„Ako odbijete da se suočite s Trampom iz straha već ste izubili“: Granica između zakonitosti i odgovornosti

Međutim, ta presuda nije pružila istu zaštitu ljudima koji rade za njega u vladi.

Ta razlika sada podstiče sve više Trampovih kritičara da pokrenu pitanje da bi drugi visoki zvaničnici njegove administracije jednog dana mogli da se suoče s pravnom odgovornošću, uključujući i moguće krivične optužbe, zbog nekih od svojih najspornijih poteza, piše CNN.

I demokratski lideri i zagovornici „male d“ demokratije ukazuju na postupke koje bi neka buduća administracija mogla da preispita zbog mogućih krivičnih povreda zakona, kao što su napadi čamcima na Karibima i imigracijske racije u Čikagu.

Iako je Vrhovni sud zaštitio Trampa, oni koji učestvuju u donošenju njegovih odluka „nemaju imunitet“, naglasio je ove jeseni lider demokrata u Predstavničkom domu Hakeem Džefris.

„A realnost je da je rok zastarelosti pet godina i da će biti odgovornosti sa sledećom administracijom, ako ne i ranije.“

Međutim, i sama rasprava o mogućnosti buduće odgovornosti Trampovih pomoćnika i savetnika duboko je kontroverzna čak i među njegovim kritičarima.

Neki strahuju da bi to moglo da se obije o glavu na izborima za Kongres 2026. godine, i time što bi skrenulo pažnju sa ključne poruke o pristupačnosti, i time što bi pomoglo Trampu da mobiliše svoju bazu – kao što je to učinio sa sopstvenim optužnicama uoči izbora 2024. godine.

Drugi, pak, smatraju da isticanje mogućnosti eventualne krivične odgovornosti predstavlja najbolju nadu da se već sada obuzda ponašanje Trampovih zvaničnika.

Tramp, naravno, može ovu raspravu učiniti bespredmetnom izdavanjem sveobuhvatnih pomilovanja ljudima iz svoje administracije pre nego što napusti funkciju, verovatno u januaru 2029. godine.

Ali Ezra Levin, suosnivač liberalne aktivističke grupe Indivisible, kaže da bi čak i ako bi takav potez onemogućio stvarna krivična gonjenja, pritisak da Tramp to učini iskristalisao važne javne rasprave.

„Naterajte ga da to uradi, a zatim prepustite javnosti da odluči da li želi da podrži režim koji štiti svoje pešadince od odgovornosti za neustavne i nezakonite postupke“, rekao je Levin. „Uostalom“, dodao je, „ako odbijete da se suočite s Trampom iz straha da bi mogao da odigra tu kartu, već ste izgubili“.

Pitanja zakonitosti

Već od prvih sati svog drugog mandata, Tramp je testirao granice svojih zakonskih ovlašćenja na gotovo svim poljima.

Jedna od posledica bili su deseci odluka saveznih sudova u kojima je zaključeno da su postupci administracije prekršili konkretne zakone ili temeljna ustavna prava.

Norm Ajzen, suosnivač fonda Democracy Defenders Fund i bivši savetnik za etiku u Beloj kući predsednika Baraka Obame, rekao je da te sve brojnije sudske odluke koje ukoravaju administraciju — od kojih su mnoge doneli sudije imenovane od strane republikanaca – pokazuju da zemlja prolazi kroz „epidemiju nezakonitosti“ bez presedana.

„Nikada nije bilo ničeg sličnog“, rekao je Ajzen. „Pitanje na koje će morati da se odgovori jeste: koliko je često u tom ogromnom polju zloupotreba pređena granica krivičnog dela, i ko je za to odgovoran?“

Kako Ajzen sugeriše, rasprava o tome da li su zvaničnici administracije potencijalno prekršili krivične zakone tek počinje. Kritičari su za sada usmerili pažnju na nekoliko mogućnosti.

Među njima su deportacije nedokumentovanih imigranata uprkos sudskim nalozima koji takve radnje blokiraju; moguća kršenja Zakona o privatnosti prilikom deljenja hipotekarnih zapisa Trampovih kritičara sa Ministarstvom pravde; kao i opsežno davanje pomilovanja podnosiocima zahteva koji imaju finansijske ili političke veze sa predsednikom.

