„Al Džazira Balkan“ nije novi „Jutel“

Ovo u intervjuu za Danas kaže Goran Milić, jedan od najpoznatijih jugoslovenskih novinara, od pre nekoliko meseci programski direktor balkanskog ogranka globalne katarske TV mreže „Al Džazira“, čije će sedište biti u Sarajevu i odakle uskoro počinje emitovanje programa. Milić se iz Zagreba, gde je krajem januara na HTV vodio svoj poslednji Dnevnik i potom postao penzioner, preselio u glavni grad BiH, a u Beogradu je ovih dana boravio kako bi obavio razgovore sa kandidatima koji će biti angažovani u srpskom birou „Al Džazire“. Milić, sa kojim smo razgovarali u hotelu „Interkontinental“, trudio se, kako se našalio, da govori na srpskom, vešto izbegavajući da komentariše aktuelnu političku situaciju u Srbiji i Hrvatskoj.

– Ja sam sada direktor programa međunarodne TV stanice i ne želim ulaziti u ove naše direktne političke razmirice – rekao je.

Podseća li vas cela ta priča sa „Al Džazirom Balkan“na „Jutel“ – opet idete preko granica eks Jugoslavije, opet je centrala u Sarajevu?

– Na neki način me podseća, ali sa dosta razlika. „Al Džazira“, naime, nije novi „Jutel“. Sličnost će biti u tome što će se govoriti na takozvanim južnoslavenskim jezicima, svi novinari će pričati svojim maternjim… Ali sve ostalo neće biti kao na „Jutelu“. „Jutel“ je bio državna televizija, koju je osnovala Skupština uz potporu Savezne vlade, i tamo ste se 50 posto bavili nekom formalnom ravnopravnošću, koliko će ko od naroda i narodnosti biti zastupljen u programu. Ovde nećemo imati osećaj te obaveze, jer ako su izbori u Srbiji, naravno da će ta tema i srpski jezik dominirati tog dana. „Jutel“ je radio u jednom razdoblju kada se Jugoslavija raspadala u krvi, u situaciji kada svi kriterijumi novinarstva prestaju važiti, samo se gledalo ko govori u čiju korist, ljudi su se grupisali, i ako si bio neutralan, bio si odvratan. Danas ako ste objektivni, ako pokažete želju za objektivnošću, uvažavate argumente različitih strana, bićete cenjeni. Ko bi pre 10 godina rekao da će jedan srpski klub imati hrvatskog trenera, da jedna Crna Gora, koja se dičila svojim crnogorstvom, u nacionalnoj reprezentaciji imati trenera Hrvata, Cicu Kranjčara, da je Ljupko Petrović trener u Hrvatskoj, da je jedan Bošnjak iz Mostara trener zagrebačkog Dinama… Na „Al Džaziri Balkan“ imaćemo nešto što što će biti jedan regionalni pristup u plasiranju nekih vesti koje mi ovako razdvojeni ni ne primećujemo, Mislim da ima prostora za jednu takvu televiziju. Čuo sam da u Srbiji ima preko 200 TV stanica, u BiH ima 44. To je toliko premreženo informacijama, to je toliko kamera, to je jedna opšta kakofonija, ali ovaj regionalni pristup niko ne radi. Ne kažem da je taj pristup od totalnog interesa, da će sad svi skočiti i gledati „Al džaziru Balkan“, govoreći „bože, kak me zanima šta se dešava u Hrvatskoj“, ali ako se to napravi na jedan objektivniji, ali i na jedan drukčiji, rekao bih – mondijalistički način, jer ljude zanima šta će se dešavati sa ovim prostorima, pogotovo u usporedbi sa svetom, mislim da će dobar deo ljudi to zanimati. Na nivou opštosti mi ćemo probati percipirati probleme i reći – zašto su nam neki zajednički, a zašto neki nisu.

A kako ćete percipirati probleme iz ratne prošlosti, oko kojih još ne postoji ni nacionalni, a kamoli međunacionalni konsensuz?

– Ovde svaki medij, svake novine, imaju pola priče iz prošlosti. One priče od pre 20 godina, i one od pre 60 godina. A neke i od pre 100 godina. Prvi i Drugi svjetski rat, i ovaj poslednji rat. To je okej, ali ja ne osećam potrebu da potkopavam te rupe. Jednostavno, u ovom ratu sam bio na svim lokacijama, radio sam u Srbiji, pa u BiH, pa u Hrvatskoj, pa sam sad opet u BiH, sve te ljude sam poznavao, sa svim tim ljudima sam razgovarao. Šta su me lagali, a šta nisu, to je manje važno, ali da sam bio informiran – bio sam. Kad danas pročitam interpretaciju onoga što sam ja gledao, onda sam sklon prihvatiti onu maksimu: ušlo je u istoriju, dakle, postalo je laž. Ja sam na početku rata u Sarajevu dosta kontaktirao i sa Karadžićem i sa svim protagonistima krize, a danas u Sarajevu gotovo nemam nikoga s kojim ću se složiti, ne oko interpretacije, tu se sigurno ni s kim neću složiti, već nemam nikoga s kojim ću se složiti oko činjenica. Oko onoga što smo zajedno gledali. Ako smo se za 20 godina toliko počeli razlikovati u onome što smo zajedno videli, onda je teško verovati da će i istoričari za sto godina otkriti pravu istinu.

