Dva su ishoda sada najverovatnija: A šta ako Ukrajina padne?

Od februara 2022. godine, kada je Moskva započela punu, sveobuhvatnu invaziju na čitavu zemlju, ukrajinski narod suočava se s neprekidnim, razornim napadima.

Desetine hiljada ljudi je ubijeno ili ranjeno, milioni su ostali bez domova.

Ukrajinska industrija, prodavnice, škole, bolnice i elektrane su uništene, plodna poljoprivredna zemljišta pretvorena su u pustoš.

Deca su ostala bez roditelja, traumatizovana su ili oteta. Uprkos brojnim apelima, svet nije uspeo da zaustavi pokolj. Ipak, Ukrajina, brojčano i vojno nadjačana, nastavila je da se bori.

Ukrajinsko herojstvo usred užasa postalo je toliko uobičajeno da se gotovo podrazumeva, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Ali kako predsednik Rusije, Vladimir Putin, pojačava rat, svake noći terorišući Kijev i druge gradove rekordnim brojem naoružanih dronova, dok američka podrška i mirovni napori slabe, a preopterećeni ukrajinski vojnici na prvoj liniji fronta dostižu tačku iscrpljenosti – takva ravnodušnost deluje sve opasnije pogrešno.

Pitanje koje više nije hipotetičko postaje sve realnije i hitnije: šta ako Ukrajina padne?

Ako bi Ukrajina pala, to bi predstavljalo epski strateški neuspeh Zapada – ravan, ako ne i veći od katastrofa u Avganistanu i Iraku.

Negativne posledice po Evropu, Britaniju, transatlantski savez i međunarodno pravo bile bi zastrašujuće. Sama ta pomisao bi trebalo da bude dovoljan alarm.

Već od kraja 2023. godine, kada je ukrajinska kontraofanziva stala, postalo je jasno da Ukrajina ne pobeđuje.

Tokom većeg dela ove godine, ruske snage su neumoljivo napredovale u Donjecku i drugim istočnim žarištima, bez obzira na visoku cenu.

Procene kažu da su ruske žrtve – poginuli i ranjeni – nedavno premašile milion.

Ipak, oni i dalje nadiru. Iako velikog proboja nije bilo, za ukrajinske branioce koji su stisnuti i loše snabdeveni, rat je postao svakodnevna borba za opstanak. Zapanjujuća je sama činjenica da uopšte uspevaju da izdrže.

Ozbiljno je pitanje koliko još dugo Ukrajina može da drži liniju – na bojnom polju, u vazduhu, diplomatski i politički.

Nedostaje joj ljudstva, municije i raketa-presretača. I dalje može da zada snažne udarce – okupacija ruske Kurske oblasti i prošlomesečno uništenje strateških bombardera duboko u Rusiji bili su zapanjujući potezi.

Ali takvi privremeni uspesi ne menjaju osnovnu neravnotežu moći niti opšti tok rata.

Uz to, Ukrajina sve više oskudeva i u pouzdanim prijateljima — ako ih je ikada i imala.

Putin je okupio sopstvenu „koaliciju voljnih“: Kina, Iran, Severna Koreja i drugi podržavaju njegovu ratnu mašinu.

Zapadni ekvivalent, predvođen Britanijom i Francuskom, nalazi se u stanju zastoja. Planirano raspoređivanje „snaga za osiguranje“ je zaustavljeno.

Zbog Putinove tvrdoglavosti i Trampove nesposobnosti, nema prekida vatre koji bi se mogao održavati – niti ga ima na vidiku.

Govoreći prošle nedelje u Londonu, predsednik Francuske Emanuel Makron i britanski premijer Kir Starmer ponovili su stare izjave o „nepokolebljivoj podršci“.

To je lako reći. Efektivna vojna pomoć je mnogo teža. Poput drugih evropskih zemalja, ni Britanija ni Francuska nemaju napredno oružje i materijal u količinama koje su Ukrajini potrebne – to može da obezbedi samo SAD.

