Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas: Donald Vladimirovič Tramp

Trump je 3. januara 2026. izjavio da će SAD „upravljati“ Venecuelom neograničeno: „Upravljaćemo zemljom dok ne bude moguće izvesti siguran, pravičan i zakonit prelaz vlasti“, i još direktnije, da se smatra „odgovornim za Venecuelu“.

Nije ni čudo što Tramp ignoriše zahteve proameričke opozicije da igra ključnu ulogu u novoj situaciji – SAD žele da „upravljaju“ zemljom van bilo kakvog međunarodnog pravnog osnova, i veoma je značajno što izgleda da radije sarađuju sa potpredsednicom Madura, Delsi Rodriguez (ako će moći da sprovodi zahteve SAD), nego sa vodećim ličnostima opozicije.

Zašto takvo čudno ponašanje?

Odgovor je jednostavan: Sjedinjene Države ne mare za demokratiju niti za volju naroda. Tramp govori o tome da će neograničeno upravljati zemljom – što znači da će je držati dovoljno dugo da je potpuno kolonizuje, kontroliše i profitira od njenih prirodnih resursa.

SAD će biti „veoma snažno uključene“ u venecuelansku naftnu industriju: „Imamo najveće naftne kompanije na svetu, najveće, najbolje, i bićemo u to veoma uključeni“.

Tramp već obećava da će „mi“ (SAD) prodavati ogromne količine nafte po niskim cenama svojim saveznicima – i u još jednom paradoksu, vraćanje moći narodu u Venecueli praktično znači novu kolonijalnu eksproprijaciju njenih ogromnih prirodnih resursa.

Godine 1976. vlada Venecuele pre Čaveza preuzela je kontrolu nad naftnom industrijom zemlje, nacionalizujući stotine privatnih kompanija i imovine u stranom vlasništvu, uključujući projekte koje je vodio američki gigant ExxonMobil.

Godine 2007. Hugo Čavez, osnivač socijalističke države Venecuele, preuzeo je kontrolu nad poslednjim privatnim naftnim operacijama u pojasu Orinoko, gde se nalaze najveće naftne rezerve u zemlji.

Bela kuća je u subotu saopštila da je operacija hapšenja Madura i njegove supruge delimično opravdana tvrdnjom da je Venecuela „ukrala američku naftu“.

Tramp je rekao da će SAD neograničeno „upravljati zemljom“ nakon uklanjanja Madura i da će zapleniti ogromne naftne rezerve Venecuele, uključujući angažovanje američkih kompanija da ulože milijarde dolara u devastiranu industriju.

Tramp je naveo da će vezano za naftu američke trupe biti prisutne u Venecueli.

Šta ovo znači? Kako zemlja može da „ukrade svoju sopstvenu naftu“?

Tramp želi da Venecuela vrati SAD nacionalizovanu imovinu američkih naftnih kompanija, ali Venecuela je većinu nacionalizacija obavila još 1976. godine, mnogo pre ere Čaveza, odnosno u vreme kada se zemlja smatrala “normalnom” zapadnom demokratijom.

To što je Venecuela uradila tada smatrano je delom procesa kada država preuzima kontrolu nad sopstvenim prirodnim resursima.

Trampova akcija je stoga usmerena ne samo protiv „ekstremne levice“, već i protiv globalnog procesa ekonomske dekolonizacije – prava država da raspolažu svojim prirodnim resursima.

Dalje, Tramp tretira naftu koju američke kompanije nisu mogle da izvade kao ukradenu američku imovinu — on eksplicitno govori o preuzimanju „ogromnih venecuelanskih naftnih rezervi“.

Da bi se zamislila slična odvratnost, treba se vratiti dva veka unazad – kada je Haiti stekao nezavisnost kroz uspešnu pobunu robova – ali cena koju je platio bila je užasna.

Nakon dve decenije embarga, Francuska, prethodni kolonijalni vladar, uspostavila je trgovinske i diplomatske odnose tek 1825. godine, i Haiti je morao da plati 150 miliona franaka kao “kompenzaciju” za gubitak svojih robova.

Ova suma, otprilike jednaka tadašnjem godišnjem budžetu Francuske, kasnije je smanjena na 90 miliona franaka, ali je i dalje predstavljala ogroman teret koji je sprečavao bilo kakav ekonomski razvoj: krajem 19. veka, isplate Haitija Francuskoj trošile su oko 80 odsto nacionalnog budžeta, a poslednja rata je uplaćena 1947. godine.

