Aleksander Fjut: Preti nam poplava varvarstva

Držao je predavanja na univerzitetima u Lilu, Blumingtonu, Stokholmu, Getingenu, Levenu, Rio de Žaneiru, Beču… U svojim delima, na pograničju književnosti i sociologije, antropologije, nauke o religiji i psihologije, najviše se bavio Srednjom Evropom (SE). Veliki broj naučnoesejističkih dela posvetio je stvaralaštvu Česlava Miloša. Smatran je najvećim poznavaocem Miloševog dela u svetu. Kod nas su dosad prevedene i objavljene četiri Fjutove knjige, Razgovori sa Česlavom Milošem (1985), Ni Zapad ni Istok (2011) Prkosni autoportret Česlava Miloša (2012) i U vlasti privida (2017). Tri poslednje objavio je Albatros Plus.

Ovaj razgovor, koji Danas objavljuje u skraćenom obimu, biće integralno objavljen u knjizi, sa radnim naslovom Moji razgovori s Poljacima, u izdanju Karposa.

* Pažnju naših čitalaca skrenuli ste na sebe esejima iz knjige „Biti (ili ne biti) Srednjoevropljanin“, koja je u Poljskoj objavljena u periodu velikih političkih promena u Evropi, kad su se mnoge zemlje starale da uđu u EU. Kakav smisao danas ima termin Srednja Evropa?

– Treba podsetiti da je sâm naziv Srednja Evropa, koji se pojavio 1980-ih, a koji su, ne slučajno, lansirali uglavnom emigranti iz ovog regiona, imao istovremeno politički, pragmatični i kulturni smisao. Politički, jer je osporavao pripadnost ove teritorije tzv. Istočnoj Evropi, odnosno, delu u kome je dominirao Sovjetski Savez. Pragmatični, jer je podsećanje na postojanje takvih zemalja, kao što su baltičke države koje su silom pripojene SSSR, ili Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, najzad, zemlje Jugoslavije, trebalo da navede zapadne elite da reaguju na društveni položaj narodâ SE, podređenih komunističkim režimima. Najzad, kulturni smisao svodio se na podsećanje da je taj deo Evrope njen integralni deo, zahvaljujući sličnoj arhitekturi, sistemu vrednosti, sredozemnom nasleđu. Mene je, međutim, interesovalo nešto drugo – pitanje, može li se iz književnosti SE nekako destilisati njena specifičnost, nešto, po čemu se ona razlikuje od drugih evropskih književnosti. Našao sam tri glavne komponente: problematičan identitet, neprihvaćen provincijalizam, kao i osećanje promenljivosti, ne samo spoljašnjih, već i unutrašnjih granica.

* U jednom od eseja ove knjige pišete – „Može se reći da je SE sada svuda“?

– Naravno! Jer, odlike na koje sam prethodno ukazao, karakteristične su za većinu evropskih naroda. Problematičan identitet, odnosno, postavljanje sebi pitanja ko sam, ne tiče se samo pripadnika pojedinih društvenih zajednica koji su, kao narodi SE, bili primorani na migraciju, na konfrontiranje sa drugačijim kulturama ili etničkim grupama – takva je bila sudbina Poljakâ, Mađarâ, Čehâ, Rumunâ… koji su postali žrtve arbitrarnih, u stvari, kolonijalnih odluka saveznikâ, sadržanih u paktu, potpisanom u Jalti. Slična sudbina pogađa ljude u celom svetu, koji su primorani da zbog ratova i ekonomskih kriza napuštaju svoju otadžbinu i traže novo mesto za život. Moglo bi se reći da smo, kao u antičkom dobu i srednjem veku, svedoci nove seobe narodâ. Analogno, menjaju se granice državâ ili, kao u EU, gube značaj u korist drugih – verskih, kulturnih – granicâ. Ne postoji više opozicija: centar – provincija, kao u staroj Evropi, u kojoj je takav centar bio Pariz ili Beč. Jer, sada čak ni Njujork nije više centar sveta. Drugim rečima, kad sam tragao za suštinom SE osnova mojih traganja bila je stabilna, čvrsta Zapadna Evropa. Sad, kao što je pisao Zigmunt Bauman, živimo u promenljivoj savremenosti.

* Priključivanjem EU izgledalo bi da SE (za koju su najviše bili zainteresovani pisci disidenti), nema više nikakav značaj, da pripada prošlosti. Međutim, posle petnaestak godina o njoj pišu Andžej Stasjuk i Jurij Andruhovič. Istina, nazivaju je „druga Evropa“ a, po njima, njoj pripadaju i Rumunija, Albanija i deo bivše NDR (Nemačka Demokratska Republika). Odakle taj čudan sastav?

