SAD će na kraju morati da se suoči sa činjenicom: Trampova „Tvrđava Amerika“ zavisi od stranih partnera

SAD žele da postanu samoodržive u naprednim tehnologijama, da budu dom snažne domaće proizvodnje i da ožive svoju odbrambenu industrijsku bazu.

Nedavna odluka predsednika Trampa da produži rok za uvođenje tarifa do 1. avgusta pokazuje koliko će biti teško ostvariti ovu viziju, navodi u analizi za Centar za evropske analize Kevin Alison, osnivač i predsednik kompanije Minerva Technology Futures, firme za geopolitičku obaveštajnu i savetodavnu politiku, specijalizovane za veštačku inteligenciju i povezani tehnološki sektor.

Na kraju krajeva, kaže, čak i najjača tvrđava treba spoljne snabdevajuće linije.

Što pre Trampova administracija prizna ovu osnovnu ekonomsku i tehnološku realnost, veće su šanse da izbegne ozbiljnu štetu po američki rast i druge prioritete, kao što je zadržavanje prednosti SAD u tehnološkoj konkurenciji sa Kinom.

Istovremeno, američki partneri iz Evrope i Azijsko-pacifičkog regiona moraju da priznaju da populistički politički pritisci i legitimne bezbednosne brige znače da nema povratka na stanje pre uvođenja ograničenja u trgovini.

Za administraciju SAD politička privlačnost zatvaranja granica je jasna.

Predsednik Tramp veruje da je globalna trgovina oslabila Ameriku uništavanjem radnih mesta u fabrikama.

Postoji dvostranački konsenzus u Vašingtonu da oslanjanje na Tajvan za najnaprednije poluprovodnike na svetu, ili na Kinu za kritične minerale potrebne za mrežnu opremu, predstavlja rizik po ekonomsku i nacionalnu bezbednost SAD.

Trampova administracija se nada da će tarife vratiti proizvodnju u SAD, od čelika do naprednih poluprovodnika, i povratiti radna mesta u fabrikama.

Takođe želi da podigne novac od uvoznih dažbina kako bi pomogla finansiranju američke vlade.

Ali pravljenje svega u SAD nije realno. Neki proizvodi ključni za strategiju administracije nikada nisu pravljeni u Americi.

Za druge, povratak proizvodnje neće se desiti dovoljno brzo ili u dovoljnoj meri da pokrije potrebe SAD kako tehnološka konkurencija sa Kinom jača.

Retki zemni elementi su dobar primer. Nakon što je proizvodnja u SAD dostigla vrhunac 1980-ih, tehnologija i inženjersko znanje potrebni za vađenje i preradu retkih zemnih elemenata u metale i legure koji se koriste u ključnim tehnološkim komponentama razvijeni su u Kini, a ne u Americi.

Iako danas nekoliko pilot-projekata radi u SAD, razvoj uporedive domaće kompletne snabdevačke linije mogao bi potrajati godinama.

Proizvodnja dovoljne količine poluprovodnika napravljenih u Americi kako bi se pokrile domaće potrebe takođe će predstavljati izazov.

Tokom Bajdenove administracije, subvencije u okviru CHIPS zakona imale su za cilj da podstaknu dovoljno ulaganja u domaću proizvodnju čipova u SAD, kako bi se osiguralo da potražnja za odbrambenim i drugim kritičnim aplikacijama može biti zadovoljena u fabrikama koje se nalaze u SAD.

Administracija Trampa sada želi da koristi tarife kao sredstvo za forsiranje mnogo većeg procenta proizvodnih kapaciteta čipova u SAD.

Međutim, proizvodnja najsavremenijih čipova je teško prilagodljiva.

Da bi se postigla komercijalno održiva proizvodnja, potrebni su timovi specijalizovanih inženjera koji provode mesece na licu mesta instalirajući opremu i rešavajući probleme na proizvodnim linijama.

Znanje potrebno za to često nije zapisano, već postoji kao „plemensko znanje“ unutar visoko efikasnih timova. To otežava repliciranje i ograničava dostupnu radnu snagu i stručnost za proširenje napredne proizvodnje čipova u SAD.