Kada je 2004. godine, povodom dvesta godišnjice nezavisnosti, predsednik Lavalasa Žan-Baptist Aristid tražio od Francuske da vrati ovu iznuđenu sumu, njegov zahtev je odlučno odbila francuska komisija (član te komisije bio je i levičar Režis Debre) – tako da, dok američki liberali razmatraju mogućnost nadoknade američkim crncima za ropstvo, zahtev Haitija da im se nadoknadi ogromna suma koju su bivši robovi morali da plate da bi im se priznala sloboda, bio je ignorisan od strane liberalne javnosti, čak iako je iznuda ovde bila dvostruka: robovi su prvo eksploatisani, a potom su morali da plate za priznavanje svoje teško stečene slobode.

Zar sve ovo ne zvuči poznato? Setite se skandaloznog sukoba u Ovalnoj kancelariji sa Zelenskim, gde su Tramp i Vens zahtevali od Zelenskog da iskaže zahvalnost SAD za pomoć Ukrajini i da za to „plati“ otvaranjem prirodnih resursa američkim kompanijama.

Dakle, opet, kao i u slučaju Ukrajine, oslobađate zemlju da biste je ekonomski porobili – Rusija za istočni deo, SAD za zapadni deo.

Zbog toga bi trebalo pažljivo pratiti reakcije Evrope na otmicu Madura: kao što se i očekivalo, sve slede istu formulu. Maduro je bio kriminalac koji je zaslužio da bude uklonjen, ali se treba pridržavati međunarodnog prava (slično tipičnoj reakciji Zapadne Evrope na izraelski genocid, gde se zabrinutost uglavnom svodi na izraze zabrinutosti zbog izraelskih „preterivanja“) – kao da SAD već nisu brutalno kršile međunarodno pravo.

Sa izuzetkom Španije (Sančez), nijedna velika evropska zemlja nije učinila ono što je Mamdani učinio: nedvosmisleno je osudio američki postupak.

Da bi se izbegao nesporazum, nemam ništa protiv hapšenja kriminalnog stranog lidera, ali takvo hapšenje mora biti zasnovano na jasnom međunarodnopravnom okviru.

U idealnom svetu trebalo bi da počnemo hapšenjem Putina, Netanjahua i samog Trampa. Zajedno sa Madurom, svi bi trebalo da dele istu ćeliju u Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu.

A šta je sa drugim Trampovim razlogom – drogom, odnosno Madurom kao šefom narko-kartela?

Vrhunac ironije leži u tome kako se odnos između droge i kolonijalizma promenio tokom poslednja dva veka.

Kada danas pomislimo na opijum, prva asocijacija su nam zli kolumbijski ili meksički karteli, ali kartela će biti sve dok postoji velika potražnja za drogom u SAD i drugim razvijenim zemljama.

Zato, pre nego što krenemo da spasavamo svet od narko-trgovaca, trebalo bi da najpre dovedemo u red sopstveno dvorište.

Setimo se užasa dva Opijumska rata koja je (ne samo) Britanska imperija vodila protiv Kine.

Statistike pokazuju da je do 1820. godine Kina bila najjača ekonomija na svetu. Od kraja 18. veka Britanci su u Kinu izvozili ogromne količine opijuma, pretvarajući milione ljudi u zavisnike i nanoseći ogromnu štetu.

Kineski car je pokušao da to spreči, zabranivši uvoz opijuma, a Britanci su (zajedno sa još nekim zapadnim silama) vojno intervenisali.

Rezultat je bio katastrofalan: ubrzo nakon toga kineska ekonomija se prepolovila.

Ali ono što bi trebalo posebno da nas zanima jeste legitimizacija te brutalne vojne intervencije: slobodna trgovina je osnova civilizacije, pa je kineska zabrana uvoza opijuma samim tim predstavljena kao varvarska pretnja civilizaciji.

Nemoguće je ne zamisliti sličan scenario danas: Meksiko i Kolumbija koji deluju u odbrani svojih narko-kartela i objavljuju rat Sjedinjenim Državama zato što se one ponašaju „necivilizovano“ time što sprečavaju slobodnu trgovinu opijumom.

Ruska reakcija zaslužuje posebno pominjanje. Povodom navodnog hapšenja Madura i njegove supruge od strane SAD, Rusija je saopštila da takve akcije, ako su tačne, predstavljaju „neprihvatljivo kršenje suvereniteta nezavisne države, čije poštovanje je ključni princip međunarodnog prava“.