Pokušavajući da popuni prazninu, nemački kancelar Fridrih Merc predlaže kupovinu američkih raketnih sistema „Patriot“ koje bi poklonio Kijevu.

Ipak, kao i cela EU i nedavni učesnici NATO samita, i Merc kao prioritet vidi nacionalnu samoodbranu. Dok odmerava projektile za Ukrajinu, istovremeno utrostručuje nemačku potrošnju na odbranu. Isto to radi i Velika Britanija.

Tramp ostaje najveća diplomatska prepreka za Kijev. Njegov neuravnoteženi plan za prekid vatre od 30 dana Moskva je odbacila, dok su njegovi predlozi za trgovinske dogovore s Rusijom ignorisani.

Nakon meseci vređanja predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog i dodvoravanja Putinu, „vrlo stabilni genije“ je konačno zaključio da ruski lider, optuženi ratni zločinac, „priča gluposti“ i ne može mu se verovati. Pa, ko bi rekao?

Tramp sada kaže da će obnoviti ograničenu isporuku odbrambenog oružja Kijevu i možda podržati dodatne sankcije.

Ali ovde se ne radi ni o politici ni o principima. Njegov ego je povređen. Njegova osećanja su ranjena. Jedna laskava reč od njegovog nasmejanog prijatelja iz Kremlja mogla bi sve da preokrene u trenu. Poput svih nasilnika, Tramp instinktivno staje na stranu jačeg.

Nije ni čudo što Putin veruje da može iscrpeti Ukrajinu, nadživeti Zapad – i pobediti u ratu.

Nije sve izgubljeno. Sa Trampom ili bez njega, NATO i dalje može da zauzme odlučniji stav – kako se u više navrata ovde predlagalo – uvođenjem zona zabrane letenja iznad delova Ukrajine koji nisu pod ruskom okupacijom i presretanjem dolazećih raketa i dronova.

Vojna logika je jasna, a pravni i humanitarni argumenti neosporni.

Rusija često narušava suverenitet susednih NATO zemalja.

Putinovi pokušaji nuklearne ucene, koji su uznemirili Džoa Bajdena, zaslužuju prezir.

Kada bi imala hrabrosti, Alijansa bi mogla Putina da vrati nazad – tamo gde mu je mesto.

Ako ni to nije opcija, nove američke i evropske sankcije protiv ruskog izvoza nafte trebalo bi uvesti odmah, bez daljeg odlaganja.

Milijarde dolara iz Kremlja koje se nalaze na računima u zapadnim bankama treba zapleniti i iskoristiti za oružje i obnovu Ukrajine.

Zemlje koje „sede na ogradi“, poput Indije – koje odbijaju da uvedu sankcije Rusiji i profitiraju od rata – treba da pročitaju šokantan novi izveštaj Evropskog suda za ljudska prava o ruskim ratnim zločinima. I treba im jasno reći: birajte stranu.

Dva su ishoda sada najverovatnija: zaglavljeni „večiti rat“ ili kolaps Ukrajine.

Poraz Ukrajine i postizanje „mira“ pod uslovima koje diktira Putin značili bi poraz čitavog Zapada – strateški neuspeh koji bi nagovestio eru stalnih i rastućih sukoba širom Evrope.

Ni za same Ruse nijedan od ova dva scenarija ne bi predstavljao trajnu pobedu.

Potrebni su mnogo veći napori da se ubedi ruska politička elita i javnost da se ovaj rat, koji ih skupo košta u životima i resursima, može završiti pregovorima, da će njihovi legitimni bezbednosni interesi biti razmotreni – i da su sve druge opcije daleko gore.

Ali prvo, moraju da ga se odreknu. Glavni arhitekta ovog užasa, glavni autor ruske sramote, mora biti onesposobljen, svrgnut i predat međunarodnoj pravdi. Putin, a ne Ukrajina, mora pasti.