„SAD su sada odmetnuta država“: Trampu je potreban rat da skrene pažnju sa Epstina – „kostura u ormanu“

Navodno se Britanija protivi ponovljenim smrtonosnim američkim vazdušnim udarima na navodne krijumčare kod obale Venezuele – koji su široko osuđeni kao nezakonita vansudska ubistva koja se mogu smatrati ubistvom.

Ti udari deluju kao najava mogućih direktnih američkih napada na samu Venezuelu. Tramp ne krije svoju želju da sruši autoritarni, navodno levičarski režim Nikolasa Madura. Većina Venecuelanaca podržava ovaj cilj, ali ne i sredstva, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator u tekstu za Gardijan.

Promena režima koju nasilno nametne strana sila krši međunarodno pravo, osim ako je ovlašćena od strane UN-a ili se preduzme u samoodbrani kao krajnja mera. Bilo legalno ili ne, to nikada ne završava dobro.

SAD nemaju ubedljiv razlog za rat, uprkos Trampovom maštovitom prikazu Madura i latinoameričkih šefova kao „narko-terorista“ s kojima on smatra da je Amerika u ratu.

Ali Tramp ne mari. Veruje da je on i njegova zemlja iznad zakona, da sila određuje pravdu. Nazovimo stvari pravim imenom: ovo je upravo onaj drski, monarhistički imperijalizam protiv kojeg su kolonisti u Novom svetu slavodobitno ustali.

Samohvalisavi, regionalno ekspanzionistički pogled druge Trampove administracije predstavlja najupadljiviju nedavnu manifestaciju nove ere državnog bezvlašća koja je zahvatila svet.

Koncept zajedničkog pravila i zajedničkog delovanja u rešavanju globalnih problema je prezren. U Ukrajini je Vladimir Putin doveo državno bezvlašće do novih ekstrema i izgleda da niko ne može ili ne želi da ga zaustavi.

Dva brzo eskalirajuća konflikta uskoro bi mogla da pokažu opasnosti koje vrebaju. Jedan je očekivani američki napad na Venecuelu, koji bi Tramp – arogantan kao i svaki kolonijalni graditelj imperija iz 19. veka sa šlemom – mogao da pokrene veoma brzo.

Drugi je moguće ponovno rasplamsavanje letošnjeg nedovršenog rata Izraela i Irana, uz obnovljenu izraelsku ofanzivu protiv Hezbolaha u Libanu – sukobi koji bi ovog puta mogli biti znatno gori.

Tramp, kao i obično, nema plan za Venecuelu, niti misli o „danu posle“. Poput Džordža V. Buša u Iraku 2003. godine, čini se da veruje kako će funkcionalna demokratija nekako čarobno nastati u post-udarskom Karakasu.

U svakom slučaju, on ne ceni predstavničko upravljanje samo po sebi niti sigurnost i prosperitet Venecuelanaca. Veći interes mu predstavljaju nafta, gas i minerali zemlje, kao i jednostavna pobeda.

Sumnjiv presedan koji se spominje u Vašingtonu jeste američka invazija na Panamu 1989. godine, kojom je svrgnut diktator Manuel Noriega – takođe optužen za trgovinu drogom.

Tramp bi trebao da bude oprezan. Operacija „Pravi razlog“ nije bila jednostavna. Stotine civila i neki američki vojnici su poginuli. Venecuela je mnogo veća i teže pokoriva zemlja.

Izveštavao sam iz prve ruke o panamskoj krizi za Gardijan. Tada je mnogo toga pošlo po zlu za „pirane“ – kako je Noriega nazivao osvajače – i ponovo bi moglo da pođe po zlu.

Kao i uvek, sve je politički. Godine 1989, novoizabrani Džordž H. V. Buš je trebao pobedu u svom čuvenom predsedničkom „ratu protiv droge“.

Noriega, bivši doušnik CIA, znao je previše. Buš, bivši direktor CIA, želeo je da ga ućutka. Demonizacija Madura pomaže Trampu da argumentuje kako i on „pobeđuje narkobarone“. A ograničene vojne operacije u Venecueli mogle bi da skrenu pažnju sa njegovog sopstvenog „kostura u ormaru“: Džefrija Epstina.

Problemi državnog bezvlašća na Bliskom istoku uglavnom se tiču Izraela i Irana. Prinudno, iako nevoljno, uveden u primirje u Gazi (koje ne poštuje), nasiljem zaluđena i mirovno-odbojna vlada Benjamina Netanjahua traži nove ciljeve.

Rekordan broj, uglavnom nekontrolisanih i nekažnjenih, napada jevrejskih naseljenika na Palestince na Zapadnoj obali, posebno na hranu i vodu, podseća na genocidne izraelske akcije u Gazi.

Izrael ponovo bombarduje južni Liban, tvrdeći da libanska vojska nije uspela da razoruža Hezbolah nakon prošlogodišnjeg primirja i da se borci podržani od strane Irana ponovo reorganizuju.

„Posledica ove realnosti je sve veća verovatnoća da će, u nekom trenutku u narednim nedeljama, izraelski napadi na Liban eskalirati u ponovni rat punog obima“, upozorio je komentator novina Haaretz, Amir Tibon.

Obnova direktnog rata između Izraela i Irana predstavlja najveću zabrinutost. Tramp je u junu tvrdio da su iranski nuklearni objekti „uništeni“.

Lagao je. Pokazateljski, i on i Netanjahu su od tada pretili da će ponovo udariti. Analitičari sugerišu da je još jedna izraelska ofanziva neizbežna, s obzirom na neotklonjene sumnje u vezi sa iranskim nuklearnim kapacitetima, kolaps pregovora i inspekcija UN, kao i ponovnu primenu strožih sankcija.

U političkom haosu, pogođena ekonomskim krizama i društvenim nemirima, i napuštena od ključnih saveznika poput Sirije, čiji se lider sastao sa Trampom prošle nedelje, oslabljeni Iran predstavlja primamljivu metu za Netanjahua, koji tvrdi da zemlja i dalje predstavlja egzistencijalnu pretnju.

Ali upravo njihova ranjivost mogla bi učiniti teheranske mule opasnijima. Navodno Iran gradi hiljade raketa. Ako bude napadnut, mogao bi uzvratiti mnogo snažnije sledeći put.

Ponovni talas neopravdane, američki podržane izraelske agresije bio bi još jedan primer ekstremnog državnog bezakonja. Ali ko bi to zaustavio? Ne UN. Ne međunarodni sudovi. Ne uplašena Evropa, niti arapske države koje udovoljavaju Trampu.

Slična, jednako tužna saga nesposobnosti, ravnodušnosti i nemoći mogla bi se odigrati, recimo, ako bi Kina napala Tajvan. Ili ako bi Rusija napala Moldaviju, pa čak i članicu NATO Estoniju.

Ovo je svet kakav je sada. Razulareno državno bezakonje nalazi svoj vrhunac u ubrzanoj globalnoj trci nuklearnog naoružanja, nekontrolisanoj ugovorima o kontroli oružja ili zdravim razumom.

Tramp obnavlja nuklearna testiranja, Putin čini isto. Si Đinping pokazuje nuklearni arsenal Kine, Netanjahu skriva izraelski. Lideri Indije i Pakistana prete međusobnim uništenjem. Kim Džong-un gradi nuklearno oružje kao da sutra ne postoji.

Što, ovim tempom, možda i neće postojati. Svi su oni sada odmetnute države. Kao što je ranije primećeno: ovi ljudi nas sve mogu ubiti.