„Ne računajte na slabića Trampa, on cvili jadno“: Sajmon Tisdal predlaže kako stati na put Putinu i Netanjahuu

Ipak, Tramp, predstavljajući se kao neka vrsta neokrunjenog globalnog monarha i vrhovnog arbitra rata i mira, održava fantazije o američkoj hegemoniji, svemoći i božanskom pravu.

Opijen takvim iluzijama koje hrane ego, obećao je, pre nego što je stupio na dužnost, da će brzo okončati sukobe u Ukrajini i Gazi. Možda je, u svojoj sujeti i oholosti, zaista verovao da to može.

Osam meseci kasnije, događa se upravo suprotno, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Obe krize se šire i eskaliraju. Balon je pukao, blef je razotkriven, car je go – i nema sumnje da Tramp, time što je naizmenično umirivao, opravdavao i ohrabrivao dvojicu glavnih krivaca za ove dve tragedije, snosi veliku odgovornost.

Višestruki upadi ruskih dronova u Poljsku, članicu NATO-a za koje su poljski zvaničnici s pravom rekli da su namerni rizikuju da pretvore rat u Ukrajini u sveevropski požar.

Isto tako, nepromišljen i nezakonit izraelski vazdušni napad u Kataru, koji je bukvalno i metaforički razneo mirovni proces za Gazu, dodatno je podigao tenzije u regionu.

Zajednički činilac u oba događaja jeste slabost Sjedinjenih Država, odnosno – slabost Donalda Trampa.

Da li je ijedan drugi američki predsednik uložio toliko truda da sebe prikaže kao snažnog lidera, a da je istovremeno tako očajno podbacio u delovanju onda kada je to zaista važno?

Većina onoga što Tramp radi – bilo da se radi o donošenju nezakonitih izvršnih naredbi, smenjivanju visokih zvaničnika, maltretiranju suseda i bespomoćnih migranata, slanju vojske na ulice američkih gradova, podršci kolegi pučisti u Brazilu, ili sukobljavanju sa sudijama i nezavisnim medijima – ima za cilj da ojača imidž „jakog čoveka“ Donalda Trampa.

Stvarnost je, međutim, sasvim drugačija. Kada se suoči sa tvrdim, nepokolebljivim protivnicima, a ne sa lakim metama, Tramp popušta.

On se povlači. Predsednik Rusije, Vladimir Putin, i izraelski premijer, Benjamin Netanijahu, to su shvatili odavno.

Obojica ga smatraju budalom. Laskaju mu. Šire laži o tome da žele mir. Nude mu lake pobede. Zatim se vrate kući – kao što je to Putin učinio nakon prošlomesečnog sramotnog samita na Aljasci i nastave da rade šta god žele, što najčešće podrazumeva još veće nasilje.

Kada Tramp ljutito pozove da se žali – kao posle Netanjahuovog napada na Katar – i cvili jadno da „nije srećan“, samo dodatno potvrđuje svoju slabost i bivа ignorisan.

Umesto da doprinese okončanju ovih ratova, Tramp je postao glavna prepreka miru. Njegove nepromišljene intervencije, samopromocija i pristrasnost samo pogoršavaju situaciju, produžavajući oba sukoba.

Njegov nedostatak liderskih sposobnosti, uz izostanak integriteta i zdravog razuma, šokantan je za Evropljane, navikle na uglavnom racionalne i relativno kompetentne predsednike.

Trampovo neprijateljstvo prema EU i NATO-u, trgovinski ratovi i antidemokratske mahinacije dodatno su potkopali zapadnu koheziju i poverenje i osnažili autoritarne režime.

Posmatrajući iz svog skrovišta u Kremlju, Putin postupa u skladu sa situacijom. Upad dronova u Poljsku – ne prvi, ali daleko najveći do sada – bio je proračunat test NATO-ove reakcije i jedinstva.

Sigurno mu je prijalo to što su isplivale odbrambene slabosti i neujednačen politički odgovor. Tramp je do sada rekao vrlo malo i nije preduzeo ništa. Njegovo ćutanje je veoma znakovito. Neće priznati da mu se servilno ulagivanje Putinu katastrofalno obilo o glavu.

I pored toga što mu stoje na raspolaganju brojna vojna, diplomatska i ekonomska sredstva, neće sada skupiti snagu i hrabrost da zauzme jasan stav.

Tako Putin ponovo prolazi nekažnjeno. Sledeći put može biti još gore, smatra Tisdal. Šta ako, na primer, Rusija direktno zapreti Finskoj? Ili Nemačkoj? Šta će Tramp tada da uradi?

Sudeći po dosadašnjim dokazima – ne mnogo toga. Bivši predsednik Džo Bajden s pravom je kritikovan zbog prevelikog opreza u vezi sa Ukrajinom.

Tramp se gotovo i ne nalazi u igri. Velika Britanija i evropske članice NATO-a moraju da prestanu da čekaju zeleno svetlo iz Vašingtona, da skinu rukavice i konačno povuku crvenu liniju prema Moskvi.

Uspostavljanje zaštićene zone zabrane letenja nad neokupiranim delovima Ukrajine, proširenje vojne pomoći, potpuni prekid uvoza ruske energije, konfiskacija zamrznutih sredstava Kremlja, izolacija ruskih i kineskih banaka koje krše sankcije, kao i smanjenje ili prekid diplomatskih odnosa sa Putinovim režimom – sve su to koraci koji se ovde više puta predlažu.

A ako bude potrebno, evropske vojske moraju biti spremne da uzvrate vatru. Čekati Trampa je uzaludno kao i čekati Godoa – samo bez šala.

Arapski lideri koji su se sastali ovog vikenda suočeni su sa sličnim pritiscima da se distanciraju od Sjedinjenih Država, nakon što je marginalizovani Tramp samo posmatrao dok je Netanjahu dodao Katar – američkog saveznika – na dugu listu zemalja koje je Izrael napao američkim avionima i bombama od 7. oktobra 2023. godine.

Kakva je sada cena njegove grandiozne ideje o preuređenju Bliskog istoka? Američka politika je taoc Netanjahuovog ekstremističkog nihilizma.

Prekinuti isporuke američkog oružja Izraelu. Zamrznuti bilateralnu finansijsku pomoć. Uvesti sankcije. Podržati suđenja izraelskim liderima za ratne zločine. Priznati nezavisnu palestinsku državu.

Bilo koji normalan američki predsednik bi mogao da uradi nešto od toga – ili sve. Ali Tramp nije normalan. On je aberacija. Nije dorastao situaciji.

Istorijski neuspesi međunarodnog liderstva postaju previše česti u ovom podeljenom svetu 21. veka. Jedan od njih bila je američko-britanska odluka da se 2003. godine izvrši invazija na Irak. Drugi je neuspeh u rešavanju klimatske krize. A sada istovremeno prete još dve jednako epske katastrofe.

Ako Ujedinjene nacije, koje ovog meseca održavaju svoj godišnji samit, ako Evropa, ako Zapad dozvole Rusiji i Izraelu da nastave svoju ubilačku, nezakonitu, nemoralnu i sve širu agresiju, možda više neće biti načina da se zaustavi ubrzano propadanje u globalnu anarhiju.

Ako demokratske zemlje ne udruže snage kako bi obezbedile brzo okončanje ovih ratova – svim sredstvima, uključujući i vojnu silu – sigurno će uslediti još veće katastrofe. Ali nemojte računati da će SAD povesti. Nemojte računati na slabića Trampa. On je deo problema. On se plaši.