Analiza: To je sudbina Evrope i mora biti prihvaćena bez daljeg odlaganja

Oni govore da je ta zemlja neprijatna i možda malo preterano ambiciozna u svojoj spoljnjoj politici, ali ne i da predstavlja neposrednu pretnju kontinentalnoj bezbednosti i da jednostavno nije toliko važna.

Tako je, na primer, Njujork Tajms 30. juna objavio tekst jednog predavača sa Oksforda koji je tvrdio da ulaganja u odbranu predstavljaju militarizam (čitaj: desničarski) i ekonomski su neproduktivna, ali nije izneo procenu pretnje koju predstavlja Rusija, ukazuje u analizi za Centar za evropske analize Stiven Blank, viši saradnik na Institutu za spoljnu politiku, Fpri.org.

Nekoliko dana ranije, bivši visoki službenik britanskog Ministarstva spoljnih poslova, Simon Mekdonald, sada član Lordske komore, upozorio je da novi cilj NATO-a da se ulaže pet odsto BDP-a u odbranu i bezbednost može uništiti ekonomiju bez dobrog razloga. Mekdonald je rekao da Rusija „trenutno ne pobeđuje u ratu“.

Sličan stav deli i socijalistička vlada Španije, koja se protivila tom cilju od pet odsto, dobila je izuzetak, a zatim je tu odluku istakla pred svojim pacifističkim levim biračima (većina Španaca vidi Rusiju kao pretnju, ali ne i levica).

Pa zašto se onda Evropa naoružava i da li za to ima dobar razlog?

Jedan od razloga je neumorni pritisak predsednika Trampa na evropske vlade da povećaju izdvajanja za odbranu. Ali podjednako važno je i to što Evropa povećava izdvajanja zato što je Evropa, i već dugo jeste, na meti napada Rusije.

Štaviše, ovaj rat je počeo pre najmanje 11 godina, ali se postepeno širio jer se Moskva zaglavila u svom ratu protiv Ukrajine.

Dmitrij Trenin, tada direktor moskovske kancelarije Carnegie Endowment, primetio je 2017. godine da je „Kremlj već duže vreme de fakto u ratnom režimu“.

Pretnje Rusije prema Evropi obuhvataju ne samo rat u Ukrajini, već i sveobuhvatno konvencionalno i nuklearno naoružavanje raketama koje je sada dostiglo nivo da može da gađa celu Evropu – od Velike Britanije do Crnog mora i Baltičkih država.

Pored velike vojske angažovane u Ukrajini, Rusija mobiliše nove snage i raspoređuje ih duž granice sa Finskom i Baltičkim državama, dok istovremeno raspoređuje rakete kartkog i srednjeg dometa sa dvostrukom namenom (koje mogu nositi ili konvencionalne ili nuklearne bojeve glave) u Belorusiji.

Kao što je general Kristofer Kavoli, vrhovni saveznički komandant NATO za Evropu, rekao pred američkim Senatom u aprilu: „Uprkos velikim gubicima na bojnom polju u Ukrajini, ruska vojska se obnavlja i raste brže nego što su većina analitičara očekivali. Zapravo, ruska vojska, koja je pretrpela glavninu borbi, danas je veća nego na početku rata – uprkos procenjenih 790.000 gubitaka“.

Kao rezultat toga, lideri obaveštajnih službi Velike Britanije, Nemačke, Danske, Poljske, Estonije, kao i generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, javno su izjavili da će Rusija u roku od dve do 10 godina, zavisno od sagovornika, ili biti spremna za rat sa Evropom ili će ga zapravo i započeti.

A ako u Ukrajini pobedi, nema sumnje da će pokušati da se proširi i na susedne zemlje, što je ukrajinski predsednik Zelenski više puta upozoravao. Međutim, ruski rat protiv Evrope nije ograničen samo na vojne kapacitete.

Zapravo, već više od decenije Rusija vodi nekinetičke, ali sada pojačane napade na evropske zemlje, od Velike Britanije do Crnog mora.

U ovom ratu, Rusija je ubila i hospitalizovala kako odmetnike tako i britanske građane koristeći radiološko i biološko oružje – u jednom slučaju je neoprezno odbačena bočica sa dovoljno nervnog agensa da ubije hiljade ljudi.

Radila je sa ruskim kriminalnim grupama u Španiji. Izvršila je atentate na vodeće odbrambene industrijalce u Nemačkoj i Bugarskoj, i nastoji da ubije istaknute kritičare režima, poput bugarskog novinara Hrista Grozeva.

Rusija i njeni agenti, uključujući kineske brodove, napadali su evropsku pomorsku infrastrukturu, presecanjem kablova u Baltičkom moru, izazivali požare u poljskim tržnim centrima i britanskim skladištima, i izgradili su flotu u senci kako bi izbegli sankcije Zapada.

Sada, nakon što su neki od tih brodova zaustavljeni, Rusija ih prati ratnim avionima i mornaričkim brodovima kako bi zastrašila evropske snage koje sprovode te sankcije i time preti mogućim vojnim incidentima.

U ekonomskim poslovima, Rusija već dugo pokušava da koristi uticaj i novac koji joj stižu od trgovine energentima sa Evropom da stekne trajni politički uticaj u evropskoj politici. To je naročito vidljivo na Balkanu, u Austriji i Nemačkoj.

Istovremeno, Rusija je u prošlosti finansirala ekstremno desne stranke kao što su Alternativa za Nemačku (AfD) u Nemačkoj i Nacionalni skup u Francuskoj. Pored svega ovoga, Rusija redovno meša svoje prste u strane izbore, što su pokazali nedavni izbori u Rumuniji, Moldaviji i Bugarskoj, kao i predsednički izbori u SAD 2016. i 2020. godine.

U ovim okolnostima, ponovno naoružavanje i obnova otpornosti evropskih društava da izdrže ove napade nije samo potpuno opravdano, već je i neophodno.

Štaviše, hitno je da evropske vlade pronađu načine ne samo da povećaju izdvajanja, već i da višestruko poboljšaju efikasnost te potrošnje, kako bi obezbedile kredibilne i integrisane snage koje mogu odvratiti Rusiju.

Kao što pravno primećuje autor teksta u Njujork tajmsu, prečesto je vojska sa vojnim budžetom pretvorena u takozvane „zombie armije“ koje više postoje na papiru nego u stvarnosti.

Takođe, postoje brojne dobro poznate mane u trenutnim evropskim izdacima za odbranu koje ovde nije moguće sve navesti.

Ali ti nedostaci ne smeju biti izgovor za odbacivanje kampanje za odbranu Evrope niti za napad na potrebu obnove vojne sposobnosti.

Žalosno je što Evropa možda mora da žrtvuje delove svog socijalnog ugovora i socijalne države. Ali, kao što je Šekspir primetio: „Kada nam u uvo zapišti ratni vihor, tada imitiraj akciju tigra“.

Oni koji ističu samo slabost trenutnih evropskih vojnih snaga zapravo ne čuju taj vihor, oni su postali više nojevi nego tigrovi.

Ignorisanje pretnje ili prizivanje izmišljenog militarizma neće pomoći u odbrani Evrope, naročito ukrajinske krvi koju već tri godine brani kontinent od varvarskog pokušaja da bude izbrisana sa mape.

Evropska odbrana, počev od Ukrajine, više nije opcija koju možemo odlagati. To je sudbina Evrope i mora biti prihvaćena bez daljeg odlaganja.