Šta bi trebalo da bude na globalnoj finansijskoj agendi?

Sledeći sastanak, zakazan za sredinu 2025. u Španiji, nastaviće napredak postignut u Montereju (2002), Dohi (2008) i Adis Abebi (2015), a pripreme su već u toku sa objavljivanjem dva glavna dokumenta.

Dok će „Nulti nacrt“ poslužiti kao osnova za pregovore, delegati će, takođe, razmotriti set predloga međunarodne komisije eksperata koju sam imao čast da koordiniram. Obe odražavaju ambiciju da se nadograđuje na agendu iz Adis Abebe.

Centralni cilj ovog procesa jeste podrška strategijama rasta zemalja u razvoju. Komisija eksperata je istakla potrebu obnavljanja i jačanja transformativne uloge države, zamišljajući je kao ključni pokretač razvoja i strukturne transformacije.

To znači naglašavanje kvaliteta kao i kvantiteta resursa koji se mobilišu, i zamenu kratkoročne agende fokusirane na projekte sa programom koji je usmeren ka kolektivno definisanim dugoročnim ciljevima.

Svaki zadatak zahteva jačanje trenutno oslabljenog multilateralnog sistema i stvaranje novih regionalnih platformi.

Ključno pitanje je prezaduženost javnog sektora, koja pogađa oko jedne trećine zemalja u razvoju, dok se nekoliko drugih suočava sa visokim nivoom duga i troškovima kamata.

Ovaj problem proizilazi iz velikih fiskalnih neravnoteža tokom pandemije kovida 19 i porasta kamatnih stopa poslednjih godina.

Da bi se njime upravljalo, biće potreban ambiciozan kratkoročni instrument za ponovno pregovaranje, koji se može nadovezati na Zajednički okvir G20 za 2020. za tretman duga.

Ovaj put, međutim, proces ponovnog pregovaranja mora biti brži, a pristup treba proširiti na zemlje sa srednjim prihodima.

Dugoročno, potreban nam je trajni mehanizam za restrukturiranje državnog duga, koji bi mogao biti smešten ili u UN ili Međunarodnom monetarnom fondu, pod uslovom, u drugom slučaju, da ostane nezavisan od odbora MMF-a.

Još jedan hitan cilj jeste da se oživi finansiranje razvoja. Procenjuje se da je potrebno još četiri triliona dolara godišnje za finansiranje ciljeva održivog razvoja UN.

Mobilisanje ovih resursa zahtevaće zvaničnu razvojnu pomoć u obimu na koji su se zemlje sa visokim dohotkom obavezale pre decenija: „0,7 odsto bruto nacionalnog dohotka za zemlje u razvoju i 0,15-0,20 odsto bruto nacionalnog dohotka za najmanje razvijene zemlje“.

Većina razvijenih zemalja nije uspela da postigne ove ciljeve, a sredstva usmerena zemljama sa niskim prihodima su se poslednjih godina zapravo smanjila.Drugi prioritet u ovoj oblasti je povećanje raspoloživog finansiranja od multilateralnih razvojnih banaka (MDB) i podrška širenju aktivnosti nacionalnih razvojnih banaka (ili stvaranje takvih institucija u zemljama u razvoju kojima one nedostaju).

Takvi napori moraju uključiti više finansiranja u lokalnim valutama kako bi se ublažili rizici od eskalacije duga zbog depresijacije deviznog kursa i podrška razvoju domaćih tržišta obveznica u ovim zemljama.

Osim tradicionalnog kreditiranja, ove institucije takođe treba da podrže napore zemalja u razvoju da obezbede međunarodna javna dobra kao što su spremnost i prevencija pandemije, ublažavanje i prilagođavanje klimatskim promenama i zaštita biodiverziteta.

Povećanje ekološki održivog finansiranja je ključno. Iako su se nedavno na Konferenciji partija (COP) o klimatskim promenama i biodiverzitetu postignuta saglasnost o dodatnom finansiranju, njihovi ciljevi su i dalje nedovoljni.

Ovo je posebno zabrinjavajuće sada kada se gubici biodiverziteta povećavaju, a globalno zagrevanje je već počelo da prelazi prag od 1,5 stepeni Celzijusa koji je postavljen Pariskim klimatskim sporazumom.