„U trenutnoj situaciji, najvažnije je pre svega sprečiti dalje eskalacije i fokusirati se na pronalaženje izlaza iz situacije kroz dijalog. Venecueli mora biti garantovano pravo da sama određuje svoju sudbinu bez bilo kakve destruktivne, a kamoli vojne, spoljne intervencije.“

Da, ali zar ista logika ne važi i za Ukrajinu, koja takođe „mora imati garantovano pravo da sama određuje svoju sudbinu bez bilo kakve destruktivne, a kamoli vojne, spoljne intervencije“?

Najsažetije određivanje onoga što se dogodilo navedeno je u tekstu u Gardijanu: „To ubrzava pad iz sveta koji je uglavnom zasnovan na pravilima ka svetu suprotstavljenih sfera uticaja, koji će se određivati na osnovu oružane moći i spremnosti da se ona upotrebi. Dejvid Rotkof je to nazvao ‘putinizacijom američke spoljne politike’. Ruski komentatori su često sugerisali da Latinska Amerika pripada američkoj sferi uticaja, baš kao što je Ukrajina bila pod ruskom senkom. Vladimir Putin isto misli o velikom delu istočne Evrope. Si Ðinping će iz toga izvući svoje zaključke“.

Zaključak o Tajvanu, naravno… Još jedna ironija je da se Tramp razbesneo kad je čuo da je Ukrajina pokušala da uništi jednu od Putinovih rezidencija (vest koju je sama CIA demantovala) – a sada je on učinio istu stvar prema Venecueli na mnogo snažniji način…

Da li je na ovaj način pokazao svoju snagu? Ili je njegov potez, pre, bio prikaz (ili reakcija na) njegove slabosti, što je jasno postalo vidljivo u njegovoj nevoljnosti da snažno pritisne Rusiju?

Nemam nikakvu ljubav prema režimu Madura: verovatno su barem neke optužbe o učešću u narkotrafiku tačne, i (značajnije) on personifikuje potpun ekonomski i socijalni neuspeh „Bolivarske revolucije“, koja je dala lošu reputaciju savremenoj socijalističkoj politici.

Režim nije samo ugnjetavao liberalnu opoziciju: ponovo, mnogo važnije, ugušio je svaku autentičnu levicu i njenu kritiku. Ovde nema nikakvog “ali”, nema dodatka u stilu „Venecuela pod Madurom je ipak bila pokušaj socijalističke revolucije“.

Prvi zadatak levice danas nije da samo ogorčeno kritikuje Trampa zbog njegovog zločina (što se i moglo očekivati), već da analizira razloge zašto je „Bolivarska revolucija“ toliko pogrešila.

Uprkos tome, mislim da se treba bezuslovno osuditi otmicu Madura i njegove supruge i ekonomski i društveni kontekst ovog čina.

To nas vraća najmračnijoj kriminalnoj prošlosti zapadnog kolonijalizma, a da stvar bude gora – čini se pod izgovorom podrške demokratiji.

Dakle, da parafraziram Staljina po stoti put- treba izbegavati svako relativizovanje ili poređenje ovde: odgovor na pitanje „Šta je gora opcija, Tramp ili Maduro?“ je: obojica su loša.

Setimo se reči Golde Meir upućenih arapskim susedima Izraela: „Možemo vam oprostiti što ste ubili našu decu. Ali nikada vam nećemo oprostiti što ste nas naterali da ubijemo vašu decu.“

Oven Jones (kolumnista Gardijana) je istakao da su ove reči Golde Meir „priljubljene na ruševine Lifte, palestinskog sela čiji su stanovnici ubilački isterani od strane cionističkih paravojnih snaga tokom Nakbe 1948. godine“.

Lifta je napušteno selo u blizini Jerusalima koje je ostalo u ruševinama još od palestinskog egzodusa 1948, a danas je simbol tog događaja i istorijske tragedije koja se Palestincima dogodila.

Ova „duboka“ rečenica krije vrhunsku licemerje: ona prebacuje krivicu za naše zločine na naše žrtve. Današnji politički kriminalci idu čak korak niže: Netanjahu nikada ne bi rekao nešto slično o Palestincima u Gazi i na Zapadnoj Obali, a Tramp nikada neće reći nešto slično o Venecueli; obojica čine svoje zločine s direktnim zadovoljstvom, otvoreno se time hvale.

Međutim, u slučaju Trampa i Madura, ja sam ipak sklon da parafraziram Goldu Meir: mogu možda oprostiti Trampu čin otmice Madura, ali mu nikada neću oprostiti što je bio primoran da zauzme stav koji bi mogao da izgleda kao podrška Maduru ili saosećanje s njim.

Konflikt između Trampove Amerike i Madurove Venecuele je jednostavno lažna borba, borba koja zamračuje svaku autentičnu levičarsku perspektivu.