Na dobitku samo investitori

 Prema podacima iz „Studije o mogućnostima finansiranja urbane infrastrukture kroz zahvatanje dodatne vrednosti nekretnina“, koju je uradila Stalna konferencija gradova i opština, čine 11,7 odsto prihoda u budžetu Beograda. Sigurno je da se ovaj ne tako mali udeo u budžetu, u slučaju da se naknada ukine, neće lako nadomestiti, jer se, kako za Danas kaže Boris Žerjav, autor pomenute Studije, ne predlaže adekvatna zamena za ovu naknadu.

– Troškovi bi se onda pokrivali iz poreza na imovinu. Jedna od svrha naknade za uređenje zemljišta je da, kod izgradnje novih naselja, odnosno širenja grada, postojeći stanovnici grada ne snose troškove izgradnje infrastrukture za one koji će se tek doseliti u grad. Ovako će se opremanje novih naselja u potpunosti finansirati novcem od poreza na imovinu, što prakticno znači da će svi koji žive u Beogradu plaćati izgradnju infrastrukture za nova naselja, umesto da to čine investitori koji će od prodaje tih stanova praviti profit – kaže Žerjav. Prema njegovim rečima, porez na imovinu, koji će se po najavama iz nadležnog ministarstva korisiti kao zamena za sredstva od ove naknada, nije dovoljan da podmiri sve troškove izgradnje infrastrukture čak ni u zemljama sa najrazvijenijom poreskom disciplinom, kao sto je SAD.

– U razvijenim zemljama se kroz porez na imovinu finansira svega oko 10 odsto troškova lokalnih samouprava. Zbog toga u gotovo svim zemljama u Evropi i Americi, uporedo sa porezom na imovinu, postoje i drugi instrumenti kojima se zahvata deo porasta vrednosti nekretnina da bi se finansirala izgradnja infrastrukture, a posebno gradnja novih naselja ili kapitalnih infrastrukturnih projekata, poput metroa, železnice i autoputeva, koji značajno podižu cene nekretnina u pojedinim delovima grada – dodaje naš sagovornik.

Svakako treba raspravljati o adekvatnosti i efikasnosti svih naknada, smatra on, ali ocenjuje da njihovo prosto ukidanje, bez uvođenja alternativnih mehanizama, neće biti dobro ni za gradove, koji će ostati bez sredstava za izgradnju infrastrukture, ni za korisnike, odnosno kupce stanova, koji će živeti u loše opremljenim naseljima.

Boris Žerjav zaključuje da se, zbog velike potražnje, cene stanova posle eventualnog ukidanja ove naknade, neće smanjiti, te da će se samo profit investitora uvećati, a grad će imati manje para za infrastrukturu. To praktično znači da će kupci stanova plaćati istu cenu kao i ranije, ali da će, pritom, dobijati znatno lošiji kvalitet stanovanja, jer opština više neće imati prihode iz kojih će moći u određenom naselju da izgradi ulice, trotoare, parkove, obdaništa, dovede javni prevoz i slično.