Valeri Peri: Iznenađuje me što Zapad ignoriše povezanost ‘ruskog mira’ i ‘srpskog sveta’

Ovo u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže Valeri Peri, (ko)autorka knjiga „Ekstremizam i nasilni ekstremizam u Srbiji“, „Izgradnja države i demokratizacija u Bosni i Hercegovini“ i dokumentarca „U potrazi za Dejtonom“.

Ona navodi i da je „iznenađuje što Zapad ignoriše povezanost ideologije „Ruskog mira“ i „Srpskog sveta“, jer obe promovišu iredentističke, neliberalne, teritorijalno ambiciozne ideje“.

Peri je u Bosnu i Hercegovinu prvi put došla 1997. da prati prve posleratne lokalne izbore. I odlučila je ostati.

Tada su se, kaže, osetili energija i entuzijazam, otvarale su se firme, vraćale izbeglice, bilo je mnogo različitih stranaka i nade da se nakon tragedije rata stvari mogu pokrenuti napred.

„Danas osećam pad vere u liberalnu demokratiju“, kaže ova američka istraživača i konsultant brojnih međunarodnih organizacija, specijalizirana za pitanja izgradnje mira, demokratizaciju i sigurnosna pitanja na Zapadnom Balkanu.

Ističe i da 30 godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je 1995. godine okončan rat u BiH, svi znaju za njegove slabosti – koje su političke elite iskoristile.

Navodi da stranke čim preuzmu deo vlasti u BiH prvo preuzimaju kontrolu nad državnim preduzećima, medijima i opšte državnim resursima, koristeći ih za vlastitu korist, umesto za dobrobit građana.

Ruski mir, Srpski svet i kineski Pojas i put

RSE: Kakav je položaj Rusije na Zapadnom Balkanu?

Peri: Rusiji Vladimira Putina je od koristi da Zapadni Balkan ostane nestabilan i pod uticajem Moskve.

Putin ne želi da Ukrajina postane funkcionalna članica EU, jer bi to podstaklo Ruse da preispitaju vlastiti sistem: „Pa, čekajte malo, zašto mi to nemamo?“

Rusija za malo uloženog novca u, na primer, obnovu pravoslavne crkve ili podršku nekom kulturnom događaju kroz vešto korišćenje medija lako privuče ciljanu publiku na svoju stranu.

Iako je ta svota novca neuporedivo manja u odnosu na onu koju je EU do sad dala tim zemljama.

RSE: Može li od toga profitirati Kina?

Peri: Kina, za razliku od Rusije, nema ideološki interes za destabilizaciju Balkana. Njeno delovanje je fokusirano na projekte poput infrastrukture i energetike u okviru inicijative Pojas i put.

SAD neaktivan, Brisel dosadan

RSE: Koliko je Vašington danas zainteresovan za Balkan?

Peri: SAD je imao ključnu ulogu u BiH do pada „Aprilskog paketa“ ustavnih promena 2006. godine. Vašington se tad hteo odmaći od Balkana i više se usredsrediti na Aziju i druge delove sveta.

Financijska kriza, Bregzit i uspon Trampa dodatno su smanjili američku pažnju prema regiji. Poslednji značajniji angažman bio je za vreme prve Trampove administracije, kada se govorilo o opasnoj ideji razmene teritorija između Kosova i Srbije, što je odmah izazvalo uzbunu u regiji, jer kada se jednom počne igrati s granicama postavlja se pitanje gde će to stati.

RSE: Može li se EU više angažovati?

Peri: EU ima što ponuditi, a većina građana i dalje veruje da bi im budućnost bila bolja unutar EU.

Pad podrške članstvu u EU, primer u Srbiji, rezultat je političke retorike, kampanje dezinformacija i zamora. Ali, kada se neko poslednji put istinski uzbudio zbog ideje priključenja EU?

RSE: Kad je EU ukinula vizni režim za Zapadni Balkan 2010. godine.

Peri: Upravo tako. To je bio opipljiv dar, ali to je bilo tako davno.

I brine me što je ta priča o proširenju i EU perspektivi postala toliko dosadna da ljudi jednostavno ne veruju više u nju.

