„Ono što Netanjahu zaista želi jeste večni rat“: Sajmon Tisdal analizira prilike na Bliskom istoku

Isto važi i za Jerusalim. U Vašingtonu, predsednik čija je glupost jednaka samo njegovoj sujeti brblja o uspostavljanju mira, ali gnevni starci na vlasti nisu naučili ništa. U međuvremenu, stotine civila leže mrtve, hiljade su ranjene, a milioni su terorisani, ukazuje u analizi za Gardijan Sajmon Tisdal.

Rat je gotov! Osim što samo naivni veruju da je Benjamin Netanjahu, izraelski premijer i glavni huškač na rat, završio sa borbom.

Čak i ako je Donald Tramp u pravu i iranska nuklearna postrojenja su „uništena“ njihovo nuklearno znanje i neuhvatljive zalihe obogaćenog uranijuma nisu.

Pri prvom znaku, stvarnom ili umišljenom, obnavljanja tih kapaciteta, Netanjahu i njegova klika sigurno će ponovo napasti. Tramp ih je prošle nedelje obuzdao. Ali to je čovek koji može da promeni mišljenje tri puta pre doručka.

Ko zaista veruje da će Netanjahu olako odustati od dominacije nad iranskim vazdušnim prostorom, koju su njegove snage uspostavile iznenađujuće lako?

Malo je verovatno da će uspeti da odoli iskušenju da ponovo napadne Iran ako bi novi udari bili politički isplativi. Navodno sada razmatra mogućnost prevremenih izbora. Možda se nada da će njegovi potezi prema Iranu zaseniti neuspehe iz 7. oktobra 2023.

Ovo nije izolovan slučaj. Od marta, kada je jednostrano prekršio primirje u Gazi, Netanjahu pokušava da potpuno pokori tu teritoriju.

Palestinske civile izraelska vojska i doseljenici više puta su ubijali oko centara za hranu u Gazi i u gradovima na Zapadnoj obali. U mestima poput Rafe, „Krvava nedelja“ dešava se gotovo svakog dana. U Libanu i Siriji Izrael nekažnjeno baca bombe.

Netanjahuova vojna mašina nikada ne staje. Zašto bi iko verovao da će s Iranom biti drugačije?

Većina ljudi prezire „večne ratove“, poput višegodišnjih zapadnih intervencija u Avganistanu i Iraku. Ne i Netanjahu. Mir je njegov neprijatelj. Večni rat ga drži na vlasti, u centru pažnje i van zatvora.

Kao i Vladimir Putin, vidi produženi rat kao priliku da ojača domaću podršku i nadmudri protivnike. Neprekidno državno nasilje ubija demokratiju, vladavinu prava i dobro upravljanje (a i Amerikanci bi trebalo da budu zabrinuti: Trampova predsednička karijera ide u sličnom smeru — samo što je njegov večni rat protiv „unutrašnjeg neprijatelja“).

Uprkos Netanjahuovom video-apelu iranskom narodu da „ustanu“ protiv „zlog i represivnog režima“, malo mu je stalo do njihove slobode.

Ono što on želi je ono što imperijalne sile uvek žele: trajno oslabljena, podeljena i degradirana država koja ne predstavlja pretnju izraelskim strateškim interesima i koju može kažnjavati kad god poželi.

Kontrolom iranskog neba i sprovođenjem tajnih sajber napada, sabotaža i atentata, Izrael bi mogao da održi Iran na kolenima — ili tako Netanjahu misli.

Rat nije gotov ni u Teheranu. Uznemiren pričama o promeni režima i ubistvima bliskih saveznika od strane Izraela, vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamenei, izašao je iz svog bunkera da započne novi rat — protiv sopstvenog naroda. Stotine su uhapšene u okviru bezbednosnih akcija. Navodni špijuni su pogubljeni. Da bi preživeli, mule bi sada mogle prvi put pokušati da u tajnosti izgrade nuklearno oružje — ili ga kupe od Severne Koreje.

U stvarnosti, iranski režim nije bio ni blizu pada. Naprotiv, izraelske bombe su izazvale talas patriotskih osećanja i javne podrške.

Iran je napadnut na osnovu laži (ni američka obaveštajna služba ni UN nisu podržali Netanjahuovu tvrdnju da Iran razvija oružje), a evropske vlade nisu ni osudile bombardovanje. Te činjenice će samo produbiti nepoverenje prema Zapadu.

Iran želi ukidanje američkih sankcija i možda će biti spreman na pregovore o tome – ali ne i o budućim nuklearnim aktivnostima.

Suspendovao je saradnju sa inspektorima Međunarodne agencije za atomsku energiju. Odbacujući izraelsku politiku „zadržavanja“, Teheran bi mogao uskoro da obnovi asimetrični konflikt i aktivira svoje regionalne posredničke ratove.

Rat nije gotov ni za Trampa (iako on, zaslepljen snovima o Nobelovoj nagradi za mir, možda misli da jeste).

Pokazao je, kao u Ukrajini i Gazi, da njegove impulsivne, nepromišljene i neupućene intervencije samo čine svet opasnijim.

Učinio je da SAD teže izađu ako rat ponovo bukne. Njegov iznenadni napad na Iran, nalik na Perl Harbur, prekršio je Povelju UN i pomoći će odmetnutim državama da opravdaju nezakonitu agresiju.

Nastavljajući da podržava Netanjahua, optuženog za ratne zločine, Tramp i sebe izlaže riziku krivičnog gonjenja pred Međunarodnim krivičnim sudom.

Tramp je uništio multilateralnu diplomatiju, marginalizovao i vređao evropske saveznike, oslanjao se na neiskusne izaslanike i odbacio savete stručnjaka. Njegova očigledna nepouzdanost i monstruozna sujeta dodatni su razlozi zašto se na SAD više ne može osloniti.

Rat na Bliskom istoku jedva da je na pauzi. Tramp je ciljao na trenutnu slavu i promašio.

Potpuna uzaludnost i besmisao ovog rata ostavljaju bez daha. Nije postignuto gotovo ništa pozitivno. Doneo je samo patnju, razaranje i nesigurnost.

Retko kad gola sila vodi ka miru. Najčešće samo raspiruje postojeće probleme – i to se ovde upravo dogodilo. Kada će ti gnevni starci to shvatiti? Verovatno nikada – osim ako se demokratske snage ne usude da im se konačno suprotstave, zaključuje Tisdal.