– To je drugačije shvatanje Evrope – ranije je bilo određivano vremenskim, sada, veoma proizvoljno tretiranim, prostornim kriterijumom. Jer, prema pomenutim piscima, SE obuhvata sve države, koje su bile pod komunističkim režimom ali, što je veoma zanimljivo, ne i Austriju koja se nalazi u srcu Evrope! Sigurno da je period komunizma u znatnoj meri bio presudan za različitost iskustava Srednjoevropljana od iskustava stanovnikâ Zapada. Teško nasleđe. Ne bagatelišući ovo iskustvo, kao i sve razlike tradicijâ, kulturâ i običajâ narodâ ubrajanih u SE, ne treba ipak omalovažavati njihovo izrazito zajedništvo – naročito na teritorijama nekadašnje Austro-Ugarske monarhije. Tragovi tog zajedništva lako se mogu zapaziti u arhitekturi, ali i u mentalitetu, kako na Balkanu, tako i u južnoj Poljskoj i Ukrajini, na teritorijama nekadašnje Galicije.

* U XX veku disidenti su obično nastupali u ulozi arheologa prošlog vremena – Kiš je čak nazvao sebe „paleontologom, koji traži neznatne tragove jevrejskog naroda ostale posle njihovog genocida“. Ima li smisla govoriti još o SE, pošto sve zemlje, koje su smatrane nekada srednjoevropskim, sada pripadaju EU?

– Srednja Evropa je uvek bila samo idejni projekat, kako je pisao Kundera, sudbinska zajednica. Sad, posle pada Berlinskog zida, ona traži da se poštuje njena posebnost, odnosno, smatra se varijantom ili vrstom čitavog kulturnog obrasca. Slično kao Severna ili Južna Evropa. Otuda ta druga Evropa.

* Ovaj period je posebno bio traumatičan za nas (raspad Jugoslavije i bombardovanje Srbije). Vi pišete da je „ideja o SE za male narode šansa za izlazak iz izolacije, pogled na doživljaje svog naroda iz šire i bogatije perspektive“. To je veoma je lepo, ali Jugoslavija je tada, po rečima slovenačkog pisca Draga Jančara, predstavljala „najhaotičniji deo Evrope (…), konglomerat kultura, civilizacija, religija“?

– Veoma cenim književnost Jančara, ali mislim da ovde greši. Ili, tačnije rečeno, njegovo mišljenje se ne odnosi više na sadašnje vreme. Jer, takav konglomerat kultura, civilizacija i religija je sada i cela Zapadna Evropa, u kojoj su migracije njenih stanovnika u druge krajeve sveta, a takođe nagli i masovni priliv imigranata, poljuljali nekadašnju ravnotežu i mnoge zemlje postavile pred ozbiljni izazov: kako pomiriti svoje sisteme vrednosti, običaje, zakone i kulturu sa onima koje imaju i praktikuju drugačije, npr. muslimani? Political correctess pokazuje ovde svoju suštinsku slabost.

* Kad je reč o zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije, jedino je Slovenija u civilizacijskom pogledu predstavljala izuzetak. Rekli ste da globalizacija može da predstavlja izuzetnu šansu za procvat kultura koje su, dosad tretirane kao provincijske, gurnute na marginu. Kakvu šansu, kad da se žig provincijalizma teško uklanja?

– Nisam siguran da li je Slovenija više evropska od Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Možda je bogatija, ali ništa, osim toga. Sve te zemlje su naslednice evropskih tradicija. Konačno, cela Austrougarska monarhija bila je mešavina mnogih kultura i religija. Takođe, ne verujem mnogo u žig provincionalizma. Ono što je ranije taj deo Evrope degradiralo, sad postaje njegova šansa. Jer, upravo, brižljivo negovan lokalni karakter: tradicije, običaji, a takođe, ne treba zaboraviti, ukusna kuhinja, postaju adut u uniformnom svetu. Upravo on budi čežnju za prošlošću, jača male društvene grupe i svuda predstavlja glavnu turističku atrakciju, što ne treba omalovažavati. Mnogo volim da putujem po tom veoma slikovitom delu Evrope. Ne zaboravite da sam se rodio i da i dalje živim u Galiciji, odnosno, u Krakovu, a moji preci potiču iz Mađarske. Dakle, SE je za mene rodna Evropa (Rodna Evropa, aluzija na naslov Miloševe knjige Rodzinna Europa koja je do ulaska Poljske u EU prevođena najčešće kao Druga Evropa).

* „Primer bivše Jugoslavije ostaje strašan memento. On dokazuje da se perifernost lako može pretvoriti u kulturni izolacionizam, lažan ponos na sve što je domaće, što ne podleže spoljnim uticajima…“ Veoma ste dobro definisali to što se dogodilo i dalje traje u svim zemljama bivše Jugoslavije?