Postojeći kapaciteti su ograničeni. Nakon značajnih kašnjenja, TSMC-ova prva napredna proizvodna linija u SAD proizvodi čipove na čvoru od četiri nanometra, ali je kapacitet već rezervisan do 2027. godine.

Iako TSMC planira ulaganje od 165 milijardi dolara u tri dodatne napredne linije u Arizoni kako bi do 2030. godine proizveo čipove sledeće generacije, dve trećine njegovih najnaprednijih čipova i dalje će biti proizvedene u Tajvanu.

Dok ova ulaganja u proizvodnju u SAD sazrevaju, tarife će povećati cenu kako potrošačkih proizvoda, tako i digitalne infrastrukture potrebne za konkurenciju sa Kinom.

Fondacija za informacione tehnologije i inovacije (ITIF), američki tehnološki think tank, procenjuje da čipovi sami po sebi čine oko 60 odsto troškova server farmi.

To znači da bi carina od 25 odsto na čipove mogla povećati troškove izgradnje centara za podatke za 15 odsto – što predstavlja značajan iznos s obzirom na planove velikih tehnoloških kompanija za investicije u data centre u vrednosti od stotina milijardi dolara u narednim godinama.

Ova procena ne uključuje tarife na čelik, aluminijum i druge komponente koje bi takođe mogle biti dodatno oporezovane.

Viši troškovi za ove ulazne resurse mogu usporiti domaća ulaganja i dovesti američke kompanije u nepovoljan položaj na globalnom tržištu.

Oslanjanje na fabrčku automatizaciju pokretanu veštačkom inteligencijom koja bi pokrila manjak kvalifikovane radne snage i veće troškove zaposlenih verovatno previše počiva na hvalospevima Silicijumske doline.

Oštra konkurencija u robotici iz Kine znači da bilo koja komparativna prednost može biti kratkotrajna.

SAD će se na kraju morati suočiti sa činjenicom da ne mogu sve u potpunosti vratiti na domaću proizvodnju i da njihov prosperitet zavisi od pouzdanih stranih partnera.

Amerika će takođe morati nastaviti da se nosi sa zavisnošću od Kine za ključne ulazne sirovine, posebno retke zemljane elemente i druge kritične minerale, dok ulaganja usmerena na diverzifikaciju izvora snabdevanja, poput najave ulaganja MP Materials iz jula 2025, polako počinju da se realizuju.

Istovremeno, nema povratka na neometanu globalnu trgovinu. Ranljivosti u lancima snabdevanja i geopolitičke tenzije ne nestaju.

Evropske zemlje, posebno, sve će teže odvajati ekonomsku bezbednost od nacionalne bezbednosti suočene sa problemima kao što su prekomerni kapaciteti, krađa tehnologije i oružana međuzavisnost.

Alternativni pristup mogao bi dati prioritet ulaganjima u „friend-shoring“ (preseljavanje proizvodnje kod prijateljskih država), zajedničkom razvoju tehnologije i traženju novih trgovinskih struktura koje uzimaju u obzir ekonomske i bezbednosne interese.

Evropa, Japan, Koreja i Tajvan imaju prednosti u ključnim tehnologijama koje će biti teško replicirati i u potpunosti prebaciti na domaću proizvodnju u SAD – od fotolitografskih mašina do alata za preciznu proizvodnju, hemikalija i specijalizovanih čipova.

Evropa bi trebalo da bude spremna da istraži nove trgovinske okvire koji prepoznaju bezbednosne ranjivosti zajedno sa komercijalnim interesima.

SAD, s druge strane, moraće da priznaju da njihov trenutni pristup trgovini ne služi njihovim dugoročnim interesima.

Prvi će zahtevati političku fleksibilnost i spremnost da se ide dalje od okvira Svetske trgovinske organizacije. Drugi će postati verovatniji kako troškovi poremećaja i neizvesnosti izazvanih tarifama budu počeli da pogađaju korporativne profite, novčane tokove i finansijska tržišta.