Zašto je „bela Amerika“ o kojoj Tramp sanja samo fantazija?

Koliko god imigranata da uspe da deportuje ili spreči da uđu u zemlju, beli raj koji obećava svojoj MAGA bazi – bez Somalijaca, meksičkih „silovatelja“ i, generalno, ljudi iz „sranje zemalja“ — bliži onoj Americi u kojoj je rođen, nije nešto što on može da ponudi, piše novinar Eduardo Porter u analizi za Gardijan.

Međutim, može naneti mnogo štete. Tramp, pokušavajući da učini Sjedinjene Države nepodnošljivim i za strance i, generalno, za ljude iz etničkih grupa koje se ne uklapaju u njegovu sliku američke porodice, ne „čini Ameriku ponovo velikom“.

Naprotiv, on osigurava da Amerika postane manja, starija, slabija i samim time manipulativnija.

Čak i da potpuno ukine imigraciju, to ne bi bilo dovoljno da vrati prošlu Ameriku za kojom Tramp žudi. Šta god da učini da ukloni imigrante, neće zaustaviti smanjenje udela ne-Hispano belih Amerikanaca u zemlji.

Tramp nije prvi političar koji je pokušao da zaštiti svoje uverenje o „beloj“ američkoj rasi koju treba zaštititi od strane kontaminacije.

Kvota po nacionalnom poreklu iz Džonson-Rid Akta iz 1924. bila je prilično uspešna u tome. Godine 1960, 75 odsto imigranata u SAD dolazilo je iz Evrope.

Ali nasip je popustio. Hart-Celer Zakon iz 1965. zamenio je kvote po nacionalnom poreklu sistemom zasnovanim na porodičnim vezama.

Danas samo oko 10 odsto imigranata dolazi iz Evrope, dok više od polovine dolazi iz Latinske Amerike.

Kada je Tramp imao četiri godine, beli ljudi su činili devet od deset Amerikanaca (popis nije pitao o hispano etničkoj pripadnosti). Do 2024, udeo ne-hispano belaca spao je na 57,5 odsto.

Ništa što Tramp učini da zaustavi imigraciju ne može promeniti ovu tendenciju.

Budući da će populacija ne-hispano belaca i dalje opadati, Popisni biro predviđa da će izgubiti 3,6 miliona ljudi u narednih pet godina, skoro 11 miliona u deceniji nakon toga, i više od 14 miliona u narednoj.

To znači da, ako Tramp i njegov etnonacionalistički saradnik Stiven Miler ostvare cilj da smanje buduću imigraciju na nulu, populacija SAD će se znatno smanjiti.

Do sredine veka biće manja za 6 odsto, do 2060. za 10 odsto, a do 2100. čak za jednu trećinu. P

redsednik možda nije potpuno svestan ovoga – njegovo razumevanje ekonomije je pokazalo slabosti – ali demografski pritisak došao bi po značajnoj ceni.

Populacija neće samo opadati. Postaće starija, jer će populacija radnog uzrasta opadati još brže.

Danas, ljudi stariji od 65 godina čine oko jedne petine populacije. U scenariju nulte imigracije, njihov udeo će porasti na jednu četvrtinu do sredine veka, a na više od jedne trećine do kraja veka, uz sve manju radnu snagu.

Podaci ipak zabrinjavaju ljude u Beloj kući. Njihovo „rešenje“, međutim, jednako je nerealno kao i ostali njihovi snovi: povećati američku plodnost, koja opada poslednje dve decenije i sada iznosi 1,6 dece po ženi u reproduktivnom dobu, znatno ispod približno 2,1 deteta neophodnog za stabilizaciju populacije.

Deo problema je u tome što je opadanje plodnosti globalni fenomen koji naučnici još uvek ne razumeju u potpunosti.

Ono se dešava ne samo u bogatim i srednje razvijenim zemljama, već i u najsiromašnijim zemljama sveta, gde je plodnost i dalje relativno visoka.

Pronatalističke politike u razvijenim zemljama, uključujući novčane naknade za decu, širu dostupnost vrtića i druge porodične podrške, imale su ograničen uticaj na spremnost porodica da imaju decu.

Drugi problem je što predložena rešenja Trampove administracije graniče s apsurdnim.

Uključuju „Nacionalnu medalju majčinstva“ za posebno plodne majke, časove praćenja plodnosti i 1.000 dolara koji bi bili položen u „Tramp račune“ za bebe rođene tokom njegovog predsedništva.

Sve to dolazi usred niza politika koje će otežati rađanje dece, kao što su smanjenja federalne podrške za dečije zdravstveno i nutritivno osiguranje, zahvaljujući predsednikovom zakonu o smanjenju poreza.

Trampov problem, ukratko, je taj što je jedina jednostavna politika koja bi ublažila demografski izazov SAD da se osloni na ljude prema kojima je izrazio neograničeni prezir: nebele imigrante.

U scenariju visokog priliva imigranata po podacima Popisnog biroa – gde neto imigracija iznosi prosečno oko 1,5 miliona godišnje – populacija SAD bi porasla 13 odsto do 2050. i 28 odsto do kraja veka. Udeo osoba starijih od 65 godina ne bi dostigao četvrtinu sve do 2070. godine.

Jedan izazov ovom scenariju je taj što možda neće biti dovoljno imigranata da se održi američka populacija, posebno kako plodnost opada i u Latinskoj Americi i Aziji.

Neto imigracija u SAD iznosila je 1,8 miliona godišnje između 2020. i 2024., pokrenuta talasom nakon pandemije Kovida. Prethodne decenije taj broj bio je oko 900.000 godišnje.

Veća zagonetka za predsednika je ipak nešto drugo. Ne-Hispano beli udeo populacije će se smanjivati pod bilo kojim scenarijem. Ali ako je imigracija visoka, opadaće brže: sa 58 odsto populacije ove godine na ispod 47 odsto do 2050. godine. Udeo hispano stanovnika porastaće sa malo ispod 20 odsto na skoro 26 odsto.

Izazov mora biti mučan za Trampa: ako želi da Amerika ostane velika, mora dopustiti da postane tamnija.