekat pro-evropskih figura u Vašingtonu na Belu kuću je minimalan.

Tvrdnja da bi bez njih stvari bile mnogo gore nije ohrabrujuća.

Ideja da Evropa i Kanada samo treba da sačekaju novu administraciju 2029. nije mudra iz nekoliko razloga.

Prvi razlog je što se SAD mogu zaglaviti u postizbornoj zbrci u kojoj je demokratska tranzicija dovedena u pitanje. Ostali članovi NATO-a moraju da predvide ovu mogućnost.

Drugi razlog je što, iako je Trampova administracija otuđena od Evrope i severnoatlantskog saveza, ovo nije nova sumnja u Evropu. Postoji stariji i širi tok američkog mišljenja koji je skeptičan prema odnosima sa Evropom i ideji da transatlantski savez donosi SAD-u značajne koristi. Trampova administracija je prva u živoj memoriji koja je do te mere prihvatila ovu tradiciju, ali nema razloga da se misli da će biti poslednja.

Konačno, degradacija Evrope kao strateškog prioriteta prethodi Trampu i nadživeće ga. Od početka ovog veka, sukcesivni predsednici su pokušavali da se orijentišu ka Azijsko-pacifičkom regionu, pre svega ka Kini.

Nedavna Nacionalna strategija odbrane Trampove administracije može biti anomalija zbog svog 19. vekovnog fokusa na sferu uticaja u Americi, ali dugoročni fokus SAD verovatno ostaje Azija.

Čak i ako kasnije administracije pokušaju da poprave štetu koju je ova nanelа, teško je očekivati da će ponovo Evropa postati prioritet.

Iz svih ovih razloga, ostatak NATO-a ne može oslanjati svoju bezbednost na garancije podrške SAD. U kratkom, a možda i srednjem roku, postoji očigledna potreba za pragmatičnom saradnjom sa Vašingtonom, ali će biti neophodno – i postoje naznake da to već počinje – da se odvajaju od SAD u oblastima obaveštajnih podataka, nabavke i odbrambenog planiranja.

Za Zapadnu Evropu i Kanadu, ovo predstavlja dublju promenu u njihovom bezbednosnom okruženju nego što je to bio kraj Hladnog rata. I, naravno, to je duboko alarmantno.

Međutim, kraj bezbednosnog partnerstva sa SAD neće značiti kraj kolektivne bezbednosti u Evropi, niti kraj transatlantskog saveza.

Evropske države su previše svesne i trenutnih i budućih pretnji, kao i lekcija iz prošlosti kontinenta, da bi ga napustile. Alternative – oslanjanje na teško ranjen savez, zanošenje ili rastuća ranjivost prema spoljnim silama – su nezamislive.

Bezbednosne strukture Evrope i Evropska unija imaju kapacitet da ostanu među najmoćnijim globalnim akterima.

Da bi ovo postigla, Evropa mora da se posmatra kao ideja i skup struktura koje se protežu izvan njenih trenutnih granica. Baš kao što je „Zapad“ uključivao države koje nisu geografski na Zapadu (setite se Japana i Australije), i NATO ima članove koji nisu ni blizu Severnog Atlantika, tako i ideja „Evrope“ mora da se proteže izvan granica kontinenta i trenutnog članstva njenih institucija.

Novi Zapad, utemeljen na bezbednosnom savezu, ekonomskim vezama i zajedničkim vrednostima, može uključivati i neevropskog saveznika Kanadu, kao i istočne partnere EU i NATO – Moldaviju i Ukrajinu.

Ove dve države su se same branile od hibridnih napada na demokratiju, a u slučaju Ukrajine i od invazije u punom obimu. To iskustvo će verovatno biti od ključnog značaja za ostatak Evrope i Kanadu. Partnerstva sa državama kao što su Australija i Novi Zeland, Japan i Južna Koreja takođe će verovatno biti važna.

Više od 80 godina SAD su bile pretežni saveznik Evrope. Kraj tog saveza nekada se činilo nezamislivim, ali je ipak stigao, i želja da stvari budu drugačije neće vratiti savez u život.

Buduća američka administracija možda će pokušati da popravi odnose sa Evropom i Kanadom, ali NATO, kakav je do sada postojao, verovatno neće moći da se obnovi. Težište Zapada, kao zajednice vezane zajedničkom bezbednošću i političkim vrednostima, pomerilo se od SAD ka širem prostoru Evrope. Kraj starog Zapada pod vođstvom SAD se postepeno približavao mesecima sada je, iznenada, stigao.