“Jutel“ je bio pokušaj da se spasi raspad Jugoslavije. Je li ovo pokušaj da se Jugoslavija sastavi?

– Ne, ne… Nije „Jutel“ to bio. „Jutel“ je isto priča koja je postala laž, jer je ušla u povijest. Savezna vlada i premijer Ante Marković bili su u to vreme odsečeni od informacija. Sve republičke TV su postale nacionalne. Ostale su u zapećki sve odluke Savezne vlade, a premijer Marković je bio u bunaru. Nema ga. Ja sam rekao da neću u Beogradu biti još 10 godina da bih gledao novog Tita, a Tuđman je rekao – ma kanite se vi tog „Jutela“ i tog Markovića, nisam ja dobio izbore da bi dva Hrvata vladala Hrvatskom. Jasno je bilo da su dve supersile u Jugoslaviji protiv Markovića, a kako ja uvek navijam za slabijeg, ja odem u „Jutel“. A u „Jutelu“ je bilo dobro što su morali glavnog urednika da izaberu konsensuzom, što je bilo teško, ali su takođe morali i da ga smene konsensuzom svih republika, što je takođe bilo teško, ali je davalo određenu autonomiju u radu i pravljenju programa. Meni se to dopalo, ne zato što nisu mogli da me smene, već zato što sam imao tu autonomiju.

Hoće li biti „jutelovaca“ na „Al Džaziri“?

– Oni se javljaju, pomažu, predlažu neke kadrove. Ali stari smo mi za to. To je za mlade ljude. Moj generalni direktor u „Al Džaziri“ je mlađi od moje vozačke dozvole.

Iz Beograda ste otišli 1991. godine, i prvi put ponovo došli tek 2001. Sada je 2011. Kako vam danas izgleda Beograd, iz te tri faze? Rekli ste, recimo, da je 91. Beograd ličio na Berlin četr’es treće.

– Dobro, to sam mislio oko naboja… Naboja sad ovde nema. Možda sam subjektivan, ali bilo je ovde kasnije i nekih razdoblja prenaglašene srdačnosti, a sad je razgovor normalan. Znači da je prošlo dovoljno vremena, da smo ohladili glave. Beograd mi iz ovih kontakata sa 25 novinara, kandidata za „Al Džaziru“, i iz razgovora sa nekim mojim generacijskim ispisnicima koji su svi u različitim branšama, a nisu analitičari, već obični Beograđani koji žive svoj život, izgleda pre svega kao mesto u kome se ekonomsko stanje dramatičnije prikazuje nego što realno izgleda. Ima li gladnih u Beogradu, pitao sam ih. Može li se živeti sa 16.000 dinara, pitaju oni mene. Poslednjih godina sam dosta putovao po svetu praveći putopise za HTV i ne znam koja je to zemlja sa 6000 dolara po glavi stanovnika u kojoj se živi bolje nego u Srbiji. Živimo u vlastitom stanu, kojih je pola dobijeno za džabe, tako je svuda po bivšoj SFRJ. U Sarajevu gde je možda i veće siromaštvo no u Beogradu, danas se to komentira sa ipak nekim optizmimom, nekom duhovitošću, dok je ovde jedan dubok osećaj straha i nesigurnosti. Ali, vidim da moje prijatelje nije briga za sebe, već za decu. Ja im kažem, ma pustite decu, nek i oni nešto urade u životu. Sve mi je u Beogradu bolje nego što je bilo pre, svaki kafić je lepši od birtija koje su bile ranije, mada ja malo patim, nostalgično, bivša „Madera“ mi je uvek bila simpatičnija nego današnja „Madera“, mada je danas to evropskije. Te neke stvari mi fale, ali ja shvatam da je to problem mladosti. Dakle, ipak se ovde napredovalo.

Da li i danas u Beogradu ima ljudi koji vam zameraju što ste 1997. počeli da radite na HTV-u, koji su govorili da želite da se dodvorite Tuđmanu i dokažete da ste Hrvat, da zbog toga učite hrvatski…

– A šta je bilo od 92. do 97. ako sam ja bio Tuđmanov čovek. Tuđman je u tom razdoblju, kad sam bio bez posla, nekoliko puta rekao: Zašto taj čovek ne radi na televiziji? Ali me niko nije hteo pet godina pustiti da uđem u televiziju, kamoli da radim. Meni nije zapaprio niko drugi nego kolege novinari. Danas sam dobar sa svima sa kojima sam bio i ranije. Možda nisam sa jednim, ili dvojicom, i to uglavnom s ljudima koji su se udomili u ove međunarodne organizacije političke korektnosti. Ja inače imam kineski pristup u vrednovanju ljudi – volim reći da je neko dobar 72 posto, a loš 28 posto.

Kakvo je danas novinarstvo u Hrvatskoj i Srbiji. Je li slobodnije nego ranije?