Stalno slušamo istu retoriku: Nemački zvaničnik kaže da je budućnost BiH u Europi, komesarka za proširenje EU Marta Kost kaže isto.

Ljudi slušaju isto 2009., 2016. i 2025. godine. Lako je razumeti zašto ljudi više ni ne obraćaju pažnju na to, zašto im se čini da ili ljudi u EU ne znaju, ili ne razumeju što se događa u BiH ili da su ičesnici u nečemu što vide kao šaradu.

EU bi mogla pokrenuti stvari, ali mora ozbiljno pristupiti problemima poput zarobljene države, korupcije i slabe vladavine prava.

Zabrinjava me trend fokusiranja na ekonomsku integraciju bez političkih reformi i zaštite ljudskih prava.

To je pogrešan pristup i nadam se da se to neće dogoditi.

EU mora svaki dan tražiti da BiH promeni Ustav

RSE: Ko je još osim, kako kažete, političkih elita, kriv za takvo stanje?

Peri: Bojim se da je EU na mnogo načina uticala na ovo zbog svoje nevoljnosti da direktno razgovara s građanima ove zemlje.

EU mora jasno reći da BiH mora promeniti svoj ustav pre nego što postane članica EU. Tačka!

Pogledajte druge zemlje koje su se pridružile EU, gotovo sve su morale napraviti barem neke, ako ne i značajne, promene u svom ustavu.

Pogledajte Hrvatsku, Sloveniju, Bugarsku itd.

RSE: Severnu Makedoniju.

Peri: Da, o moj Bože, pa promenili su ime države.

Pa, zašto onda ne čujemo od EU svaki dan da će ustavna reforma u BiH biti potrebna?

EU više ne ističe ustavnu reformu kao prioritet, već se fokusira na tehnička pitanja poput fitosanitarnih standarda, dok ključna politička pitanja ostaju nerešena.

Pre nekoliko godina održane su „građanske skupštine“ u kojima su ljudi izneli oko 50 preporuka. Bile su vrlo razumne i pokazale da građani, bez obzira na etničku pripadnost, žele odgovornost, zastupljenost, jednaka prava, pristup zdravstvenoj skrbi i funkcionalnu vlast.

Delegacija EU u BiH je potom o tome objavila samo jedan „tvit“. Jeste li čuli ikad išta više o tome? Niste.

Znam da će ovo zvučati idealistički i naivno, ali zašto EU to ne koristi i vrši pritisak na elite da zapravo saslušaju što treba učiniti da bi ova zemlja postala članica?

RSE: Komesarka za proširenje Marta Kos smatra da će se Crna Gora i Albanija pridružiti EU u iduće dvije godine. Smatrate li EU perspektivu realnom za BiH, Srbiju i Sjevernu Makedoniju, koje su preostale sa Zapadnog Balkana?

Peri: Severna Makedonija je najviše ‘zakinuta’, jer njeni susedi koriste proces proširenja za vlastite interese, što postavlja loš presedan i sramotu.

Budućnost BiH u EU je moguća, jer već postoji velika integracija, ali političari nemaju volju, jer bi EU ograničila njihove profite iz netransparentnih poslova, javnih nabavki i kontrolu državne imovine.

Danas političari u BiH nemaju stvarne volje za potrebne promene.

S druge strane, zabrinjava rast desničarskog populizma u EU, što može smanjiti podršku proširenju.

RSE: Nakon pada tzv. Aprilskog paketa 2006. nije bilo ozbiljnijih pokušaja promene Daytonskog Ustava BiH.

Peri: Mislim da je važno podsetiti da je „Aprilski paket“ ustavnih promena propao, jer su nedostajala dva glasa u parlamentu. Istorija je mogla biti drukčija da je usvojen.

I to je bio posljednji put da smo videli pozitivan pokušaj promjene Ustava BiH.

Jedan od razloga zašto je taj zamah izgubljen bila je promena pristupa Ureda visokog predstavnika (OHR) s Pedija Ešdauna, visokog predstavnika koji je nametnuo najviše odluka i smenio najviše zvaničnika u poređenju s drugim šefovima OHR-a na „lokalno vlasništvo“ u donošenju odluka.

