Slavoj Žižek u tekstu za Danas o tome kako je pomenut u Epstinovim dosijeima, kako je Čomski odbio razgovor s njim i kako „nema države bez duboke države“

Ova ideja koju je razvio u svom delu „Totem i tabu“ obično se susreće sa ismevanjem – i to s pravom, ako je uzmemo kao realističku antropološku hipotezu koja tvrdi da su u praskozorju čovečanstva „majmunoljudi“ živeli u grupama kojima je dominirao svemoćni otac koji je zadržavao sve žene za svoju isključivu seksualnu (zlo)upotrebu i da se nakon što su se sinovi okupili i pobunili, ubivši oca, mrtav otac vratio da ih proganja kao totemska figura simboličkog autoriteta, izazivajući osećaj krivice i namećući zabranu incesta.

Šta ako, međutim, dualnost „normalnog“ oca i prvobitnog oca neograničenog pristupa incestuoznom uživanju ne čitamo kao činjenicu najranije istorije čovečanstva, već kao libidinalnu činjenicu, činjenicu „psihičke stvarnosti“, koja prati kao nepristojna senka „normalan“ očev autoritet, koji napreduje u mračnom podzemlju nesvesnih fantazija?

Ovo opsceno podzemlje je prepoznatljivo kroz svoje efekte – u mitovima, snovima, lapsusima, simptomima… i, ponekad, nameće svoju direktnu perverznu realizaciju.

Kada se javna vlast raspada, tradicionalnog vođu sa pristojnim i dostojanstvenim stavom postepeno zamenjuju novi opsceni gospodari (poput Trampa) koji govore i ponašaju se kao Frojdov prvobitni otac, kršeći društvene zakone i sprovodeći hirovite odluke.

Ukratko, Lakan okreće Frojdov vremenski poredak – „primordijalni poredak“ dolazi posle tradicionalne vlasti ograničene zakonima.

U svom delu „Tumačenje snova“ Frojd se poziva na ove praznine kojih nije bio u potpunosti svestan u iznenađujućem odlomku gde uvodi vezu između nesvesnog i kapitalističke ekonomije – da bi objasnio razliku između (svesne) želje kodirane u snu i nesvesne želje sna, on upoređuje želju sa izvođačem radova (menadžerom, preduzetnikom) i nesvesnu želju sa kapitalom koji finansira (pokriva libidinalne troškove) prevođenja ove želje u san:

„Da figurativno rečeno, sasvim je moguće da dnevna misao igra ulogu izvođača radova (preduzetnika) u snu. Ali poznato je da bez obzira na to kakvu ideju izvođač radova može imati na umu i koliko želi da je sprovede u delo, on ne može ništa učiniti bez kapitala; mora da se oslanja na kapitalistu da pokrije neophodne troškove, a ovaj kapitalista, koji obezbeđuje psihičke troškove za san, uvek je i nesumnjivo želja iz nesvesnog, bez obzira na prirodu budne misli“.

Koliko god jasna bila, ova metafora se lako može pročitati površno, što potpuno promašuje njenu poentu. To jest, može izgledati da je sam rad (rad snova) samo posrednik između svesne želje i nesvesnog kapitala – izvođač radova (svesna želja) pozajmljuje od nesvesnog kapital da bi finansirao njegov prevod u jezik snova.

Ovde, međutim, moramo uzeti u obzir Frojdovo insistiranje na tome kako nesvesna želja „inficira“ san samo kroz rad snova – isključivi izvor nesvesne želje je rad kodiranja/maskiranja misli iz snova, on nema suštinsko biće van ovog rada.

Ovaj primat forme nad sadržajem takođe objašnjava paradoks perverzije u frojdovskoj teorijskoj strukturi – perverzija pokazuje nedovoljnost jednostavne logike transgresije.

Standardna mudrost nam govori da perverznjaci praktikuju (rade) ono o čemu histerici samo sanjaju (da rade), tj. „sve je dozvoljeno“ u perverziji, perverznjak otvoreno aktualizuje sav potisnuti sadržaj – i ipak, kako Frojd naglašava, nigde represija nije tako jaka kao u perverziji, činjenica koju više nego potvrđuje naša kasno-kapitalistička stvarnost u kojoj potpuna seksualna permisivnost izaziva anksioznost i impotenciju ili frigidnost umesto oslobođenja.

Lakanovo tumačenje ove Frojdove „metafore“ je ovde poučno – opet, ono odlučno razjašnjava stvari: „Ovo su stvari koje izgledaju kao metafora. Zar nije zabavno videti kako ovo dobija drugačiju vrednost nakon onoga što sam vam govorio o odnosu između kapitalizma i funkcije gospodara – o potpuno drugačijoj prirodi onoga što se može učiniti sa procesom akumulacije u prisustvu viška uživanja – u samom prisustvu ovog viška uživanja, isključujući veliko, debelo uživanje, uživanje koje se ostvaruje u sirovom kopulaciji? Zar upravo odatle infantilna želja crpi svoju snagu, svoju snagu akumulacije u odnosu na ovaj objekat koji predstavlja uzrok želje, naime ono što se akumulira kao libido kapital zahvaljujući, upravo, infantilnoj nezrelosti, isključenju uživanja koje će drugi nazvati normalnim? Tu imate ono što Frojdovoj metafori iznenada daje njenu pravu konotaciju kada se poziva na kapitalistu“.