– Slobodnije jeste. Ali je malo i neodgovornije. Da se razumemo, u ono vreme – četiri glavne stvari su se morale hvaliti. To su Tito, partija, armija i socijalizam. Tako da su glavni novinarski junaci bili Zare Trnavčević i ovi što prate poljoprivredu… Tu si mogao kritizirat. Daš malo oduška seljaku koji kaže: Ma, ovde ne može da se živi, ovo je katastrofa. Danas se, opet, svi bune. Danas je parola da moraš biti protiv vlasti, kritičan, onda nisi imao konkurenciju, danas imaš. Danas ima puno medija koji te nerviraju, moraš više napora uložiti da razlikuješ podvalu od istine. Ljudi su lenji pa ih to mrzi i onda se jednostavno prepuste tome. Ali dugoročno, to izoštrava kriterije, to pomaže ljudima da vide da život uopšte nije tako jednostavna i jednosmerna pojava, da iza tih dobrih namera političara stoje veliki privatni interesi, ali da ni sami ljudi nisu idealni.

U januaru ste vodili svoj poslednji dnevnik na HTV. To je bio više simbolički čin. Kako ste to doživeli, bilo je malo i emocija, iako su svi mislili da vi niste, bar pred kamerama, mnogo emotivan čovek.

– Pa dobro, malo mi je pošla suza zato što je napravljena cela ta atmosfera u redakciji, to je ispao neki događaj. Hrvatska je sad ušla u fazu, da kad se drži zakona, onda ga se stvarno drži. Tog 24. januara kad sam ja napunio 65 godina, istekla mi je kartica za ulazak na HRT, jer ja nisam više zaposlenik. I sad ja moram svaki put nazvati nekog kolegu da me uvede na televiziju. Mada su poslednje dve godine na HRT neka preslagavanja, previranja, da moram reći da će proći nekoliko godina dok se to sve ne složi, i dok opet s veseljem ne odem tamo i popijem kavu.

Najbolji posao ste dobili u penziji?

– Ha, ha, ha. Da, ovo je najbolji posao koji sam do sada imao u karijeri. Sad ću malo ušparati za starost.

Hoćete li ikad više voditi dnevnik i reći ono čuveno: Dobro veče, ovo je Dnevnik?

– Mislim da ne. Mada kakav sam lud, možda jednoga dana kažem: dajte mi da odradim jedan dnevnik pred smrt. A oni će viknuti: Skidajte ovu budalu!

Odakle god sam otišao nisu me voleli

Imali ste period kad vas nisu voleli u Hrvatskoj, pa onda u Srbiji…

– Odakle god sam otišao nisu me voleli. Čak su i Sarajlije teško doživele kad sam otišao, a bio sam tokom rata s njima. Kad sam otišao iz Srbije, bilo je ono, breee, sve smo ti dali, a ti ode kad nam je najteže, a u Hrvatskoj su rekli, šta je uopšte i dolazio. Sad je opet ko 88. ili 89. godine. Nijedno rukovodstvo, naime, nije me smatralo čovekom u koga bi oni mogli imati poverenja. Ja nikad nisam ni bio blizak sa istaknutim političarima, jer te oni jednostavno žele upotrebiti za svoju svrhu, nikad ti ništa ne vrate, osim ako te pošalju za ambasadora da im odradiš neku stvar. Ali meni se ne ide u ambasadore. Meni je to odvratno. Naročito za ambasadora u Evropi. To je nešto najstrašnije što može bit. Ambasador u Evropi! Svaki drugi dan si na aerodromu. Ili čekaš nečiju ženu, vodiš je u šoping, ili neku budalu. Ti stalno čekaš nekog. A svako hoće da ga dočeka ambasador.

Uzeli su mi stan i srušili kuću

Koji je epilog priče oko vašeg beogradskog stana koji vam je oduzet još devedesetih?

– Promenilo se troje sudija, koji su, ja pretpostavljam, imali pritisak da presude protiv mene, jer je bila jaka osoba koja je tražila taj stan, njihova kolegica sudija. Upisala se na taj stan, uzela ličnu kartu a da nikad nije ušla u njega. I otkupila ga a da nikada nije u njega ušla, s tim što sam ja platio celi otkup. Al’ nema veze. Za taj stan sam dao garsonjeru, obnovio ga jer je bio star, za 20.000 dolara što je bila cela moja životna ušteđevina, na kraju su mi sve oduzeli pre godinu i po dana… Na kraju, nikad ne znaš šta je dobro a šta je loše. Jer, kad imaš stan onda si malo i talac tog stana. Ja sam bio podstanar 35 godina od svojih 40 godina staža, i mogu reći da ti to daje mogućnost mobilnosti. Sad sam, pred penziju, kupio jedan stan u Zagrebu, i odmah otišao u Sarajevo da radim „Al Džaziru Balkan“, jer sam bio pred dilemom – da li je bolje živeti s penzijom od 500 evra u svom stanu u Zagrebu, i tako školovati dete, ili raditi dalje. Imao sam i kuću na moru, u Slanom, koju su mi takođe srušili JNA i Vučurević i ovi Crnogorci. I to nije tako loše – jer bih onda morao svako leto provoditi u Slanom. Ha, ha, ha…