Šta je Trampov „Dan oslobođenja“ najavljen za sredu i zašto je tako rizičan?

Ili možda nije? Takvo je Trampovo nestabilno vođstvo da ništa nije sigurno dok se ne dogodi. A odlučne naredbe naročito one o trgovini često bivaju poništene čim se donesu.

Ali Tramp obećava da će sreda, 2. april, biti „Dan oslobođenja“ – dan kada će uvesti recipročnu carinu, dolar za dolar, zemljama koje uvode takse na američke proizvode.

Njegov najdrastičniji potez do sada da transformiše globalni trgovinski sistem mogao bi na kraju uticati na svakog Amerikanca, povećavajući cene u trenutku kada su porodični budžeti već na ivici.

Međutim, predsednik implicitno poziva sve da prihvate strategiju koja obećava primamljive buduće koristi, ali zahteva žrtvu koja će trajati godinama.

Trampove politike trgovinskog rata već su izbrisale trilione dolara sa tržišta akcija – Dow Jones Industrial Average je samo u petak pao za 700 poena – i pogoršale strahove od recesije dok poverenje potrošača opada.

Takođe, otuđio je američke saveznike dok njegova spoljna politika počinje da razbija zapadni sistem saveza.

Kako se sreda približava, predsednik dodatno narušava poverenje na kojem ekonomija zavisi podižući kontradiktorna očekivanja – sugerišući, na primer, da bi neke zemlje ili industrije mogle biti izuzete od novih carina.

Njegovo vođstvo, koje često menja pravac, donosi rizik od iste štete kao i same politike.

Tramp smatra da će uvođenjem carina na uvoz primorati firme da presele proizvodnju i lance snabdevanja u Sjedinjene Države, čime će stvoriti radna mesta i oživeti regione koje je globalizacija ostavila osiromašenima.

Međutim, negativna strana je ta što će carine povećati cene za potrošače koji su već iscrpljeni visokim troškovima života. Takođe, ne postoji garancija da će firme zaista vratiti proizvodnju u Sjedinjene Države, jer bi takva promena trajala godinama i verovatno bi nadmašila Trampovo vreme na vlasti.

Ako predsednik sprovede ovu politiku, preuzeće veliki politički rizik. Ali čini se da nije svestan potencijalnog uticaja.

U šokantnom komentaru datom NBC News u subotu, milijarder koji predvodi kabinet milijardera i milionera bio je ravnodušan prema poskupljenju automobila izazvanom njegovim novim industrijskim carinama.

„Nije me briga ako podignu cene, jer će ljudi početi da kupuju američke automobile“, rekao je Tramp u telefonskom intervjuu. „Nije me briga, jer ako cene stranih automobila porastu, oni će kupiti američke automobile“.

Njegov stav rizikuje politički odgovor u trenutku kada su republikanci već oprezni u pogledu izbornog uticaja usporene ekonomije i Trampovih politika, pri čemu specijalni izbori za Kongres na Floridi ove nedelje prete da osramote stranku.

Trampovo gledište takođe zanemaruje složenost 25 odsto carina na automobile koje će stupiti na snagu ove nedelje.

Proizvodni procesi su duboko povezani sa fabrikama u Meksiku i Kanadi. To znači da će većina automobila proizvedenih u SAD postati skuplja.

I dok bi teorijski američki automobili u budućnosti mogli biti imuni na carine, viši troškovi proizvodnje i ulaganja potrebna za postavljanje proizvodnje isključivo unutar Sjedinjenih Država biće preneti na potrošače.

U narednim godinama cena novih automobila biće višestruko veća, što će dovesti do smanjenja radnih mesta u industriji.

Pobednici i gubitnici

Trampovo verovanje u gotovo mističnu moć carina ukorenjeno je u njegovom pogledu na svet kao mesta pobednika i gubitnika, kao i njegovoj uverenosti da su Sjedinjene Države dugo bile prevarene od strane evropskih i azijskih sila koje štite svoje industrije.

„Naplaćivaćemo zemljama da posluju u našoj zemlji i uzimaju naša radna mesta, uzimaju naše bogatstvo, uzimaju mnogo stvari koje su uzimale tokom godina“, rekao je Tramp novinarima prošle nedelje. „Uzeli su toliko iz naše zemlje, prijatelji i neprijatelji“.