– Teško mi je da govorim o političkim temama, jer se za te stvari ne osećam dovoljno kompetentan. Ali, ponešto znam o istoriji Srba, kako su, bežeći od Turaka, bili primorani dva puta da napuštaju svoju otadžbinu i idu na sever. Kasnije su morali da podnose vladavinu Habzburgâ. Za mene je veoma potresna ta istorija. Kao što dobro znate, u poljskoj tradiciji i u poljskoj književnosti snažno je istican martirološki siže, samosažaljevanje zbog okupiranih teritorija, proganjanja, ustanaka itd. Ali, mi smo bili pod okupacijom Rusije, Pruske i Austrije nešto više od sto godina, a Balkan, i Srbija na njemu, pod osmanskom imperijom pet stotina! A koliko je tu bilo ustanaka koje su osvajači krvavo gušili! Treba takođe dodati dominaciju islama u hrišćanskim zemljama. To poređenje je za mene bila poučna lekcija smernosti. Pa ipak, koliko mi je poznato iz poljskog iskustva, teške traume, koje nastaju iz sećanja na ropstvo, zaceljuju sporo, nikad ne potpuno. Lako je manipulisati njima. Sve opasnije, one mogu da postanu izvor nacionalizma, a čak šovinizma, želje za revanšom za pretrpljene nepravde, netrpeljivosti ili mržnje prema strancima. Nažalost, talas nacionalizma sada raste u celoj Evropi i celom svetu, ali i u SE. Zbog njenih istorijskih iskustava, lako može da se pretvori u cunami koji ruši sve pred sobom. Toga se najviše bojim, sećajući se rata u bivšoj Jugoslaviji. Smatram da je, i pored svih svojih nedostataka, jedino EU efikasan antidot za otrove nacionalizma, da daje izvesnu garanciju za mirnu koegzistanciju, ublažava stare zađevice, leči od stradalačkih stereotipa i može da predstavlja lekciju tolerancije. Samo da potraje što duže.

* Srbija, kako bi rekao vaš pesnik, Ježi Libert, „nije ni Zapad, ni Istok, to je kao da stojim u vratima“. Čini mi se da niko, pa ni ona sama ne zna gde je zaista njeno mesto: u Evropi? Na Istoku? „Nebeski narod“ sklon je idealizovanju dalekih zemalja i narodâ?

– Nijedna zemlja u Srednjoj Evropi nije ni Istok, ni Zapad! Svi stojimo u nekakvim vratima! Ona mogu da nas prignječe ili možda iz njih može da nas oduva vetar istorije… Ali i sami ovi pojmovi gube svoju oštrinu. Gde su granice te Evrope? Jer, tzv. Istoku pripadao je i deo Nemačke, NDR, od čega tragovi ostaju do danas. A Istok? Da li je Rusija Istok? Sumnjam! Pogledajte samo Petrograd. Podjednako je Istok, koliko i Zapad. Ovakve definicije, kao i sve one koje uprošćavaju, izuzimajući suptilne razlike, previše su uopštene. Gledajući istorijski, na Zapadu je pojam SE relikt mišljenja o ovom stanovništvu, koje je teško definisati, nacionalno zamršenom i politički nepokornom, nastanjenom između Nemačke i Rusije (otuda istorijski naziv Mitteleuropa) koje prosto traži da njime neko vlada odozgo, neke velike sile, jer je samo nesposobno za uvođenje i održavanje vlastite državnosti. Kao što sam rekao: relikt kolonijalnog razmišljanja.

Kažete da „za stanovnika SE kultura i dalje ostaje nešto ozbiljno, ne samo zadovoljstvo, jer je za njenu odbranu platio suviše visoku cenu i suviše se nagledao posledica njenog banalizovanja i ideologizovanja. Prema njoj gaji poštovanje, pomešano s distancom i malo ironije – zna koliko je potrebna i kako biva nepostojana“?

– Ove reči pisao sam u periodu kad je kultura zaista igrala tako važnu ulogu, jer je bila antidot za kulturu kojom su komunističke vlasti upravljale odozgo, koja je bila podložna cenzuri i indoktrinaciji. Sad živimo u slobodnom svetu, ali kultura je izložena novim opasnostima: homogenizaciji kulture globalnog sela, uvođenju tržišnih mehanizama u privredu, izlaganju zakonima slobodnog tržišta i konkurenciji, koja ne pogoduje uvek visokom kvalitetu kulturnih pojava, pritisku masovne kulture, lakše za potrošnju, koja ugađa primitivnim ukusima. Drugim rečima, dolazi do oštre polarizacije kulture na elitnu, dostupnu malim grupama, i masovnu kulturu. Ali, ova pojava je opšta, ona se izražava najčešće u tzv. folk muzici, pop-muzici inspirisanoj narodnom muzikom.

