„Pobedniku pripada plen“: Ovo je Trampova opsesija decenijama

Prema pisanju Njujork Tajmsa, ono što je počelo kao pokušaj da se izvrši pritisak na venecuelanski režim da preda vlast i zaustavi tok droge i migranata ka Sjedinjenim Državama, prošle jeseni je počelo da se pretvara u odlučnost da se preuzme kontrola nad naftom te zemlje.

A predsednik je bio glavna pokretačka snaga te promene.

To, međutim, nimalo ne iznenađuje – Tramp je opsednut naftom već decenijama, čak i dok veći deo sveta aktivno pokušava da je ostavi iza sebe.

Još osamdesetih godina prošlog veka, Tramp se žalio na to što Sjedinjene Države štite Japan, Saudijsku Arabiju i druge zemlje kako bi obezbedile nesmetan protok nafte.

„Svet se smeje američkim političarima dok mi štitimo brodove koji nisu naši, prevoze naftu koja nam nije potrebna, a namenjena je saveznicima koji nam neće pomoći“, napisao je u novinskom oglasu iz 1987. godine.

Iako je od samog početka podržavao rat u Iraku, kasnije se žalio da SAD iz njega nisu izvukle dovoljnu korist.

„Ja bih uzeo naftu“, rekao je za Volstrit žurnal 2011. godine. „Ne bih napustio Irak i dozvolio Iranu da preuzme naftu.“ Te iste godine, odbacio je i humanitarne zabrinutosti u vezi sa Libijom, rekavši: „Libija me zanima samo ako uzmemo naftu.“

Ne iznenađuje, stoga, što je „uzeti naftu“ kasnije postalo mantra Trampove prve predsedničke kampanje i njegovog prvog mandata.

Žaleći se da su Sjedinjene Države dobile „ništa“ za sav novac potrošen na invaziju Iraka, rekao je: „Nekada je važilo: ‘Pobedniku pripada plen'“. Ja sam uvek govorio: ‘Uzmite naftu’“, gunđao je tokom foruma Commander in Chief 2016. godine.

Kao predsednik, iz istog razloga je 2019. godine insistirao i na zadržavanju američkih snaga u Siriji. „Volim naftu“, rekao je, „zadržavamo naftu.“

Ali dok su Irak, Libija, pa čak i Sirija bili sukobi koje su započeli Trampovi prethodnici, Venecuela je sasvim druga priča.

Nekoliko nedelja pre nego što je zarobio venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, Tramp je jasno stavio do znanja šta mora da se dogodi.

Dana 16. decembra 2025. najavio je naftnu blokadu te zemlje „sve dok Sjedinjenim Američkim Državama ne vrate svu naftu i drugu imovinu koju su nam prethodno ukrali“.

Zatim je, nakon hapšenja Madura, Tramp izjavio da će Sjedinjene Države „upravljati tom zemljom“ kako bi došle do njene nafte.

„Mi smo u naftnom biznisu“, rekao je. „Naše veoma velike američke naftne kompanije će ući, potrošiti milijarde dolara, popraviti teško urušenu infrastrukturu i početi da zarađuju novac.“

„Iz zemlje ćemo izvući ogromnu količinu bogatstva“, insistirao je Tramp. „A deo toga ide i Sjedinjenim Američkim Državama u vidu nadoknade za štetu koju nam je ta zemlja nanela.“

U sredu je ministar energetike Kris Rajt objavio da će Venecuela isporučivati svoju naftu Sjedinjenim Državama, „a zatim ćemo ubuduće, bez vremenskog ograničenja, prodavati na tržištu“, čime je praktično proglašena eksproprijacija najvažnijih nacionalnih resursa Venecuele.

Sve ovo snažno miriše na imperijalizam iz 19. veka. Ali problem Trampove opsesije naftom ide dublje od njegove želje da je otme drugima – silom ako je potrebno.

On je opsednut resursom koji se iscrpljuje i čiji značaj postepeno opada.

Pa ipak, čini se da to uopšte nije važno.

Tokom čitave svoje kampanje za reizbor, Tramp je i dalje naglašavao potrebu za povećanjem proizvodnje nafte. „Buši, bebo, buši“ postalo je jednako centralno za njegovu energetsku politiku kao što je „uzmi naftu“ bilo za njegove stavove o vojnim intervencijama.

Pozivao je naftne direktore da prikupe milijardu dolara za njegovu kampanju, obećavajući da će njegova administracija biti „sjajan posao“ za njihovu industriju. Neprestano je govorio o velikim rezervoarima „tečnog zlata“ u SAD, tvrdeći: „Zaradićemo čitavo bogatstvo.“

Ali to nisu bila samo predizborna obećanja. Po povratku na vlast, Tramp je oslobodio punu snagu američke države kako bi povećao domaću proizvodnju nafte i njen izvoz u inostranstvo.

Osnovao je Nacionalni savet za energetsku dominaciju, otvorio zaštićena područja na Aljasci i u Arktičkom nacionalnom rezervatu za divlje životinje za istraživanje nafte i gasa, potpisao zakon o trenutnom davanju dozvola za ofšor eksploataciju nafte i gasa, i ubrzao reformske procedure kako bi se ubrzala izgradnja cevovoda, proširenje rafinerija i izvoz tečnog prirodnog gasa.

Istovremeno, napadao je napore za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, nazivajući klimatske promene „prevarom“, ponovo je povukao SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma, i preduzeo niz koraka da zaustavi dugoročnu tranziciju sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije.

Potpisao je zakon kojim se ukidaju poreske olakšice i subvencije za kupovinu kućnih solarnih sistema i električnih vozila, pozvao se na nacionalnu bezbednost kako bi zaustavio ofšor vetroelektrane, i ukinuo grantove namenjene podsticanju proizvodnje obnovljive energije.

Problem sa svim ovim naporima je u tome što se Sjedinjene Države sada oslanjaju na fosilna goriva upravo u trenutku kada njihova globalna budućnost bledi.

Danas proizvodnja nafte već prevazilazi potrošnju, a očekuje se da će globalna tražnja dostići vrhunac kasnije tokom ove decenije. Tokom poslednjih 12 meseci, cena nafte pala je za više od 23 odsto, čime se dalja istraživanja i proizvodnja sve češće izbacuju iz ekonomske računice.

U međuvremenu, obnovljivi izvori energije postaju daleko isplativiji. Budućnost sve više leži u obnovljivim izvorima – da pokreću naše automobile, greju, hlade i osvetljavaju naše domove, napajaju data-centre, napredne proizvodne pogone i sve drugo što održava naše živote na Zemlji.

Iskorišćavanjem snage sunca, moći vetra i toplote Zemlje, Kina gradi svoju budućnost na neiscrpnim resursima.

I dok Peking prednjači, mnogi drugi slede njegov primer. Sve se to dešava baš u trenutku kada se Sjedinjene Države vraćaju oslanjanju na iscrpljive zalihe fosilnih goriva.

Ono na šta se Tramp kladi jeste da Sjedinjene Države postanu najveća i poslednja petrodržava na svetu. Kina se, s druge strane, kladi na to da postane najveća i trajna elektrodržava.