Ili, kao što Adrijan Džonston to kaže na sažeto-brutalan način: „Analiza nije tu da se neurotičari uče kako da j…u.“ Već se radi o tome da se nateraju da napuste fantaziju o potpuno normalnom j…u, da se nateraju da se poistovete sa svojim „simptomom“, sa krhkim rasporedom figura uživanja koje im omogućavaju da nastave da žive bez previše patnje i bola.

Poenta Lakanovog tumačenja Frojdove metafore kapitalizma je ovde veoma precizna, ona seže dalje od mehanizma snova u sam seksualni život – na isti način na koji kapitalista koji želi da pokrene preduzeće mora da pozajmi kapital od banke ili nekog drugog postojećeg fonda, subjekt koji želi da se uključi u „normalnu“ seksualnu aktivnost mora da mobiliše „ono što je akumulirano kao kapital libida zahvaljujući upravo infantilnoj nezrelosti“ – ukratko, kada se bavimo „normalnim“ zrelim seksom („uživanje koje se ostvaruje u sirovoj kopulaciji“), to možemo učiniti samo ako našu aktivnost održavaju prevremeno zrele infantilne seksualne fantazije.

Obećanje da ćemo u nekom trenutku dostići „veliko, debelo“ potpuno uživanje u njegovom najčistijem obliku, ostavljajući za sobom infantilne fantazije, samo po sebi je ultimativna fantazija.

Na paralelan način, to je ono što je Epstin radio – pružao je i ostvarivao opscene fantazije koje su održavale sistem u životu. Zašto?

Hajde da se okrenemo drugoj temi. Iako je „zvanična“ tema Dipijevog dela „Znak svetog“ veza između žrtve i svetog, njegov pravi fokus je krajnja misterija takozvanih humanističkih ili društvenih nauka, misterija porekla onoga što Lakan naziva „velikim Drugim“, onoga što Hegel naziva „eksternalizacijom /Entaeusserung/“, onoga što Marks naziva „otuđenjem“ i – zašto ne – onoga što Fridrih Hajek naziva „samoperevalentnošću“ – kako iz interakcije pojedinaca može nastati pojava „objektivnog poretka“ koji se ne može svesti na njihovu interakciju, već ga oni doživljavaju kao suštinsku agenciju koja određuje njihove živote?

Previše je lako „demaskirati“ takvu supstancu, pokazati putem fenomenološke geneze kako se ona postepeno „materijalizuje“ i sedimentira iz interakcije pojedinaca – problem je u tome što je pretpostavka takve spektralne/virtuelne supstance na neki način ko-supstancijalna sa bićem-ljudskim – oni koji nisu u stanju da se povežu sa njom kao takvom, oni koji je direktno subjektivizuju, nazivaju se psihotičarima (upravo za psihotičare, iza svakog bezličnog velikog Drugog, postoji lični veliki Drugi, paranoičan tajni agent/gospodar koji vuče konce).

Dipijev veliki teorijski prodor je povezivanje ove pojave „velikog Drugog“ sa složenom logikom žrtvovanja koje je konstitutivno za dimenziju svetog, tj. pojave razlike između svetog i profanog – kroz žrtvu se održava veliki Drugi, transcendentna agencija koja postavlja granice našoj aktivnosti.

Ukratko, Zlo se razlikuje od sebe tako što se eksternalizuje u transcendentnoj figuri Dobra. Iz ove perspektive, daleko od obuhvatanja Zla kao svog podređenog trenutka, Dobro nije ništa drugo do univerzalizovano Zlo, Zlo je samo jedinstvo sebe i Dobra.

Zlo kontroliše/ograničava sebe stvarajući priviđenje transcendentnog Dobra; međutim, to može učiniti samo tako što će svoj „obični“ način Zla zameniti beskonačnim/apsolutizovanim Zlom.

Zato su trenuci krize toliko opasni – u njima se nejasno lice transcendentnog Dobra, „tamna strana boga“, nasilje koje održava samo obuzdavanje nasilja, pojavljuje kao takvo:

„Verovalo se da dobro vlada nad zlom, njegovom ‘suprotnošću’, ali sada se čini da je zlo to koje vlada nad samim sobom tako što preuzima distancu prema sebi, tako što se postavlja izvan sebe; tako ‘samo-eksternalizovano’, viši nivo se pojavljuje kao dobro.“

Dipijeva poenta je da je sveto, po svom sadržaju, isto što i strašno/zlo; njihova razlika je čisto formalna/strukturna – ono što ga čini „svetim“ je njegov preterani karakter, što ga čini ograničenjem „običnog“ zla.