Iako je Vrhovni sud presudio da Tramp ne može krivično da odgovara za poteze administracije, Ajzen ističe da isto možda ne važi za druge uključene u te postupke, poput odluka o pomilovanjima.

Ako bi se moglo dokazati da je neko dobio pomilovanje zbog usluga koje je obećao Trampu, oni koji su učestvovali u donošenju te odluke „potencijalno bi snosili odgovornost“, rekao je Ajzen.

U intervjuu mi je kongresmen Robert Garsija, najviši demokrata u Odboru Predstavničkog doma za nadzor i reformu vlade, rekao da će „u središtu našeg rada, kada osvojimo većinu, biti borba protiv korupcije i obezbeđivanje da imamo vladu koja je pravedna i koja poštuje Ustav“.

Uz sudske postupke i novinarska razotkrivanja koja ukazuju na „verovatnu krivičnu aktivnost širom vlade“, rekao je, „važno je da to dokumentujemo“.

Bela kuća nije odgovorila na zahtev za komentar povodom sve intenzivnije rasprave među demokratama i zagovornicima demokratije o mogućnosti buduće krivične odgovornosti za postupke koje administracija preduzima danas.

Dva ključna fronta rasprave o odgovornosti

Razgovor o potencijalnoj budućoj pravnoj odgovornosti Trampovih zvaničnika najdalje je odmakao na dva fronta.

Prvi se odnosi na militarizovane akcije sprovođenja zakona koje sprovode Služba za imigraciju i carinu (ICE) i drugi savezni zvaničnici.

Izvršnom naredbom od ove jeseni, demokratski guverner Ilinoisa Dž. B. Pricker osnovao je Komisiju za odgovornost Ilinoisa (Illinois Accountability Commission) kako bi se „stvorio javni zapis, uključujući i kroz javna saslušanja, radi dokumentovanja postupanja saveznih službenika“ tokom racija.

Pored davanja preporuka u vezi sa politikama, Pricker je naložio komisiji, koja bi trebalo da podnese izveštaj u januaru, da nadležnim institucijama uputi „potencijalna kršenja zakona“.

„Jednog dana će se uloge zameniti“, rekao je Pricker tokom racija. „Ovi ljudi treba da shvate da možda danas neće biti krivično gonjeni iako razmatramo i tu mogućnost  ali bi mogli da budu gonjeni nakon Trampove administracije, jer rok zastarelosti još neće isteći.“

Još više rasprave vodi se o tekućoj kampanji administracije koja uključuje vojne udare protiv navodnih krijumčara droge na moru. Administracija je odlučno branila zakonitost tog programa, ali, uprkos zahtevima demokrata, nije objavila memorandum Kancelarije pravnog savetnika Ministarstva pravde koji daje pravno obrazloženje za te udare.

Neki kritičari te kampanje, poput demokratskog senatora Marka Kelija iz Arizone, sugerisali su da bi napadi naročito takozvani „dvostruki udar“ na one koji su preživeli prvi napad na čamac 2. septembra mogli predstavljati ratne zločine prema međunarodnom pravu.

Drugi, pak, tvrde da je neubedljivo iznositi tvrdnju da su Sjedinjene Države pravno u ratu sa narko-krijumčarima i da se, shodno tome, primenjuje savezno krivično pravo.

„Ovo je ubistvo i ovo je zvanično odobrena kampanja za vršenje ubistava“, rekla je Tes Bridžman, glavna i odgovorna urednica sajta Just Security i bivša zamenica pravnog savetnika Saveta za nacionalnu bezbednost u vreme Obamine administracije.

Tramp je, rekla je ona, „ovom odlukom doveo sve u lancu komandovanja ispod sebe u (pravnu) opasnost“.

Upitana da li bi sledeći predsednik trebalo da pokrene krivična gonjenja protiv onih koji su učestvovali u toj kampanji, Bridžman nije oklevala.

„Da, i to treba da počne od vrha, a ne od dna“, rekla mi je. „Najodgovorniji su oni koji izdaju naređenja, a ne oni koji se nađu u poziciji da moraju da odbiju naređenja.“

Istorija nudi presedane, ali ne i jasne odgovore

Kako, ili čak da li, pozvati bivše zvaničnike na odgovornost predstavlja izazov za društva širom sveta koja pokušavaju da obnove demokratske norme nakon smene vlada koje su urušile vladavinu prava.

