Mostarska petlja je najveća saobraćajna petlja u Beogradu. Prostire se na površini od dva hektara u kojima se sažima saobraćaj iz šest pravaca. Sa svojim podzemnim prolazima i pasarelama, putevima koji se ukrštaju u tri nivoa, autobuskim i tramvajskim stanicama, ona predstavlja impresivan neimarski poduhvat.
Kada je 1967. godine počela njena izgradnja, petlja je zamišljena kao neuralgična tačka saobraćajne infrastrukture grada koji je rastao geometrijskom progresijom. Nije bila zamišljena kao nečiji dom. A par ćebadi i sunđera naslaganih u uglu jednog od njenih prolaza, već desetak dana to jeste za petoro starijih ljudi.
Oni su došli iz Šapca, jer kako kažu, tamošnje socijalne službe su im zatvorile vrata. Hrane se od ostataka koje pronađu po kontejnerima i od milostinje koju sakupe.
– Ovako ni svinje ne žive. Što nas grom nije ubio, bolje bi bilo i to nego što ovde spavamo – kaže Ljiljana, starija žena koja se upravo vratila „kući“ sa „posla“. Sa sobom nosi samo bajati hleb i objašnjava da su u Beograd došli jer u Šapcu nisu imali šta da jedu.
Najveći problem sa trenutnim mestom prebivališta im predstavlja promaja zbog koje su ukočeni i buka automobila koji im ometa san.
– Kada padne kiša, sve stvari nam se iskvase. A sramota nas je od naroda koji prolazi da ih ovde raširimo, pa nam je sve mokro – žali se čovek koji se predstavlja kao Marković, pokazujući na odeću koja je zgužvana u uglu.
Pored njihovog kutka stalno prolaze ljudi koji, zaokupljeni sopstvenim brigama, ne obraćaju pažnju na ovu porodicu nomada. Čak ni oni kojima je to posao. Kako kažu, par puta su pored njih prošli komunalni policajci, koji ih „nisu ni pogledali“. Poučeni lošim iskustvima iz Šapca, nisu se obraćali socijalnim službama, očekujući da će ih „oterati“. Na pitanje o planovima za budućnost, samo nemo sležu ramenima.
– Sad nam je u redu, ali brzo će jesen. Ne znam šta ćemo tada da radimo – zbunjen je Marković.
Udobnost im trenutno nije najveći problem. Prazni stomaci im zadaju mnogo veće muke. Svi oni su u godinama i svako ima po kesu lekova koji moraju da se piju posle obroka.
– Za vreme Slobe je bilo bolje, a o Titovom vremenu neću ni da pričam. Svaka vlast je sve gora. Bogati su sve bogatiji, a siromašni nek’ crknu – ovako Marković vidi naše društvo.
Dok jedu bajati hleb, Ljiljana izgovara kliše rečenicu čije se značenje preteranim korišćenjem istrošilo. „Gorak je ovaj lebac“. Izgovorena iz njenih usta, ova rečenica zvuči potresno autentična.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