Da bismo ovo videli, ne treba da se fokusiramo samo na verske zabrane i obaveze, već da imamo na umu i napetost između zabrana koje sprovodi verska struktura i rituala koje ona praktikuje. „Često se ritual sastoji u isceniranju kršenja tih zabrana i kršenja.“

Pouka tekućih otkrića o mreži Džefrija Epstina pruža živi dokaz kako takva napetost funkcioniše. Epstin je delovao kao iskonski otac koji je organizovao mrežu u kojoj su kršena osnovna pravila (seksualna, finansijska, politička) i sve je bilo dozvoljeno.

Nepristojnosti su u izobilju – samo se setite fotografije Bila Klintona zavodljivo opruženog na sofi sa perikom i u ženstvenoj haljini…

Ne želim da gubim vreme rezimirajući mešavinu seksualnih orgija, mračnih finansijskih spekulacija i političkih spekulacija – samo mislim da je važno primetiti diskretno, ali impozantno prisustvo Izraela u pozadini.

Takođe mislim da ne treba gubiti vreme pokušavajući da se utvrdi koja je dimenzija ključna – seksualna, politička ili ekonomska – u Epstinovoj mreži.

Samo treba insistirati na tome da je ova mreža jasan primer onoga što se obično naziva „duboka država“ – gotovo komunistički (u smislu komunizma za elitu, naravno) tajnoviti domen u kojem se ilegalni seksualni susreti koriste za finansijsku dobit i razmenu diplomatskih tajni, u kojem su ispunjavanje perverznih seksualnih želja i pružanje poverljivih podataka znaci poverenja i istovremeno alati diskretne ucene.

Ovaj domen je komunistički ne samo u smislu da su njegove tri dimenzije neraskidivo pomešane, već i u smislu da su zvanične javne političke barijere brisane – u ovom prostoru konzervativci ćaskaju sa liberalnim „radikalima“, trampovski populisti se slobodno mešaju sa najžešćim kritičarima američkog režima – u duhu „mi smo kolege, na kraju krajeva“…

Takav prostor brisanih političkih podela, nepristojne solidarnosti među članovima elite, neophodan je da bi postojeći pravni poredak funkcionisao, to je njegov mračni temelj, prostor gde se sklapaju mračni dogovori.

Smatram da je slučaj Noama Čomskog simptomatičan u tom pogledu – ikona američke radikalne levice ne samo da je uspostavila blisko prijateljstvo sa Epstinom, TOM figurom mračnog korumpiranog podzemlja američkog društvenog i političkog života, već mu je čak i savetovala kako da se nosi sa optužbama za seksualne zločine.

U okviru ovog prostora, Čomski se obratio Stivu Benonu, vrhunskom trampovskom populisti, i izrazio svoje i Valerijino (njegovog supruga) razočaranje što „niste bili tu preksinoć“: „Džefri /…/ mi je dao vašu adresu. Nadam se da ćemo uskoro moći da organizujemo nešto drugo. Mnogo toga imamo da razgovaramo.“ Benon je odgovorio: „Slažem se. Voleo bih da se povežemo.“

U intervjuu za Veterans Unplugged u decembru 2012. godine Čomskog su pitali da li bi bio zainteresovan za razgovor sa mnom. Njegov odgovor je da sam „samo dobar glumac“ koji praktikuje čisto poziranje: „Možete li pronaći neki sadržaj? Ja ne mogu, pa ne bih bio zainteresovan za razgovor sa njim, a pretpostavljam da važi i suprotno.“ (Ne važi – par puta je treća osoba pokušala da organizuje takav razgovor i Čomski, a ne ja, je uvek bio taj koji ga je odbio.)

Sećam se debate koju sam vodio sa kolegom pre mnogo godina u kojoj je on zlobno napao film koji mi se prilično dopao, tvrdeći da je potpuno bezvredan; pitao sam ga da li je gledao film, a on je odgovorio: „Naravno da ne – zašto bih gubio vreme sa takvim potpunim sr…em?“

Ovako se Čomski ponašao prema meni – ništa ne govori o sadržaju mog rada jer zna da je sr…e… I to je prava „duboka država“ – prostor u kojem Čomski prijateljski ćaska sa Benonom i pozvan je da odsedne u Epstinovom luksuznom stanu kada je u Njujorku, ali odbija svaki kontakt sa mnom – tako funkcioniše današnja levica „duboke države“.

I ja sam jednom pomenut u dosijeima – u jednoj poruci Epstinu (ime pošiljaoca je redigovano) mu se skreće pažnja na govor „Frojd živi“ koji sam održao u Londonu u oktobru 2017. Prema nekim izvorima sa Fejsbuka, Pam Bondi je na svom saslušanju u Kongresu 11. februara 2026. rekla da ako krivično gonimo sve u Epstinovim dosijeima, ceo sistem će se srušiti.

Bez obzira da li je to zaista rekla ili ne, izjava je tačna – samo bih dodao da bi se sistem već srušio kada bi protiv svih koji su učestvovali u Epstinovom univerzumu, razmenjujući poruke sa njim, bila sprovedena pravilna i javna istraga.

Poruka afere Epstin glasi: nema države bez duboke države, tj. nema državne moći bez njenog nepristojnog dvojnika.