Pitanje najdelotvornijeg oblika odgovornosti za vlade koje krše zakon ponekad nazvano „tranziciona pravda“ predmet je opsežnih akademskih istraživanja, ali bez jedinstvenog stava.

„Ono što opisujete klasična je dilema tranzicione pravde za koju ne postoji jedno opšteprihvaćeno tačno rešenje“, rekao je Dejvid Pozen, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Kolumbija.

„Veoma je teško unapred reći da li je ovo pravi ili pogrešan pristup.“

Pitanje da li tražiti odgovornost bivših zvaničnika često se opisuje kao izbor između „mira i pravde“, rekao je Erik Vibelhaus-Bram, profesor javne uprave na SUNY Binghamton univerzitetu, koji je opširno pisao o ovim temama.

Odricanje od odgovornosti obično se predstavlja kao način podsticanja društvenog mira u polarizovanim društvima, ali po cenu uskraćivanja pravde onima koji su pretrpeli štetu zbog postupaka prethodne vlasti.

U izveštaju iz 2020. godine, organizacija Protect Democracy, koja se bavi autoritarnim pretnjama američkom ustavnom sistemu, popisala je neke od troškova i koristi svakog pristupa.

„Najvažniji zaključak na najvišem nivou jeste da, nakon što su zvaničnici na svim nivoima vlasti počinili zloupotrebe moći – bilo da su one tehnički zakonite ili ne – ne postoje dobre opcije“, rekao je Grant Tjudor, jedan od koautora izveštaja.

„A jedna od zamki u koju često upadamo u američkom kontekstu jeste da tražimo rešenje bez ikakve cene, što je jednostavno besmisleno.“

Gotovo svaki pokušaj da se bivše vlade pozovu na odgovornost, zaključili su autori u izveštaju, „haotičan je, skup i dugotrajan“, uz rizik „produbljivanja političkog cinizma“ i pretvaranja „optuženih u mučenike“.

Ali, nastavlja se u izveštaju, „istorija takođe pokazuje da troškovi neprocesuiranja ozbiljnih prestupa mogu biti još veći“.

Konkretno, autori upozoravaju da izostanak odgovornosti može podstaći „osećaj nekažnjivosti“ među nosiocima funkcija, što ohrabruje buduća kršenja zakona.

Nedavno iskustvo Sjedinjenih Država pruža obilje dokaza za obe strane rasprave o odgovornosti. Bridžman je, na primer, tvrdila da je odluka Obamine administracije da ne goni zvaničnike umešane u program mučenja osumnjičenih terorista za vreme Džordža Buša ohrabrila vojsku da sledi Trampove zahteve u napadima na čamce. „Nedostatak odgovornosti za mučenje doveo nas je na ovaj put“, rekla je ona.

U suštini, nastavila je Bridžman, Obamina administracija je popustila pred argumentom da bi svaki pokušaj da se prethodnici pozovu na odgovornost bio viđen kao „obračun sa političkim neprijateljima“.

Sve dok se buduće administracije budu plašile da preduzmu poteze koji se mogu tako predstaviti, dodala je, „niko na najvišim nivoima naše vlasti nikada ne može biti pozvan na odgovornost“.

Međutim, dok Obamini izbori u vezi s mučenjem mogu da ilustruju rizike nepozivanja na odgovornost, mnogi veruju da višestruke optužnice protiv Trampa tokom mandata predsednika Džoa Bajdena naglašavaju opasnosti njenog sprovođenja.

Bajdenovo Ministarstvo pravde oklevalo je da ispita Trampove postupke u pokušajima da poništi izbore iz 2020. godine, a zatim je istragu započelo toliko kasno da je Tramp uspeo da „razvuče vreme“ pravnim izazovima – dok je istovremeno profitirao od reakcije svoje baze protiv optužnica.

Sada se Trampove pristalice pozivaju na njegove optužnice kako bi opravdale njegov sopstveni progon slučajeva – ma koliko dokazi bili slabi – protiv političkih protivnika.

„Mislim da je, gledano unazad, pošteno reći da smo (pod Bajdenom) dobili najgore iz oba sveta“, rekao je Pozen. „Pokušaj da se krene protiv Trampa koji su njegove pristalice u velikoj meri doživele kao progon, ali koji nije vođen sa dovoljno snage i hitnosti da bi se na vreme došlo do konačnog ishoda.“

Bez odgovornosti, koje prepreke preostaju?

