General Vesli Klark: Ne bismo bombardovali HV i Armiju RBiH da su ušli u Banju Luku

*S obzirom na nagle promene na frontu usled jesenjih operacija Armije RBiH, HV-a i HVO-a u septembru i oktobru 1995. godine, verujete li da su te snage bile vojno sposobne da oslobode Prijedor i Banju Luku?

„Da nisu bili zaustavljeni, možda bi zauzeli Banju Luku, ali u ratu je zamah presudan, a kada su ga izgubili, nisu ga mogli povratiti“, rekao je Klark.

*Kako bi se diplomatska dinamika mogla promeniti da politička odluka o zaustavljanju napredovanja prema Banja Luci nije bila nametnuta? S obzirom na izjave raznih učesnika Dejtonskih pregovora, da li je NATO zaista planirao bombardovati snage AR BiH i HV-a da su ušle u Banju Luku?

„Ne, ne bismo bombardovali te jedinice, a po mom mišljenju Dejtonski sporazum bi bio dodatno ojačan, ali odluka o zaustavljanju je donesena zato što je Federacija u tom trenutku držala otprilike 51 posto, što je bilo predviđeno dogovorom. Postojala je i zabrinutost da bi srpske snage mogle pokrenuti kontraofanzivu iz Srbije“, rekao je Klark.

U kontekstu zajedničkih hrvatskih i bosanskih vojnih operacija u jesen 1995. kako ocenjujete tvrdnje iznesene u memoarima hrvatskih političara i generala da je neuspela operacija HV-a „Una-95“ pokrenuta na zahtev američkog vojnog i političkog vrha?

od Bele kuće. Ovo je otkriveno tokom saslušanja u Kongresu. Ja sam bio na sastanku u Pentagonu na kojem je Šušku rečeno: Ne, nemojte to raditi. To je bilo u julu 1995. godine“, rekao je Klark.

Iz današnje perspektive, trideset godina nakon završetka rata u Bosni, koliko opravdano izgleda nastojanje Klintonove administracije da izbegne direktnu kopnenu intervenciju SAD-a sve do početka vazdušne kampanje i operacije „Namerna sila“? Da li je baš ova operacija već 1995. pokazala ograničenja vazdušne kampanje koja se vodi bez oslonca na kopnene operacije?

„Bilo bi besmisleno intervenisati pre Dejtona s kopnenim snagama pod mandatom UN-a.

UN-ov lanac komandovanja bio je sputan strahom od izazivanja incidenta i stoga relativno neodgovoran prema situaciji na terenu. Osim toga, SAD nikada ne bi dopustile da američke trupe u ovoj situaciji budu pod kontrolom UN-a. S druge strane, vazdušna kampanja može delovati. Čak je i njena ograničena upotreba početkom septembra 1995. podstakla Miloševića na pregovore. Znam to, jer sam bio s njim i razgovarali smo o tome dva puta“, dodao je Klark.

Postoje brojna svedočanstva i memoari o Dejtonskim mirovnim pregovorima, u kojima ste i lično učestvovali. Možete li opisati svoju ulogu tokom pregovora, ali i reći nešto više o specifičnostima delegacija koje su učestvovale u pregovorima?

„Bio sam drugi najstariji član tima i predstavljao sam načelnike Združenog štaba američke vojske. Radio sam na vojnom aneksu, karti, vezi sa srpskim i hrvatskim vojskama te na aneksima koji su se odnosili na policiju i povratak izbeglica.

Izetbegović je bio najtvrđi pregovarač jer je imao najviše toga da izgubi, morao je prepustiti deo svoje zemlje pod kontrolu bosanskih Srba. Govorio je da je to duboko nepravedno. Tuđman je bio prisutan zbog Hrvata u Federaciji, ali tu nije bilo spornih pitanja. Milošević je želeo sporazum jer je dostigao svoj vojni i diplomatski kulminacijski trenutak pa je prisilio bosanske Srbe da pristanu“, rekao je Klark.

Možete li opisati nekoliko najkritičnijih ili najnapetijih trenutaka tokom dejtonskih pregovora kada se činilo da bi pregovori mogli propasti ili da bi se mirovni proces mogao urušiti?

„Najkritičnija tačka bila je podela Brčkog jer su ga obe strane želele, ali u jednom epskom diplomatskom trenutku proglašeno je zajedničkom okupiranom zonom i odluka je odložena, što je omogućilo postizanje konačnog sporazuma. Bilo je i drugih trenutaka kao i napetosti zbog naslovnice Newsweeka na početku pregovora, pitanja o prisustvu NATO-a, o vojnom aneksu, o statusu Sarajeva i tako dalje, ali samo je Brčko, koliko se sećam, ozbiljno pretilo postizanju konačnog dogovora“, zaključio je Klark.