Kad Istvud zakuca

Dosta mi je crno-belih američkih ratnih filmova u kojima smo mi ‘dobri’ momci, a svi ostali su ‘loši’… rekao je Klint Istvud na ovogodišnjem festivalu u Berlinu. Poznati oskarovac i zlatnopalmaš ‘gostovao’ je na beogradskom Festu sa svoja dva filma – „Zastave naših očeva“ i „Pisma sa Ivo Džime“. Ovaj visokobudžetni filmski diptih je napravio pravu pometnju u Americi, raskidajući okove konvencionalizovane i dozlaboga patetične holivudštine.
Istvud je veliki režiser, jer je uspeo da napravi dijametralno različite filmove na istu temu. „Zastave naših očeva“ tretiraju poznatu američku bitku na Pacifiku – momenat kada šest američkih vojnika postavlja američku zastavu na planinu Suribači. Američka vlast koristi fotografiju sa zastavom da bi pobudila patriotska osećanja ispoljena kroz čekove dolarske provinijencije. S druge strane, „Pisma sa Ivo Džime“ snimljena su na japanskom jeziku u kome se tretira ista bitka, ali kroz japansku prizmu i potpuno drugačiji filmski i estetički kriterijum.
Oba filma demistifikuju i otvaraju jedno novo polje u razumevanju filmskog jezika, ali i u razumevanju dveju različitih civilizacija i kultura. Demistifikacija je osnovni pokretač i duhovni etimon ovih filmova.
Evo kako.
„Zastave naših očeva“ deamerikanizuju američki tradicionalni državni pristup ‘dobri momci-loši momci koji se evo, proteže i do današnjih dana, dok „Pisma sa Ivo Džime“ dejapanizuju starodrevni japanski kodeks harakirizma, znate ono, bolje časna smrt nego život bedni. Istvud je u stvari pokušao da prevaziđe predrasude Zapada u odnosu na Istok, u ovom slučaju na Japan.
U „Pismima“ recimo, pratimo dva nivoa. Jedan je priprema za rat i sama bitka koja je u skladu sa japanskom tradicijom, a drugi je intiman život japanskih vojnika koji izražavaju želju za životom ne izvršavajući harakiri (u ovom slučaju ručnom bombom, a ne katanom!). U toj sceni, japanski narednik naređuju svojoj jedinici kolektivno samoubistvo jer je bitka izgubljena. Svi u agoniji ispunjavaju viševekovni japanski običaj, jedino Saigo, inače pekar, i Šimizu, eks pandur, odustaju jer izgubljena bitka za njih ne znači i izgubljen život.
S druge strane, imamo blaži oblik. U „Zastavama“ jedan od momaka koji (ni)je postavio zastavu je indijanske krvi. I dok druga dvojica vojnika prihvataju da učestvuju u propagandnoj farsi i zamazivanju očiju sopstvenog naroda, Indijanac pokušava da se odupre opijajući se i povraćajući, ali shvatajući nemogućnost situacije, Indijanac ipak prihvata da ‘igra igru’, čak i onda kad ga američki general počasti „jednom rasističkom“. U finalu filma, jedan od preživelih vojnika govori o besmislenosti „herojstva“ zaključujući kako u ratu pobednika nema.
Gubitnici su svi.
Istvudova objektivnost najviše smeta Americi. Tretirajući filmsku građu na ovakav način Istvud ‘izlazi’ iz jednog šablonskog i sistema predrasuda samo filmske umetnosti, nego i političke i društvene realnosti i ‘ulazi’ u krug u kome individualno nadilazi kolektivno, makar to trajalo i jedan minut, da ne kažem, jedan kadar.
„Pisma“ su uspešniji film od „Zastava“, umetnički gledano. Pre svega, jer ovo ostvarenje korespondira duhu japanske kinematografske tradicije intimnosti i tragičnosti. Svedeniji je i koherentniji od „Zastava“, imajući u vidu minimalizovanje fleš-bekova, kojih u „Zastavama“ ima možda i više nego što bi trebalo.
Kad je pročitao knjigu pisama japanskog generala Tadamicijua Kuribajašija koja su i bila direktan povod za snimanje „Pisama“, Istvud je okrenuo telefon svojih japanskih kolega i pitao da mu daju nekog sadašnjeg Kurosavu“ da režira ovaj film, a on će da ga producira. Rekli su mu da takav trenutno ne postoji, a Klint je odlučio da preuzme stvari u svoje ruke.