Za one koji zagovaraju odlučnu akciju, pouka tog iskustva nije da se buduća administracija odrekne odgovornosti, već da je sprovodi brže i sveobuhvatnije.

Levin, čija je grupa Indivisible bila jedan od glavnih organizatora marševa „No Kings“, rekao je da bi demokratski zakonodavci trebalo jasno da signaliziraju nameru da istraže moguće kršenje zakona kada sledeći put ponovo preuzmu Kongres ili Belu kuću.

„Način na koji autoritarci učvršćuju vlast jeste tako što ubeđuju sve oko sebe da će ostati na vlasti i da je pametno stati iza njih“, rekao je. „A vi morate da probušite taj balon.“

Pozen takođe smatra da pominjanje mogućnosti budućih krivičnih gonjenja može obeshrabriti kršenje zakona već danas.

Međutim, rekao je da bi svaka buduća administracija morala da zaštiti takva gonjenja od neizbežne optužbe da su politički motivisana, možda usvajanjem nedavnog predloga dvojice profesora prava da se ovlasti dvostranački panel bivših američkih tužilaca da razmatra sve optužnice protiv prethodnih administracija.

„Moramo da učinimo nešto kako bismo uverljivo pokazali da ovo nije samo stranačka osveta“, rekao je Pozen.

Suprotno tome, Vibelhaus-Bram smatra da bi iskustvo iz Bajdenove ere trebalo da natera demokrate da dvaput razmisle pre nego što sugerišu buduću krivičnu ili drugu pravnu odgovornost za postupke Trampove administracije.

„S obzirom na nedostatak uspeha tih pokušaja odgovornosti, mislim da bi postojala značajna nevoljnost da se to ponovo pokuša“, rekao je, navodeći rizik da bi Tramp ponovo mogao da se „predstavi kao mučenik koji je nepravedno napadnut“.

Simon Bazelon, glavni autor nedavnog izveštaja o kojem se mnogo govorilo, a koji poziva demokrate da usmere svoju poruku na ekonomska pitanja, takođe smatra da je pogrešno da stranka naglašava buduću pravnu odgovornost za Trampove postupke.

„Veliki deo razloga zašto se politički nalazimo tamo gde jesmo jeste to što ljudi koji čine profesionalnu klasu demokratske politike imaju veoma drugačije prioritete od prosečnog birača“, rekao je Bazelon, savetnik u centrističkoj demokratskoj grupi Welcome.

„Stvari koje kod njih najviše emotivno odjekuju su, na primer, napadi na čamce, maskirani agenti ICE-a na ulicama i pretnje vladavini prava. Ali… radnički birači su pre svega fokusirani na sopstvenu ekonomsku dobrobit“, rekao je Bazelon. Kao rezultat toga, dodao je, „veliki deo pitanja pred demokratama glasi: da li ću dati prednost temama koje meni lično najviše znače, ili ću se pre svega usredsrediti na teme koje najviše znače prosečnom Amerikancu?“

Jedini izuzetak od tog pravila, rekao je Bazelon, jesu optužbe za ličnu korupciju protiv Trampa, za koje smatra da se lako mogu povezati sa ekonomskom porukom prema kojoj je predsednik dodatno obogatio sebe i svoje bogate saveznike, dok je zanemarivao pritisak rasta troškova života koji pogađa prosečne porodice.

Tjudor, zagovornik javnih politika u organizaciji Protect Democracy, priznaje sve zamke koje prate nastojanja da se uspostavi odgovornost.

Ipak, kaže da je nepreduzimanje bilo kakvih posledica za moguća kršenja zakona i dalje najgora opcija. „Ako zažmurite i praktično potvrdite zloupotrebe, dajete im dozvolu da se ponove i verovatno u još težem obliku“, rekao je.

Može se tvrditi da je taj ciklus već vidljiv u Trampovom drugom mandatu, pri čemu predsednik i njegovi saradnici znatno agresivnije testiraju zakonske granice nego tokom prvog.

Bez verodostojne pretnje eventualnim posledicama za one oko njega – ako već ne i za samog Trampa – može biti malo ograničenja u tome koliko će administracija agresivno nastaviti da ispituje te granice.