Potraga za mirom u velikim sukobima retko je bila ovako očajna. Ova godina bi mogla biti još gora: Sajmon Tisdal analizira za Gardijan

U Gazi, razgovori o prekidima vatre, primirjima i pauzama obično se završavaju suzama.

U Ukrajini, rat ulazi u svoju četvrtu godinu bez kraja na vidiku, uprkos novom Trampovom roku od 50 dana.

Sirija ponovo gori. Užasima u Sudanu nema kraja. Prošle godine, sukobi između država dostigli su vrhunac – 61 sukob u 36 zemalja.

To je najveći zabeleženi broj još od 1946. Ova godina bi mogla biti još gora, ocenjuje Sajmon Tisdal spoljnopolitički komentator Gardijana.

Razmere i brutalnost ratnih zločina i drugih zverstava u zonama sukoba su zapanjujuće.

Namerno i nezakonito ciljanje i zastrašivanje civila, ubijanje, sakaćenje i otmica dece, kao i upotreba gladi, seksualnog nasilja, torture i prinudnog raseljavanja kao oružja u ratu, postali su gotovo uobičajeni.

Ubistvo dece prošle nedelje u Gazi dok su stajala u redu za vodu od strane izraelskih snaga bilo je šokantno – tim više jer su prizori poput tog postali toliko česti.

„Blago mirotvorcima“, rekao je Sveti Matej, ali danas su nepristrasni posrednici zloslutno retka pojava.

Svi se sigurno slažemo: ubijanje i masakriranje nevinih je moralno neopravdano. Pa zašto se, zaboga, to i dalje dozvoljava?

Ista pitanja, glasno i očajno, postavljaju ožalošćeni roditelji u Rafi, Kijevu i Darfuru, radnici humanitarnih misija UN-a, sveštenici, posetioci pabova i članovi parlamenata, učesnici protesta i posetioci Glastonberija.

Zašto? ZAŠTO?

Prokletstvo moralnog relativizma nudi delimičan odgovor. Istina je – nisu svi saglasni.

Ono što je za jednu grupu ljudi apsolutno moralno neprihvatljivo, za drugu može biti relativno dozvoljeno ili opravdano. Tako je bilo kroz celu ljudsku istoriju.

Međutim, današnji svet, podeljen geopolitički i ekonomski, podeljen je i u etičkom i moralnom smislu možda više nego ikad.

Nedostaju dogovoreni i poštovani standardi – ono što američki pisac Dejvid Bruks naziva „stalnim moralnim poretkom“.

Kolaps međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima ogledalo je krize moralnog poretka.

Bez univerzalnih i prihvaćenih principa, mirno rešavanje sukoba – bilo spoljnopolitičkih ili unutrašnjih – postaje veoma teško.

„Nemamo objektivne standarde prema kojima možemo reći da je jedan pogled ispravan, a drugi pogrešan. Zato se javne rasprave vode unedogled, sa sve većom ogorčenošću i polarizacijom“, tvrdi Bruks. Ono što ostaje su prinuda i manipulacija.

Nijedna osoba ne oličava moralno-relativističku zbrku savremenog sveta bolje od Donalda Trampa, majstora prinude i manipulacije.

On veruje, na primer, da zaslužuje Nobelovu nagradu za mir 2025. godine.

A ipak je, u dogovoru s Izraelom, nedavno bombardovao Iran i usmrtio brojne civile. U njegovom moralno iskrivljenom pogledu, taj nelegalni čin agresije bio je opravdan jer je „vratio mir“ koji je upravo on narušio.

U svetu zaljubljenom u rat, Nobelova nagrada za mir deluje sve više anakrono – i politički kompromitovano.

Barak Obama je dobio tu nagradu 2009. godine, i to – ni za šta. Kad bi bar Tramp naredne četiri godine – radio ništa.

Još gore, za nagradu ga je nominovao izraelski premijer Benjamin Netanjahu – najveći neprijatelj mira i morala.

Možda bi bilo bolje zameniti nagradu za mir titulom „Ratni gospodar godine“ – i raspisati poternicu za njenim dobitnikom.

Pravljenje moralnog argumenta za mir može biti zbunjujuće, čak i kontroverzno – pitajte bilo kog verskog vođu iz crkve ili džamije.

Za mnoge ljude danas, čini se, moralnost je prljava reč. Ona je promenljiva, podložna pregovorima i emotivna – stvar individualnog izbora i kulturne pripadnosti, a ne dužnosti, obaveze ili vernosti višem zakonu.

Kako drugačije objasniti zašto toliki broj Amerikanaca zatvara oči pred zapanjujućom moralnom izopačenošću Donalda Trampa, koju je još jednom osvetlio slučaj Džefrija Epstina? Društveni identitet nadjačava društvenu savest.

Veliki deo ruskog javnog mnjenja pati od sličnog hroničnog moralnog nedostatka kada se suoči s devastacijom Ukrajine koju sprovodi Vladimir Putin.

Zastrašeni neistomišljenici izbegavaju tu temu. Drugi veruju u bajke iz propagande koju šire režimski mediji.

Većina živi u dubokom neznanju o zločinima počinjenim u njihovo ime. Kada sve bude gotovo, Rusi bi mogli reći, kao Nemci 1945: „Nismo znali.“ Amoralnost je ublažena – lažima.

Odbijanje Izraela da ostvari mir s Palestinom takođe ima visoku moralnu cenu.

Njegov ugled je uništen, protiv premijera izdat je nalog za hapšenje zbog ratnih zločina.

Antisemitizam se širi širom sveta kao direktna posledica. Kako toliki broj Izraelaca može da živi sa onim što njihova vojska sprovodi u Gazi, sa senkom 58.000 mrtvih ljudi?

Neki kažu da bi sve prestalo kada bi poslednji taoci bili oslobođeni; drugi tvrde da su svi Palestinci zapravo Hamas. Neki sa ekstremne desnice, zaboravljajući sopstvenu istoriju, sugerišu da je ideja o palestinskoj naciji fikcija.

Oni žele da svih 2 miliona stanovnika Gaze budu zatvoreni u jedan ogroman koncentracioni logor.

Mnogi Izraelci se strastveno ne slažu sa tim. Oni žele mir. Njihov neuspeh da primoraju vladu na promenu politike nije samo politički, već i moralni neuspeh.

Krivi su i Amerikanci, i Rusi, i svi u Britaniji i Evropi i političari i obični građani koji ćute, koji okreću glavu, koji opravdavaju neopravdivo zarad državnih interesa ili lične udobnosti ili koji tvrde da su ubistvo i haos, gde god se dešavali, relativno moralno prihvatljivi ako se, kako je tvrdio Sveti Toma Akvinski, dešavaju u „pravednom ratu“.

Ovaj savremeni neuspeh – povlačenje u subjektivnu, po meri krojenu moralnost, odricanje od zajedničke odgovornosti – ipak je reverzibilan. Univerzalni etički standardi još postoje.

Definisani su Ženevskim konvencijama, drugim sekularnim instrumentima međunarodnog prava, kroz religijsku veru i društveni ugovor. Oni treba da budu poštovani i osnaženi. Oni su neophodne, ponekad neprijatne – istine.

Obični ljudi u običnim vremenima mogu birati koje će moralne bitke voditi.

Ali zaustavljanje velikih sukoba i ublažavanje patnje miliona jeste moralni imperativ koji zahteva odlučan, kolektivni odgovor svih koji su uključeni. U tom pravcu leži mir. U tom pravcu leži – spasenje.