Analiza: Može li Rusiju spasiti katastrofa u Ukrajini?

Međutim, više od 1.000 godina, Rusija i većina njenih suseda obično su bili organizovani i upravljani odozgo na dole.

Pojedinačna briljantnost, kakvu vidimo kod Puškina, Borodina ili Saharova, ponekad je probijala ovu represivnu školjku, ali su ljudski i materijalni koreni društva bili ugušeni i pothranjeni, piše Volters Klemens, saradnik Dejvis centra za ruske i evroazijske studije Univerziteta Harvard i profesor političkih nauka na Univerzitetu u Bostonu, u analizi za Cepa.org.

Stiven Frederik Star, osnivač i direktor vašingtonskog Kenan instituta, posvetio je veći deo svog života razumevanju dinamike ruskog društva, a u poslednjim godinama i Centralne Azije i Kavkaza.

Njegove nedavno objavljene memoare, „Plava Nebesa: Moj život u mnogim svetovima“, detaljno opisuju kako je pokušavao da analizira i aktivira konstruktivne politike širom Evroazije, ali i u Vašingtonu.

Svako ko ima slične ciljeve može učiti iz Starovih uspeha i neuspeha, njegovih radosti i frustracija.

Starov pogled na svet, kao i moj, oblikovao se u Sinisinatiju, gde je rođen 1940. godine.

Suočavajući se s izazovima sveta u ratu, kao mali dečak pridružio se porodici u radu u povrtnjaku, a u svom rodnom gradu pronašao je bogato kulturno okruženje u kojem su lični kontakti bili česti.

Kao tinejdžer istraživao je drevne grobnice domorodačkog stanovništva Ohaja, objavljujući svoja otkrića pre nego što se pridružio arheološkim iskopavanjima u Turskoj, gde je ubrzo bio nadređeni za više od 100 radnika.

Naučio je turski i nemački pre ruskog i uskoro je bio spreman da proučava drevnu i savremenu Evroaziju.

Star je primetio da su snažni reformistički pokreti nastajali u Rusiji nakon vojnih poraza 1856, 1905. i 1917.

Njegova doktorska disertacija na Prinstonu analizirala je ne samo oslobađanje kmetova 1861. godine, već i stvaranje lokalne samouprave u Rusiji 19. veka.

Pokret ka samoupravljanju ojačao je 1917. godine pod Kerenskijevom Privremenom Vladom, ali je ugušen od strane boljševističke diktature 1918. godine.

Star je 1979. postao potpredsednik Univerziteta Tulane, gde su, nakon što je redovan rad pauzirao, on i njegov klarinet razvijali svoje majstorstvo u njuorleanskom džez stilu iz 1920-ih.

Mobilizovanje mnogih virtuoza nije bilo lako, ali Star je svoju Louisiana Repertoire Jazz Band odveo u Sovjetski Savez, gde je naišao na sirov materijal za svoju knjigu „Crveno i vruće: Sudbina džez muzike u Sovjetskom Savezu, 1917–1980“.

Kao u politici, muzika je mogla da se razvije odozdo nagore kao oblik samoizražavanja. Star je o takvim pitanjima razgovarao sa Dmitrijem Šostakovičem, koji se borio da radi po svom pod staljinizmom (samo poslušajte njegov Drugi valcer).

Star je primetio da baltičke republike mogu poslužiti kao katalizator za kolaps Sovjetskog saveza, i 1986. je pomogao u organizaciji događaja u letonskom primorskom odmaralištu Jurmala, na kojem je učestvovao Džek Metlok, koji će naredne godine postati američki ambasador u Moskvi.

Metlok je podsetio sve Sovjete da SAD nikada nisu priznale Staljinovu aneksiju Letonije, Estonije i Litvanije 1940. godine.

Kada se SSSR raspao, Star se zabrinuo da bi saveti i finansijska pomoć koju su Evropljani i Amerikanci davali tokom 1990-ih mogli da se obiju o glavu. Umesto da promovišu lokalizam, oni su podstakli novu vrstu zavisnosti od upravljanja odozgo na dole, zajedno sa anarhičnim ličnim bogaćenjem budućih oligarha.

Po povratku u SAD, Star je prešao sa Tulanea na funkcije predsednika Oberlin koledža (1983–1993) i Aspen instituta (1994–1995).

Vraćajući se u Centralnu Aziju, pomogao je u organizaciji pet univerziteta kako bi novoformirane nezavisne bivše sovjetske države dobile mlade ljude koji bi mogli modernizovati svoje zemlje, a pritom sačuvati najbolje tradicije.

Starove avanture u Centralnoj Aziji nisu bile sve iz „elitne pozicije“. Uključivale su vožnju preko planina Pamir i danima zaglavljivanje u jurti bez hrane osim mesa prženog u jakovom puteru.

Star je savetovao američke predsednike i vladine agencije o svojim sastancima sa Jeljcinom, Medvedevom, Putinom i raznim nekonformistima u Rusiji.

Nije jasno da li su američke vlasti uopšte usvojile njegove poruke o preduslovima za razvoj mira, prosperiteta i ljudskog razvoja. Još manje su ove lekcije usvojili ili sproveli vladari u Moskvi.

Oblikovan onim što naziva „Don Kihotovim genom“, Star se seća da su ruski vojni porazi često pripremali teren za duboke reforme. Ako Putin ne uspe u Ukrajini, mlađa generacija reformista može da se pojavi i promeni Rusiju, zaključuje Klemens.