Nekad je u prestonici bilo više od 100 bombondžijskih radnji, pa je svaki deo grada imao svog lokalnog bombondžiju koji je pravio svež ratluk, jer kafa se bez ratluka nije služila. Bombondžinica „Bosiljčić“ koja je osnovana davne 1936. godine danas je jedina radnja u dvomilonskom gradu, u kojoj poštovaoci starinskih slatkiša mogu kupiti ratluk, bombone i lizalice ručne izrade.
Smeštena u zgradi iz 1929. godine, u Ulici Gavrila Principa broj 14 , preko puta Manakove kuće, privlači pažnju autentičnim izgledom koji podseca na predratne radnje. Starinska, siva fasada, veliki stakleni izlog sa kariranim zavesama, ratluk na policama, lizalice, bombone, liciderska srca koja su nekada momci kupovali devojkama na vašarima, mnoštvo oblika i boja poziva da se zaviri u radnju u kojoj treća generacija porodice Bosiljćić neguje tradiciju.
Priča o sada već porodičnom bombondžijskom zanatu počinje tridesetih godina prošlog veka, kada se deda Branislav iz rodnog Valjeva zaputio u Beograd da izuči zanat kod poznatih prestoničkih majstora. U početku je bio šegrt, zatim kalfa, da bi se 1936. godine, nakon što je „dobro ispekao zanat“, osamostalio i otvorio radnju. Njega je nasledio sin Vladimir, koji je 1963. godine napustio posao u jednom auto-servisu i posvetio se pravljenju bombona i ratluka. Splet okolnosti i teška situacija u zemlji navele su i Vladimirove sinove, Branislava i Živorada da krenu dedinim stopama i vode radnju do dana današnjeg.
-Mnoge radnje su nestajale zbog teških vremena, ali najviše zbog toga što stare bombondžije nije imao ko da nasledi. Brat i ja smo od malih nogu učili zanat indirektno, počnete sa sitnim poslićima, brojite, pakujete, tako gledate i naučite na kraju i glavne recepture. Kad dođe vreme da postanete svoj čovek, izbor je jednostavan jer imate nešto što možete da nasledite – priča Branislav, diplomirani ekonomista.
Od otvaranja radnje 1936. godine, dosad, skoro da se ništa nije izmenilo. Ratluk, bombone i lizalice se prave po staroj, originalnoj recepturi dede Branislava.
„Ručni rad je 99 odsto, koristimo kalupe i valjke sa austrougarskim pečatima kojima je i naš deda pravio lizalice i bombone. Ratluk se pakuje u kutije od pola kilograma kao nekada“, objašnjava Branislav.
Teško je opstati u vreme kada je sve modernizovano i kada se bombone i ratluk proizvode serijski u fabričkim halama. „ Šta je ključ uspeha i opstanka vaše radnje?“
„ Mi smo pronašli jednu rupu na tržištu gde industrijski proizvodi ne mogu da nam pariraju, svaki dan za naše mušterije pravimo svež ratluk od potpuno prirodnih sastojaka, bez aditiva i to je nešto što nijedna fabrika ne može da postigne. Ratluk se u toku dana kuva, noću se ohladi, sutradan se seče, pakuje i rasproda. Takođe, svaka lizalica je različitog oblika, jer je u pitanju ručna proizvodnja. To nam daje mogućnost da pravimo unikatne lizalice, da ispunjavamo specijalne želje naših kupaca, a to se na fabričkim trakama ne proizvodi“, objašnjava Branislav.
U bombondžinici „Bosiljčić“, koja predstavlja malu oazu pravih starinskih slatkiša, najveći specijalitet je ratluk koji se pravi u 17 vrsta – brusnica, ruža, pistaći, mentol, ananas, šarenica… Inače, deda Branko „ nije preterivao“, pravio je tri vrste ratluka.
„ Pronašli smo u nekim predratnim spisima da je papa Đorđe, bombondžija koji je radio u Knez Mihailovoj imao 17 vrsta ratluka pre Drugog Svetskog rata i onda smo sebi postavili za cilj da napravimo toliko vrsta, da i mi u današnje vreme možemo da pariramo“ , kaže naš sagovornik.
Braća Bosiljčić proizvode desetak vrsta bombona – klasične svilene bombone koje svi vole, sa ukusom maline, meda, karamele… Zanimljivo je da mesingani valjci koji se koriste u proizvodnji bombona datiraju iz vremena pre Prvog svetskog rata, imaju ugravirane austrougarske pečate i stariji su od valjaka koji u Etnografskom muzeju služe kao eksponati.
„Najveće bogatstvo svakog bombondžije je mermerni sto, koji stoji u sredini radnje i na koji se izručuje vrela smesa za bombone i lizalice. Nekada, to mi je deda pričao, što je bombondžija imao deblji i veći mermerni sto, bio je bolji gazda, jer se masa brže hladila i samim tim se postizala veća proizvodnja.“
„Posao bombondžije je fizički težak. Sami istovaramo džakove, kuvamo, pakujemo, sečemo, raznosimo porudžbine do kupaca. Takođe, traži se pedantnost, ali i osavremenjivanje u smislu prilagođavanja novim propisima, a opet moramo da čuvamo i tradicionalne stvari zbog kojih naša radnja ima dušu“, objašnjava Branislav.
Treća generacija Bosiljčića uspešno pravi tradicionalne slatkiše za svoje mušterije u Savamali, uspevajući da sačuva stare recepture i duh starog Beograda.
Zanat bez škole
Bombondžijski zanat se ne izučava u školama, pa nam je Branislav ispričao kako je njegov otac ipak dobio diplomu: „On je 1982. godine otišao u prehrambenu školu, međutim, kada je izašao pred komisiju, nisu znali šta da ga pitaju. Tada je izvadio ratluk i bombone koji je spremio i poslužio ih. Oni se oduševe i kažu ovo je savršeno, ti si položio. Tako je dobio diplomu.“
Kupci
Branislav ističe da ih posebno obraduju kupci koji redovno dolaze da pazare njihove proizvode, jer je to potvrda da su zadovoljni: „ Redovno nam je dolazio gospodin koji je imao 97 godina i to peške sa Bulevara, uvek je odbijao da mu mi dostavimo porudžbinu.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