Nikada nije bilo ozbiljnog pokušaja da se građani informišu i uključe u razgovor o novom društvenom ugovoru.

Kada elite to nisu same učinile, proces je jednostavno stao.

RSE: Da li je BiH zbog ovakvog ustavnog uređenja „zarobljena zemlja“?

Peri: Fenomen „zarobljene zemlje“ u BiH može se dogoditi na nivou države, entiteta ili kantona.

Politička stranka koja preuzme deo vlasti može kontrolisati državna poduzeća, medije i resurse, koristeći ih za vlastitu korist umesto za dobrobit građana.

To proizlazi iz sistema koji ne dopušta nezavisne institucije, niti istinski konkurentne izbore.

RSE: Ako pogledamo 30 godina unazad, što je Dejton dobro napravio i koje su bile njegove najveće propuštene prilike?

Peri: Znam da je ovo klišej, ali mislim da je to bio najbolji dogovor koji su mogli postići u to vreme kako bi zaustavili ubijanje.

Nakon tri godine patnje, Zapad se konačno uspeo sabrati kako bi pokušao izvršiti pritisak na agresore. Stoga je završetak rata bio važan da se omogući ljudima da nastave dalje.

Od samog početka ljudi su prepoznali njegove slabosti, administrativne podele u zemlji, bilo da se radi o dva entiteta Republika Srpska i Federacija BiH ili deset kantona u Federaciji BiH, koje su blisko odražavale prve crte rata, granice postavljene kroz okrutne kampanje etničkog čišćenja.

Čak je i karta miniranih područja izgledala kao međuentitetska linija.

Dejtonski sporazum u osnovi je legitimisao teritorijalne podele koje su omogućene ratom, što je razočaravajuće.

Frustrirajuće je videti da je naglasak stavljen na prava tri konstitutivnih naroda, Bošnjaka, Hrvata i Srba, dok su građani i „Ostali“ gurnuti u stranu.

RSE: Zašto je Dejton tako skrojen?

Peri: Jer ste, nažalost, za stolom imali tri šefa zaraćenih strana. Nisu nameravali priznati poraz, osim ako ne bi bilo puno većeg pritiska.

I mnogi bi tvrdili da je trebalo biti većeg pritiska, posebno prema srpskoj strani, prema Beogradu.

Postojala je i ideja da će Dejton biti temelj, a ne strop, ako se u njega ugrade reference na razne konvencije o ljudskim pravima, transatlantske konvencije, organizacije itd.

Da će, ako imamo anekse Daytonskog sporazuma koji se odnose na slobodne i poštene izbore, reformisane policijske snage, kulturnu baštinu, to pružiti temelj za napredak.

RSE: Zašto se to nije dogodilo?

Peri: Mnogo različitih stvari je poremetilo te namere.

Nasilje na Kosovu 1999. godine ljude je odvratilo od razmišljanja o Bosni.

Potom je 11. septembar 2001. pomaknuo fokus SAD-a s Balkana i stvarno ih naterao da puno više razmišljaju o globalnom ratu protiv terorizma itd.

Sve te druge stvari su do određene mere odvraćale pažnju kreatorima politika u SAD-u i Evropi, što je značilo da su ljudi zaboravili da postoji mnogo nedovršenog posla u smislu pravednije ustavne strukture.

I danas smo tu gde jesmo.

RSE: Je li bila dobra ideja održati izbore godinu nakon rata? Za ministre, zastupnike, gradonačelnike su izabrane osobe koje su kasnije osuđene za genocid i najteže ratne zločine?

Peri: Ne. U mnogim slučajevima u svetu prerani izbori samo učvrste i legitimiraju ratne politike i aktere.

Još je luđe, jer su se opšti izbori trebali održati u roku od šest meseci od potpisivanja mirovnog sporazuma, ali su prolongirani i održani za manje od godinu nakon rata.

Nisu bila rešena pitanja ratnih zločinaca na listama, kontrole medija, narativa, glasanja izbeglica i povratnika.

Odluka o tako ranim izborima više je imala veze s Vašingtonom i predsednikom Bilom Klintonom, koji je želeo pokazati da ima strategiju izlaska i izbeći dojam da SAD zapada dublje u balkanski konflikt.