U ovim oblastima, kao i u finansiranju razvoja uopšte, trebalo bi mobilisati veće učešće privatnog sektora uz pomoć kredita za investicije u životnu sredinu ili komplementarnih mehanizama kao što su kreditne garancije razvojnih banaka.

Izgradnja adekvatne, progresivne poreske osnovice je takođe od suštinskog značaja. Moramo da sprečimo multinacionalne kompanije da prebace svoj profit u jurisdikcije sa niskim porezom i poreske rajeve, i da obezbedimo adekvatna plaćanja poreza od strane bogatih.

Prvi od ovih ciljeva zahteva usvajanje principa „značajnog ekonomskog prisustva“, prema kojem multinacionalne kompanije plaćaju pravičan deo poreza u svim zemljama u kojima posluju, uključujući i prekogranične usluge.

Za bogate pojedince je od suštinskog značaja globalni registar imovine zasnovan na stvarnom vlasništvu.

Poreska konvencija UN-a o kojoj se trenutno pregovara mogla bi da podstakne međunarodnu saradnju koju ovi napori zahtevaju. Ali biće nam potrebna i institucija za koordinaciju, koja bi se mogla stvoriti transformacijom sadašnjeg ekspertskog komiteta UN u međuvladin organ.

Da bi se podržale zemlje u razvoju, trebalo bi poboljšati kreditne olakšice MMF-a i revidirati njihove uslove. Ali, potrebna su nam i dva nova instrumenta Fonda: međunarodni swap instrument i fond koji može da interveniše na međunarodnim tržištima za obveznice zemalja u razvoju.

Ove promene bi trebalo da budu dopunjene češćim i strateški tempiranim izdavanjem specijalnih prava vučenja (SDR, rezervna aktiva MMF-a), pri čemu se sredstva ulivaju u različite mehanizme (uključujući i one unutar MDB) za finansiranje razvojnih ili ekoloških ciljeva, uz očuvanje njihovog karaktera kao rezervne imovine.

U institucionalnom smislu, najhitniji prioritet je promovisanje regionalnih monetarnih aranžmana u zemljama u razvoju. Ovo bi, nadamo se, dovelo do gušćeg sistema globalnih i regionalnih institucija, poput onoga što se nalazi kod MDB-a.

U trgovini, ključna pitanja su potreba za pridržavanjem postojećih tarifnih obaveza preuzetih u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i pregovaranje o novom sporazumu za postavljanje granica industrijske politike, ali sa posebnim i drugačijim tretmanom za zemlje u razvoju.

Takođe je neophodno uključiti izuzetke za prava intelektualne svojine u vezi sa zdravstvenim i ekološkim tehnologijama.

A da bismo obezbedili pravičnost u funkcionisanju tržišta roba, moramo promovisati veću upotrebu međunarodnih i nacionalnih tampon zaliha.

Jedno pitanje koje prethodne konferencije o finansiranju razvoja nisu dotakle jeste međunarodna finansijska regulativa.

Ipak, nekoliko važnih pitanja pripada ovogodišnjem dnevnom redu, uključujući kako osmisliti ili ojačati regulaciju digitalnih finansijskih sredstava, međunarodne agencije za kreditni rejting i međunarodna tržišta robnih fjučersa.

Novi globalni investicioni sporazum je takođe poželjan, a postojeće sporazume o zaštiti investicija treba ponovo razmotriti kako bi se izbegli zahtevi protiv nacionalnih odredbi koje štite društvene i ekološke standarde.

Konačno, nekoliko institucionalnih reformi zaslužuje pažnju. Pored uspostavljanja adekvatnih institucija za upravljanje ponovnim pregovorima o državnom dugu, nadgledanje međunarodne poreske saradnje i jačanje međunarodne finansijske saradnje, svet mora da posluša dugogodišnji zahtev sveta u razvoju za većim „glasom i učešćem“ u institucijama Breton Vudsa.

To znači uspostavljanje pravedne alokacije udela u kapitalu, povećanje osnovnih glasova ovih zemalja i stvaranje otvorenijih, inkluzivnijih procesa za izbor rukovodstva svakog tela.

Autor je bivši podsekretar Ujedinjenih nacija i bivši ministar finansija Kolumbije. Profesor je na Univerzitetu Kolumbija, član Komiteta UN za razvojnu politiku i član Nezavisne komisije za reformu međunarodnog oporezivanja firmi. Autor je „Resetovanje međunarodnog monetarnog (ne)sistema“ (Oxford University Press, 2017).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji