Ukrajina ima istorijsku priliku da zalupi vrata uvozu ruskog gasa. Hoće li?

Aktuelni sporazum o kretanju gasa iz Rusije u evropske zemlje zavisne od jeftine energije Kremlja ističe 1. januara, podseća Aura Sabadus, novinarka specijalizovana za evropska energetska tržišta za Independent Commodity Intelligence Services (ICIS) sa sedištem u Londonu, u analizi za CEPA.org.

Susedi Ukrajine, svi su članice EU i NATO, sada su u panici. Nekoliko kompanija i lobističkih grupa iz Austrije, Mađarske, Slovačke i Italije uputilo je pismo šefici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen 17. decembra. Njihovu kampanju široko podržavaju njihove vlade.

Deklaracija je bila puna upozorenja o humanitarnim krizama, rastućim troškovima života i novoj krizi u snabdevanju energijom, koja bi zadesila Evropu ako se tranzit gasa preko Ukrajine ne obnovi po isteku roka. Činilo se da se kontinent suočava sa novom energetskom katastrofom.

Ipak, Brisel je delovao potpuno nepokolebljivo: „Komisija ne podržava nikakve razgovore o produženju ugovora niti druga rešenja za održavanje tranzitnih tokova i nije bila uključena u bilo kakve pregovore o tome“.

Dodajte ovome stalna poricanja Ukrajine da će prihvatiti novi dogovor, i to bi izgleda bilo to.

Ukrajinski sporazum o tranzitu gasa je pri isteku, što dodatno smanjuje zavisnost kontinenta od ruske energije. Poruka bi bila jasna – dani ucenjivanja Kremlja fosilnim gorivima su skoro gotovi jer Evropa pridaje veću težinu solidarnosti i bezbednosti.

Pa, možda. Dok se zemlje poput Mađarske, Slovačke i Austrije uopšte ne suočavaju sa problemom u nabavci alternativnih izvora energije – sve su priključene na evropsku mrežu i mogu da je koriste kao i svi drugi – one odlučuju da to ne čine jer njihove vlade žele da izbegnu veće troškove i (mnogi veruju) jer saosećaju sa Kremljom.

Oni zaista ne žele da ruski gas prestane da teče.

Pa kako bi se stvari mogle odvijati?

Već postoje nacrti kako bi se time upravljalo. Ukrajina je 17. decembra rekla da bi bila voljna da dozvoli snabdevanje gasom kroz svoju mrežu istok-zapad sve dok ne potiče iz Rusije. Ako ovo zvuči upitno, to je zato što i jeste.

Gas se vrlo lako može rebrendirati i niko ne bi znao (jer molekuli gasa ne dolaze sa nacionalnim zastavama porekla).

Ali pošto Mađarska, Slovačka i Austrija izazivaju malo simpatija, zbog svoje politike ili svog bogatstva, može se desiti da osiromašena Moldavija postane dete poster nove kampanje.

Moldavija bi sada mogla da tvrdi da bi poteškoće oko uvoza preko neruske rute bile nepremostive, a u tom trenutku bi EU bila pozvana da ubedi Ukrajinu da obnovi tranzit kako bi se izbegla, kako bi Moldavija mogla da tvrdi, humanitarna kriza sredinom zime.

Jednom kada Ukrajina pristane na to, ruski centralnoevropski konzumenti gasa nadali bi se da će moći da se snađu u dogovoru, otvarajući kapije za uvoz jeftinog gasa (i naravno) ruskog zlonamernog uticaja.

Scenario, ili neka varijacija, daleko je od neverovatnog.

Moldavija je, kao i Ukrajina, meta ruskog teritorijalnog širenja. S obzirom na ovo saznanje, ponekad se ponaša na čudan način.

U novembru, i nakon dva putovanja u Rusiju, vršilac dužnosti generalnog direktora moldavskog gasnog lidera Moldovagaza, sastavio je nacrt pisma u kojem je izložio planove za potpisivanje Centralnoevropske deklaracije od 17. decembra u znak podrške tranzitu.

Ranija verzija ovog dokumenta, u koju sam imala uvid, sadržala je imena nekoliko evropskih gasnih kompanija i udruženja, uključujući ukrajinskog operatera gasne mreže, GTSOU, i njegovog generalnog direktora Dmitra Lipu. Ni Moldovagaz ni GTSOU nisu se pojavili u konačnoj verziji.

Međutim, više izvora bliskih diskusijama a koje sam intervjuisala potvrdili su da su obe kompanije bile uključene u nedavne razgovore.

U međuvremenu, postoje mučne indicije da je Kijev, uprkos glasnim odbijanjima ukrajinskih zvaničnika, spreman da zaključi dogovor.

Pošto postojeći sporazum ističe, GTSOU je trebalo da priprema ogromnu mrežu gasovoda u zemlji, koja može samostalno da pokrije trećinu evropske potražnje za gasom, da radi na mnogo nižem nivou. Ali umesto da demontira infrastrukturu, kompanija ju je u suštini zaustavila. To ostavlja njegove opcije otvorene.

Kako se godina završi, i Kijev i Brisel će se verovatno suočiti sa dodatnim pritiskom. Postoji nekoliko pitanja koja treba da se razmotre.

Preovlađujući argument koji iznose promoteri jeste da bi to omogućilo pristup jeftinom gasu i povratilo konkurentnost Evrope.

Ovo bi značilo da se zaboravi da se rastući troškovi života u Evropi direktno pripisuju Kremlju. Energetska kriza koju je izazvala Rusija 2022. takođe je primorala EU da izdvoji preko 800 milijardi evra za potrošačke subvencije kako bi ublažila uticaj krize u snabdevanju.

Da se ​​ovo stavi u kontekst, vrednost subvencija za rešavanje ruske energetske krize bila je skoro sedam puta veća od ukupne finansijske podrške koju je EU dala Ukrajini od invazije u punom obimu.

Većina evropskih zemalja više ne zavisi od ruskog gasovoda jer razume rizike. Komisija je u međuvremenu ocenila da bi gubitak ukrajinskog tranzitnog gasa bio „zanemarljiv“.

Mađarska i Slovačka lukavo tvrde da je rizik uvoza sa Zapada prevelik. To je očigledno bez osnova s obzirom na opsežne napore Evrope da pomogne svojim članicama i onim ranjivim susedima izvan EU.

Što se tiče Ukrajine i Moldavije, zbunjujuće je i zabrinjavajuće da su nakon godina ucene iz Kremlja, izgleda da spremne da se ponovo rukuju sa starim nasilnikom.

Ukrajina ima priliku da zalupi vrata Rusiji. Odluka pripada isključivo predsedniku Zelenskom i njegovoj vladi od kojih se traži da se odreknu tranzitnih taksi od 800 miliona dolara, oko 0,5 odsto BDP-a, kako bi se oslobodili ruske energetske omče.

Hoće li učiniti razumnu stvar? Uskoro ćemo znati.