Bezbednost nije zagarantovana: Evropske demokrate moraju da stvore volju za borbom

Međutim, ovaj napor bi mogao biti ometan osnovnim paradoksom: dok Evropljani neguju mir, većinom im nedostaje odlučnost da se bore za njega.

Nedavni izveštaj ističe razmeru ovog disbalansa. Iako polovina mladih u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji i Velikoj Britaniji očekuje oružani sukob u roku od deset godina, samo trećina njih bi branili svoje zemlje.

U celoj EU, samo 32 odsto odraslih kaže da bi bili spremni da uzmu oružje, uključujući samo 23 odsto Nemaca i 14 odsto Italijana.

Problem nije samo u tome što su Evropljani prihvatili pacifizam. Umesto toga, EU je pogođena opasnim spokojem: decenije oslanjanja na Sjedinjene Američke Države stvorile su široko rasprostranjeno verovanje da je bezbednost zagarantovana, a ne zaslužena.

Međutim, administracija Donalda Trampa jasno je stavila do znanja da Evropa više ne može da računa na SAD da je brani. Sa porastom bezbednosnih pretnji – što je primer ruskog rata u Ukrajini i kineskog zveckanja sabljama u Indo-Pacifiku – Evropa mora da neguje kolektivnu volju za borbom.

Ako se ovaj napor želi zaštititi, pa čak i ojačati evropske demokratije, on mora biti ukorenjen ne u agresivnom nacionalizmu – koji stvara plodno tlo za napredovanje antidemokratskih snaga – već u osećaju građanske dužnosti i ekonomskog pragmatizma.

Ovde se ne radi o militarizaciji društva, već o njegovom osnaživanju da se brani, čime se podržava sloboda, stabilnost i prosperitet koji Evropljani tako cene.

Prvi korak je da Evropa preispita svoj pristup vojnim angažmanima. Obavezna vojna služba, iako efikasna u Skandinaviji ili Baltičkim zemljama, neće funkcionisati u svakom evropskom kontekstu.

Umesto toga, vlade bi trebalo da uvede fleksibilne, pristupačne programe vojnog treninga – na primer, kratkoročne kurseve iz sajber bezbednosti, upravljanja dronovima ili veština preživljavanja – koji bi ujedno služili kao putevi ka zaposlenju.

S obzirom na to da neke zemlje, poput Švedske i Španije, imaju 25 odsto mladih nezaposlenih ili nedovoljno zaposlenih, povezivanje vojne službe sa sertifikatima u oblastima koje su visoke potražnje kao što su inženjering ili logistika moglo bi značajno povećati njegovu privlačnost, posebno za glasače koji cene mobilnost naviše.

Takve inicijative takođe treba da iskoriste interese mladih Evropljana, a ne samo njihov entuzijazam za video igrice vojne tematike koje liče na simulacije rata. Pilot programi u Estoniji, gde je obuka o sajber odbrani ojačala i bezbednost i zapošljavanje u tehnici, nude koristan model.

Podsticanje trajne podrške za povećanje vojnog izdvajanja – uključujući inicijativu Evropske komisije koja je dobrodošla i koja ima za cilj otključavanje triliona evra koji trenutno stoje neiskorišćeni na štednim računima – zahtevaće sličnu promenu pristupa.

Tradicionalni okvir „oružje nasuprot putera“, koji suprostavlja bezbednost i socijalne izdatke, nije samo otuđujući već je on takođe pogrešan.

Daleko od toga da narušava ekonomsko blagostanje Evrope, ulaganja u odbranu bi ojačala moćan motor rasta i prosperiteta. Odbrambeni sektor EU već zapošljava više od 500.000 ljudi i generiše najmanje 150 milijardi evra (166 milijardi dolara) godišnje.

Uspeh kompanija poput nemačkog Rajnmetala, čija se cena akcija udvostručila od početka godine, pokazuje koliko profitabilna ulaganja u bezbednost mogu biti.

Ali promena narativa o vojnoj potrošnji zahtevaće više od prenošenja činjenica. Politike koje direktno povezuju odbranu sa društvenim i ekonomskim blagostanjem ljudi su od suštinskog značaja. Na primer, vlade bi mogle da uvedu subvencije za vojne porodice ili poreske olakšice za radnike u sektoru odbrane.

Štaviše, inovativni finansijski instrumenti – poput „nacionalnih obveznica slobode“ (sa garantovanim prinosima) ili fonda koji se trguje na berzi za evropsku odbranu (sa sličnim garantijama) – mogli bi mobilisati domaći kapital, dok bi građanima dali veći udeo u sopstvenoj bezbednosti, uz mogućnost zarade.

Francuske socijalne obveznice i italijanski instrumenti štednje sa povoljnijim porezima pokazuju kako ovo može da funkcioniše. Primena ovog modela profitabilnog patriotizma na odbranu mogla bi da prikupi milijarde evra.

Sve ovo zahteva političko liderstvo, pri čemu bi glavne evropske stranke trebalo da promovišu vojnu spremnost, ne kao pokazivanje agresije, već kao odbranu slobode i vladavine prava u otvorenim društvima.

Nažalost, evropski liberali se još uvek drže „antipolitike“, mentaliteta koji su nekada zagovarali ljudi poput preminulog češkog disidenta i kasnijeg predsednika, Vaclava Havela.

Iako je ovaj pristup bio adekvatan u borbi protiv komunizma, sada ometa sposobnost Evrope da se suoči sa pretnjama današnjice, dok istovremeno omogućava populistima koji se flertuju sa popuštanjem da stiču teren.

Javni funkcioneri, edukatori i mediji takođe moraju doprineti podsticanju neophodne promene u razmišljanju.

Bezbednosni pejzaž Evrope se brzo menja. Da bi efikasno upravljala tim promenama, EU mora da integriše odbranu u širu pro-demokratsku agendu u kojoj je vojna služba praktična i privlačna opcija za mlade ljude, vojne izdatke treba povezati sa ekonomskim blagostanjem, a politički lideri treba da predstave uverljiv argument za vojnu spremnost.

Bez takvog podsticaja, revizionističke sile sveta će sve više diktirati uslove angažovanja, a vizija mirne, stabilne i ujedinjene Evrope postaće deo istorije.

Vojčeh Pržibilski je urednik Visegrad Insight i predsednik Fondacije Res Publica u Varšavi, član je savetodavnog odbora LSE IDEAS Ratiu Foruma i Evropskog foruma za nove ideje, kao i stipendista programa Europe’s Futures na Institutu za ljudske nauke.

Goran Buldioski je viši istraživač na Hertie školi u Berlinu.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji