Očuvati duh starog Beograda

U toj usmerenosti ka budućnosti, ne smemo ispustiti iz vida da ovaj grad nije sagrađen juče. Podsetnik toga, uprkos vremenu koje radi protiv njih, jesu brojne zanatske radnje čiji izlozi i dalje mogu da se vide na ulicama Beograda.

Jedna takva radnja nalazi se u Višnjićevoj ulici. Između prodavnica odeće i lokala sa brzom hranom na jednom izlogu, gotovo stidljivo, stoji natpis „Popravka kišobrana“. A ako je izreka „Što je u izlogu, to je u radnji“ negde važila, to je onda u ovoj maloj zanatskoj radionici. Njena unutrašnjost je potpuno ispunjena kišobranima. Stotinama i stotinama njih. Veliki i mali, svih boja i modela. Vise okačeni o plafon, stoje poređani uza zid. Nalaze se u svakoj fioci i na svakoj polici. Toliko ih je da je i kretanje po radnji, koja se sastoji od tri male prostorije, otežano.

Sa kišobranima i od kišobrana već 44 godine živi Ljubinka Bošković. Ali ona se sa tim ne bi složila.

– Ovo nije život. Od ovog posla jedva dažbine mogu da platim. Posla ima, ali često ljudi ostave kišobrane na popravku, a onda ne dođu da ih pokupe. A ja ne naplaćujem unapred – kaže Ljubinka.

Kako navodi, najčešće popravlja žice i ušiva platno i u proseku po kišobranu uzme 200 dinara.

– Današnji kišobrani ništa ne valjaju, desi se da se pokvare posle jednog otvaranja. To je sve uvezeno, niskog kvaliteta i jedan udar vetra ih pocepa – žali se Ljubinka.

Mušterije joj dolaze iz cele Evrope, jer je vreme u kom su se stvari nosile na popravku davno iza nas, pa samim tim i ovakve radnje više ne postoje.

– Dolaze ljudi koji vole svoje stvari i popravljaju kišobrane koji ih podsećaju na drage ljude. Ali mnogo je više onih koji, čim se nešto pokvari, kupuju novo – navodi Ljubinka.

Još jedna zanatska radnja sa impresivnom tradicijom nalazi se na malo očekivanom mestu – u Ulici Strahinjića Bana. Pritisnut kafićima i restoranima, restauratorski atelje „Dorćolac“ stoji tu kao podsetnik da nadimak ove ulice nije oduvek bio „silikonska dolina“. Unutra, bračni par Marija i Aron Poptsis vredno rade, dajući starom nameštaju drugu mladost.

– Mi smo treća generacija koja se bavi ovim poslom. Firmu je početkom prošlog veka pokrenuo moj deda, nastavio moj otac, a danas smo tu suprug i ja – priča Marija Poptsis Stepanović.

Kaže, ne može da se požali, pošto posla ima, a preporuke zadovoljnih mušterija stalno dovode nove.

– Nekada je ova radionica bila mnogo veća, pa se i proizvodio nameštaj. Pre nekoliko godina smo bili na proslavi stogodišnjice Doma narodne skupštine, na koju smo pozvani jer je moj deda uradio celokupnu stolariju u njoj – kaže Marija.

Sada više nemaju uslove da proizvode nameštaj, ali ga restauriraju, tapaciraju i rade enterijere i to koristeći stari metod – politiranje, koji se radi na „možda još nekoliko mesta u gradu“.

Njihov zanat je veoma poštovan i nije u opasnosti da nestane. Ali, kako kažu, sa zanatima na koje se oni oslanjaju to već nije slučaj.

– Često nam dolaze mladi ljudi na praksu, ali to su samo oni koji vole ovaj zanat. Ovo nije brza para – ističe Aron.

Svetislav Vukasović drži malu knjigovezačku radnju u Gospodar Jevremovoj ulici. Stoji na ulaznim vratima i pogledom prati retke turiste koji idu u Skadarsku ulicu.

– Nema mašina, sve radimo rukom. Kvalitet na taj način uvezane knjige je neuporedivo veći od one koja je rađena mašinski. Radnje koje to rade ručno su postale izuzetno retke, ako ih ima još par u Beogradu – priča Svetislav. Ako se ovako nastavi, dodaje on, ni njih neće biti za par godina.

– Troškovi su toliki da ja neću imati izbora i ako se nešto ne promeni, moraću da idem u sivu ekonomiju. I ono malo posla što dobijem, ja ne mogu da naplatim – žali se Svetislav.

Prema njegovim rečima, najveći problem mu predstavljaju javne nabavke.

– Male firme ne mogu da dobiju posao putem tendera. Mi se samo pojavljujemo da popunimo broj, a to ko će na kraju da dobije posao se zna unapred. Sve je namešteno – rezigniran je Vukasović.