„Mislio je da može da promeni svet“: CNN analizira Trampove frustracije u spoljnoj politici

Ali stvari ne idu baš najbolje za 47. predsednika, piše CNN u analizi. Tramp možda može da zastraši tehnološke gigante da se ponašaju u skladu s njegovim zahtevima i da koristi moć vlade kako bi pokušao da savije institucije poput Univerziteta Harvard i sudova, ali neki svetski lideri su mnogo teži za zastrašivanje.

Ruski predsednik Vladimir Putin ga stalno ignoriše i ponižava, prkoseći američkim naporima da se okonča rat u Ukrajini.

Ruski mediji sada predstavljaju Trampa kao onog koji priča oštro, ali uvek popusti.

Predsednik je takođe mislio da može da oblikuje Kinu prema svojoj volji tako što će se suprotstaviti lideru Si Đinpingu u trgovinskom ratu.

Ali pogrešno je razumeo kinesku politiku. Jedna stvar koju autoritarni lider u Pekingu nikada ne može da uradi jeste da se povinuje američkom predsedniku.

Američki zvaničnici sada kažu da su frustrirani što Kina nije ispunila obaveze koje su bile zamišljene da smanje tenzije u trgovinskom sukobu.

Kao i sa Kinom, Tramp je popustio i u trgovinskom ratu sa Evropskom unijom. Tada je komentator Financial Times, Robert Armstrong, razbesneo predsednika smislivši izraz TACO trgovina — “Trump Always Chickens Out” (Tramp uvek ustukne).

Svi su mislili da će Tramp i Benjamin Netanjahu biti na istoj talasnoj dužini. Uostalom, tokom svog prvog mandata Tramp je izraelskom premijeru dao praktično sve što je želeo.

Ali sada, kada pokušava da posreduje u postizanju mira na Bliskom istoku, Tramp otkriva da je produžavanje sukoba u Gazi od egzistencijalnog značaja za Netanjahuovu političku karijeru — slično kao što je Ukrajina za Putina.

Trampova ambicija da postigne nuklearni sporazum sa Iranom frustrira izraelske planove da iskoriste trenutnu stratešku slabost Islamske Republike kako bi pokušali vojno da unište njene nuklearne reaktore.

Moćni lideri slede svoje verzije nacionalnog interesa, koje postoje u paralelnoj realnosti i na drugačijim istorijskim i stvarnim vremenskim linijama u odnosu na kraće, više transakcione ciljeve američkih predsednika.

Većina njih nije podložna ličnim molbama koje ne donose neku protivuslugu. A nakon što je Tramp pokušao da ponizi ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i južnoafričkog predsednika Kirila Ramufosu u Ovalnoj sobi, privlačnost Bele kuće počinje da bledi.

Proveo je mesece prošle godine na predizbornoj kampanji hvaleći se da bi njegovi „vrlo dobri odnosi“ s Putinom ili Sijem magično rešili duboke geopolitičke i ekonomske probleme između svetskih sila koji možda i nisu rešivi.

Nije on prvi američki lider koji pati od takvih zabluda. Predsednik Džordž V. Buš je poznat po tome što je, gledajući tiranina iz Kremlja u oči, rekao da je „osetio njegovu dušu“.

Predsednik Barak Obama je omalovažavao Rusiju kao propadajuću regionalnu silu i jednom prilikom nazvao Putina „dosadnim klincem iz zadnje klupe“. To se nije baš dobro završilo kada je taj dosadni klinac anektirao Krim.

Šire gledano, predsednici 21. veka svi su se ponašali kao da su ljudi sudbine. Buš je došao na vlast odlučan da SAD ne bude svetski policajac.

Ali napadi 11. septembra 2001. pretvorili su ga upravo u to. Započeo je ratove u Avganistanu i Iraku — koje su SAD formalno dobile, ali su izgubile mir. Njegov neuspešni cilj u drugom mandatu da demokratizuje arapski svet nikada nije zaživeo.

Obama je pokušao da ispravi greške iz globalnog rata protiv terorizma i otputovao je u Egipat kako bi poručio muslimanima da je došlo vreme za „novi početak“. Njegov rani predsednički mandat bio je prožet osećajem da će njegova harizma i jedinstvena životna priča sami po sebi biti globalni eliksir.

Džo Bajden je putovao širom sveta govoreći svima da je „Amerika ponovo tu“ nakon što je izbacio Trampa iz Bele kuće.

Ali četiri godine kasnije, delimično zbog sopstvene katastrofalne odluke da se kandiduje za drugi mandat, Amerika — ili bar ona internacionalistička verzija posle Drugog svetskog rata — ponovo je nestala. A Tramp se vratio.

Trampov populizam „Amerika na prvom mestu“ zasniva se na pretpostavci da su SAD decenijama bile iskorišćavane, bez obzira na to što su upravo zahvaljujući svojim savezništvima i oblikovanju globalnog kapitalizma postale najmoćnija nacija u istoriji planete. Sada, igrajući ulogu autoritarnog vođe koga svi moraju da slušaju, on ubrzano rasipa to nasleđe i razara američku „meku moć“ — tj. moć ubeđivanja — svojom agresivnošću.

Prva četiri meseca Trampovog predsedničkog mandata, sa pretnjama tarifama, upozorenjima o teritorijalnoj ekspanziji SAD u Kanadu i Grenland, i ukidanjem programa globalne humanitarne pomoći, pokazuju da i ostatak sveta ima pravo glasa u onome što se dešava.

Za sada, izgleda da su lideri u Kini, Rusiji, Izraelu, Evropi i Kanadi zaključili da Tramp nije toliko moćan koliko misli da jeste, da ne postoji cena za suprotstavljanje njemu, ili da im unutrašnja politika nalaže da mu se odupru.