Politika carina stara je koliko i same Sjedinjene Države. Međutim, mnogi ekonomisti krive restriktivnu trgovinsku politiku za izazivanje ogromnih teškoća tokom Velike depresije 1930-ih, dok je postratni period video postepeno smanjivanje trgovinskih barijera, a zatim radikalno oblikovanje globalne trgovine kako je 21. vek počeo.

ramp odbija da prihvati ekonomski konsenzus da carine izazivaju višu cenu jer uvoznici prenose troškove dodatnih taksi na potrošače. Ovo je posebno zabrinjavajuće jer birači nisu imali mnogo olakšanja od poskupljenja vitalnih dobara tokom godina pandemije. Iako je inflacija možda opala, uprkos znakovima da ponovo raste, trošak života se nije vratio na nivo pre pet godina.

Cilj predsednika da oživi ekonomske izglede u područjima pogođenim gubitkom fabrika je pohvalan. Ekonomska transformacija koju je izazvala globalizacija bila je bolna, oduzimajući zajednicama šanse i doprinoseći opojnoj epidemiji. Zvaničnici administracije tvrde da će Trampove politike obnoviti glavne ulice koje su ožiljane redovima zatvorenih prodavnica.

Osećaj gubitka u Rust Belt (naziv za područja severoistočnih i srednjeatlantskih država SAD) pogonima naterao je Trampa na politički uspon, jer je efikasnije nego drugi političari njegove generacije iskoristio bes običnih Amerikanaca.

Nema sumnje da obećanja prethodnih zvaničnika o moći globalizacije da svakog pojedinca u Americi učini bogatijim nisu se ispunila. Trampova trgovinska transformacija pokreće ta slomljena obećanja.

Jedan od argumenata za širenje slobodne trgovine i uključivanje Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju bio je da će to liberalizovati komunističkog giganta i učiniti ga manje pretnjom za Sjedinjene Države. Ali postojala je i ekonomska tvrdnja da će to učiniti američka radna mesta sigurnijim.

„Po prvi put, naše kompanije će moći da prodaju i distribuiraju proizvode u Kini, koje su proizveli radnici ovde u Americi, bez potrebe da presele proizvodnju u Kinu, prodaju putem kineske vlade ili prenose vrednu tehnologiju“, rekao je predsednik Bil Klinton u martu 2000. godine. „Moći ćemo da izvozimo proizvode, a da ne izvozimo radna mesta“.

Ovaj argument zvuči prazno mnogim Amerikancima četvrt veka kasnije. I dok se činilo logičnim pokušati da se političke reforme u Kini promovišu kroz ekonomsku politiku, Peking je umesto toga iskoristio trgovinske ustupke da finansira svoj uspon i učvrsti svoju represivnu unutrašnju vlast.

Idilična proizvodnja u stilu 1950-ih

Ali da li je predsednikov idealizovani pogled na buduću američku ekonomiju realističan?

Ponovno stvaranje idile američke proizvodnje iz 1950-ih godina je teško ostvariti u eri kada su konkurentske prednosti i ekonomska moć Sjedinjenih Država fokusirane na uslužne industrije, tehnologiju i porast poslova i trgovine zasnovane na veštačkoj inteligenciji.

Dok druge ekonomije Kanada, na primer mogu izgubiti u trgovinskom ratu sa moćnijim Sjedinjenim Državama, one i dalje mogu naneti veliku štetu američkim potrošačima.

Trampova vlastita nepredvidivost produžavanje rokova, davanje izuzetaka za carine, menjanje politike i potom ponovni insistiranje na istoj takođe je kontraproduktivna, i to ne samo zato što je pogodila tržišno zasnovane penzijske uštede miliona Amerikanaca.

Slikovni prikaz nestabilnog političara koji pokušava da lično manipuliše globalnom ekonomijom prema svojim satnim hirovima nosi rizik od katastrofe. I stvara nesigurnost koja će obeshrabriti proizvođače da se vrate kući.

Postoje i sumnje da li je predsednik na dugoročnom putu i hoće li biti spreman da plati političku i ekonomsku cenu za preoblikovanje globalne ekonomije.

Neki signali sugerišu da jeste.

„Pristup jeftinim proizvodima nije suština američkog sna“, rekao je sekretar za finansije Skot Besent na Ekonomskom klubu Njujorka ovog meseca.

„Američki san je ukorenjen u konceptu da svaki građanin može da postigne prosperitet, uspon i ekonomsku sigurnost. Previše dugo, dizajneri multilateralnih trgovinskih sporazuma nisu videli ovu stvarnost. Međunarodni ekonomski odnosi koji ne rade za američki narod moraju se preispitati“.