„To bi bilo politički duboko štetno za Trampovu administraciju“: Analiza saveza SAD i Evrope

Ovo je bila zapanjujuća izjava čoveka koji je dugo važio za jednog od najproameričkih političara u Nemačkoj. Mercovo osećanje je sve češće na evropskom kontinentu.

Okrenutost predsednika Trampa Rusiji rezultirala je sve većim horom koji izražava zabrinutost da Sjedinjene Države više nisu pouzdan bezbednosni partner za Evropu, piše u analizi za CEPA Kolbi Badvar koji se bavi pitanjima globalne bezbednosti, sa naglaskom na naoružanju i trgovini oružjem.

Iako Trampova administracija, koja je sada već drugi mesec na vlasti, nije prekinula vojnu pomoć Ukrajini, nije najavila ni nove pakete oružja i opreme za Kijev.

Neizvesnost oko kontinuirane dostupnosti američkog oružja, plus zamrzavanje programa inostranog vojnog finansiranja Stejt departmenta (iako je to sada ukinuto), dodatno naglašava rizike da Evropa bude previše zavisna od američke odbrambene industrije.

Međutim, to što su knjige narudžbi američkih odbrambenih izvođača popunjene poslovima sa druge strane Atlantika smanjuje se u oba smera. Tok sredstava za nabavku iz Evrope u Sjedinjene Države može biti ranjivost, ali je takođe snažan podsticaj za te firme da održe svoje poslovanje.

Lanci snabdevanja Lockheed Martin, RTKS-a i Northrop Grumman protežu se i u Evropi. Oni zavise od Evrope ne samo za narudžbine, već i za ispunjenje. Lanac snabdevanja F-35, na primer, obuhvata svih 50 država i brojne zemlje u Evropi. Bilo bi nemoguće održati raspored proizvodnje F-35 bez doprinosa industrije u Evropi i drugih saveznika SAD.

Isto se može reći i za druga ključna oružja, kao što je raketa PAC-3 MSE. Odnos odbrambene industrije je više simbiotski nego što sugerišu klevetnici.

Transatlantski slom u prodaji oružja i odbrambeno-industrijskoj saradnji bio bi obostrano osigurano uništenje za obe strane, a ne samo za Evropu.

Bilo bi politički duboko štetno za Trampovu administraciju da poremeti ovaj odnos. Neizbežni gubitak radnih mesta u proizvodnji potpuno je u suprotnosti sa predsednikovim ključnim predizbornim obećanjima o izgradnji jake ekonomije, prvenstveno oko povećanja izvoza i „fer trgovine“.

Američki lideri odbrane, koji već trpe gubitke zaliha, sigurno prenose ovu poruku i Beloj kući i Kapitol Hilu.

Pogoršanje globalnog bezbednosnog okruženja u poslednje tri godine bilo je blagodat za odbrambenu industriju, pri čemu je prodaja oružja u SAD dostigla rekordnih 319 milijardi dolara prošle godine, u poređenju sa samo 138 milijardi dolara 2021.

Niko u Sjedinjenim Državama ne bi imao koristi od preokreta tog trenda. Trampova administracija bi trebalo da želi da te brojke rastu, a još uvek mogu.

Sjedinjene Države ostaju neophodan arsenal za slobodni svet. Nijedna druga država ne može da isporuči borbene avione pete generacije, rakete protiv radijacije ili presretače balističkih projektila u značajnim količinama.

Evropa ne može da razvije ove sposobnosti u kratkom roku. Moraju ili da kupuju od Sjedinjenih Država ili da ostanu bez njih, a rat u Ukrajini je pokazao da ostanak bez toga nije pristupačna opcija.

Ali ni predsednik Tramp ne treba da pretpostavi da je Evropa zarobljeno tržište. Da pozajmim frazu koja se često koristi u odnosu na samog predsednika, Mercove komentare o „nezavisnosti“ od SAD treba „shvatiti ozbiljno, a ne bukvalno“.

Sjedinjene Države moraju da uvere evropske saveznike da ostaju privržene NATO savezu i bezbednosti kontinenta.

Slično tome, Evropa i Kanada treba da ispune svoje obećanje da će kredibilno ulagati u sopstvenu bezbednost. U 2014. je to bilo obećanje da će se potrošiti dva odsto BDP-a na odbranu, ali danas to više nije ni približno adekvatno, čak i kada SAD i dalje igraju aktivnu ulogu.

Mercova Hrišćansko-demokratska unija navodno već vodi razgovore sa Socijaldemokratskom partijom o izmeni nemačkog duga u okviru plana za novi specijalni fond za odbranu od 200 milijardi evra (210 milijardi dolara).

Ovo bi moglo da se koristi za finansiranje vojne pomoći Ukrajini i potreba Bundesvera. Želja da se sva ta sredstva usmere u evropske firme biće jaka, ali uravnoteženiji pristup bi bio strateški pravac delovanja.

Evropska unija procenjuje dodatne potrebe bloka za odbranu na 500 milijardi dolara. Ministri finansija EU i njihove kolege iz Velike Britanije razgovaraju o načinima da pozajme novac na sastanku G20 u Kejptaunu 26-27. februara.

Ukrajini će i dalje biti potrebno snabdevanje municijom iz SAD. Artiljerijske granate, protivvazdušni presretači i GMLRS su samo neke od municije bez kojih će Ukrajina trpeti.

Predsednik Tramp je rekao da je voljan da nastavi da prodaje oružje Ukrajini ako to finansira Evropa. Nemačka je već kupila dodatne M142 HIMARS direktno iz zaliha američke vojske za Ukrajinu. Norveška nastavlja da radi isto sa drugim odbrambenim kapacitetima.

Ovi sporazumi nude sredstvo za jačanje trilateralnih odnosa između SAD, evropskog NATO-a i Ukrajine.

Oni takođe mogu produbiti odbrambenu industrijsku saradnju, dodatno povećavajući interes svih strana za bezbednost jedne druge.

U Nemačkoj se već uspostavlja proizvodna linija PAC-2 GEM-T koja će proizvoditi rakete za evropske kupce. Ovo se može ponoviti za druge američke sisteme visoke potražnje koji su potrebni Ukrajini i drugima na kontinentu, kao što su PAC-3 MSE i GMLRS.

Produbljivanje odbrambene industrijske saradnje između Sjedinjenih Država i Evrope u ovom trenutku ozbiljne transatlantske tenzije može izgledati kontraintuitivno, ali to je realističniji pristup od odustajanja od saveza koji traje 75 godina.

Evropa ne može preko noći da zameni izvor više od polovine svog oružja (a to oslanjanje poslednjih godina raste, a ne opada). Pokušaj da se to uradi stvorio bi više problema nego što bi takav plan trebalo da reši.

Ako EU bude pratila Nemačku u omogućavanju članicama da imaju veću fleksibilnost u finansiranju njihove nacionalne odbrane, biće dovoljno novca na raspolaganju za ispunjavanje novih ciljeva potrošnje za NATO koji će biti postavljeni ove godine.

Dovoljna sredstva za povećanje odbrambene industrijske snage Evrope finansirala bi i suverene programe i kooperativne poslove sa Sjedinjenim Državama.

Ovo je model koji alijansa treba da izdrži još 75 godina. Evropa i SAD su i dalje potrebne jedna drugoj, čak i ako je neprijatno to priznati.