* U uvodu za knjigu „U vlasti privida“ pišete o poljskim i evropskim vrednostima koje su tokom istorije ozbiljno poljuljane, o prividima u kojima Poljaci danas žive u Evropi: „U moćnu vlast privida najviše nas je gurnula odbačenost. Pošto nas je siti i samozadovoljni Zapad odbacio, našli smo se u paklu XX veka, koji su nam pripremili nacistički i sovjetski totalitarizam zajedno. (…) Ali, jednom odbačeni, odbacujemo svaku odgovornost za krizu koja muči Evropu“. U rečniku novog sveta ne postoje reči kao što su „pravda“, „poštenje“, „mudrost“, „savest“… Da postoje, svet bi sigurno drugačije izgledao?

– … da postoje! A zar su ikad postojale? Mislim da je takav rečnik samo plemeniti postulat, a možda čak maštarija. Moram biti obazriviji i reći da ponekad, veoma retko, takav rečnik definiše stavove izuzetnih ličnosti, ali sigurno ne čitavih narodâ ili društava. Oni se najčešće rukovode običnim pragmatizmom. U svojoj knjizi hteo sam da skrenem pažnju na izvestan paradoks, a mislim da se on ne odnosi samo na Poljake. Dakle, rado sebe nazivamo Evropljanima, jer se osećamo naslednicima evropske kulture, ali prestajemo to da budemo kad dolazi do krize i kad treba da snosimo bar deo zajedničke odgovornosti. Tada nam je draža uloga nevine žrtve. U istoriji našega naroda postoje sramno prećutane, kompromitujuće stranice. Na primer, takve, kao što je neposredno ili posredno, prećutano podržavanje, a ponekad i učešće u zločinima nacizma i komunizma. To se odnosi na čitavu Evropu, takođe zapadnu, dovoljno je da pomenem Francusku. Revidiranje tog skrivenog srama je teško, jer narušava kolektivni tabu i ruši idealizovanu sliku koja jača subjektivno osećanje nacije. Ali upravo pojedinci, koje sam na početku pomenuo, nalaze u sebi takvu snagu i ponekad navode na bolno, ali za psihičko zdravlje društva potrebno i korisno viđenje nacionalne prošlosti.

* U Jugoslaviji je 1980-ih, u odnosu na druge komunističke zemlje, postojala veća sloboda, objavljivana su i u njima proskribovana dela, u časopisima su se često pojavljivale polemike koje su imale značajna demokratska obeležja… što nam je davalo imidž slobodoumnog, otvorenog društva. Ali, ako smo već imali slobodu, kako se tada govorilo, nismo umeli da je iskoristimo. Isaija Berlin u svojoj knjizi „Četiri eseja o slobodi“ kaže: „Šta znači sloboda za one koji njome ne mogu da se služe? U čemu se sastoji vrednost slobode tamo, gde nema uslova da se sloboda iskoristi“?

– Posmatrajući šta se događa u Poljskoj, ponovio bih Berlinove reči. Već trideset godina živimo u teškoj situaciji. Šta mislite, kako intelektualac treba da se ponaša u takvoj situaciji? Da li treba da bude pasivan ili da se angažuje? Zavisi od toga, kako se razume angažovanost. Nema svako politički talenat i nije svako sposoban za političku aktivnost. Meni lično bliži su svi oblici angažovanosti u strpljivo uvećavanje kulture i civilizacijskih uzora, pre svega: čuvanje starih vrednosti, kao i učenje samokritičnosti i kritičkom mišljenju bez predrasuda, a takođe, pošteno obračunavanje sa istorijskom prošlošću, suprotstavljanje svim oblicima manipulacije, laži, kao i pritisku nacionalnog populizma, koji se ne širi samo u Evropi, već i u SAD. U tom pogledu je, recimo, poučna lektira knjige National Populism: The Revolt Against Liberal Demokracy (Roger Eatwel, Mathiew Goodwin). Toplo je preporučujem.

Brandis je bio u pravu

Pišem o delima autora koji se međusobno toliko razlikuju, kao što su, između ostalih, Henrik Sjenkjevič, Miron Bjaloševski, Česlav Miloš, Vislava Šimborska, Zbignjev Herbert, Stanislav Baranjčak, Rišard Krinjicki. Kazimjež Brandis u knjizi Zapamćeno, razmišljajući o tome kakva će biti budućnost epohe, piše da će ona biti i proleće narodâ i oslobođenje porobljenih narodâ, ali i poplava varvarstva. Brandis je bio u pravu, sve više nam preti poplava varvarstva. Da li ćemo uspeti da joj se suprotstavimo, samo od nas zavisi.